Čehov i najava promena u Rusiji XIX veka

Ivan Jovic
0

Obljavljivanje drame Galeb predstavljalo je novitet u ruskoj dramskoj umetnosti, krajem XIX veka. Sa ove vremenske distance, evidentno je da se ovo dramsko delo može smatrati događajem koji je označio prekretnicu u ruskoj drami i začetak novog pravca, tzv. nove drame. Time su napuštene uvrežene dramske forme, a Čehov se opredelio da klasičnu strukuturu drame, koja je imala uvod, razradu, zaplet, peripetiju i kulminaciju, zameni isticanjem emocija u prvi plan, uz brojne promene raspoloženja u cilju naglašavanja emotivnih stanja svojih junaka.

Čehov

Simbolizam i Čehov

Jedna od zanimljivosti „Galeba“ se ogleda u provlačenju lajtmotiva, koji vremenom postaju simboli, na osnovu sudbina likova u drami. Zato možemo govoriti i o simbolizmu u Čehovljevom stvaralaštvu. On se ogledao u tome da je akcenat bio na unutrašnjem stanju, dok su radnja i događaji ostajali u drugom planu.

Simbolizam kojim se služio Čehov decidno ukazuje na neke detalje iz vremena države u kojoj je stvarao, krajem XIX veka. U tom smislu, galeb se može smatrati i simbolom straćenog i promašenog života, što najavljuje Trepljev u razgovoru sa Ninom. Trigorin, predstavljajući siže svojih beleški za buduću priču, opisuje Ninu kao galeba, ne sluteći da će urbanizacija dovesti do kraha njenih snova. Iz Trigorinove deskripcije se može naslutiti antički postulat, po kom je lepota jednaka dobroti, te njenom uništenju.

Kasnije se ispostavlja da je revolucija uzela svoj danak, ističući potrebu za tendencionalnom umetnošću kao njenom svrhom. To je dovelo do toga da estetika ostane u drugom planu, zarad opšteg dobra države.

Ocene i kritike

Jedna od stvari kroz čiju prizmu se može ogledati potonji uticaj „Galeba“, ali i njegova inovativnost, nalazi se u brojnim polemikama o žanru „Galeba“. Sam Čehov je „Galeba“ okarakterisao kao komediju. To je dovodilo do problema sa kojima se suočavao Konstantin Stanislavski prilikom režije ovog dela. Zbunjenost koju je imao Stanislavski se prenela i na publiku koja je gledala predstavu. Toga nisu bili pošteđeni ni sami akteri predstave, kao i njeni kritičari.

Struktura drame

Sama struktura „Galeba“ bila je nekonvencionalna u to vreme. Naime, primetno je odsustvo (glavnog) protagoniste, sa određenom porukom, biografijom ili sudbinom koju je potrebno predstaviti publici i tako načiniti portret nosioca dramske radnje.

Mesto protagoniste popunjava nekoliko likova koji su međusobno povezani, čije težnje i postupci uslovljavaju reakcije i postupke ostalih likova. To dovodi do brojnih promena stanja i raspoloženja, kojima je težio Čehov. Svi likovi zajedno nepredvidivo konstruišu tok radnje, tražeći pažnju i „čitanje“ njihovih postupaka, kako bi se našlo opravdanje za njihove buduće akcije.

Nova dimenzija likova kod Čehova

Likovi u ovoj Čehovljevoj drami ne nalaze dovoljno snage i smelosti da promene svoje živote. Oni ostaju „začarani“ u tom krugu, koji ih dovodi do neizbežnog kraha. Sve njihove želje oslikavaju izvesnost promena koje slede. Na to se nadovezuje i Čehovljev osvrt na patrijarhat, koji je počeo da popušta pred novim uticajima. U prilog tome govori i lik Nine Zarečne, koja ima želju da postane uspešna glumica. Na putu ka njenom uspehu stoji njena porodica, u kojoj nije naišla na odobravanje i podršku. Smatrali su da je njena želja da bude „slobodna“ nešto što predstavlja „napad“ na porodičnu tradiciju.

Ipak, njena želja je bila jača od ustaljenih „pravila“, toliko da je bila spremna na velike žrtve. Ovde vidimo i motive feminizma, usled Ninine želje da se „otrgne“ i krene za svojim snovima. Uz to, i ostali ženski likovi u drami prave odstupnicu od kulta žene kao stuba porodice, kao i samih porodičnih vrednosti. Tako, na primer, Arkadina zanemaruje sina nauštrb svojih životnih radosti, bavi se glumom i zaljubljuje se u mlađeg umetnika. Okrenuta je sebi, što nije tipično za ženu u patrijarhatu.

Najava promena

Kontrast između bogatih i siromašnih, koji apostrofira Čehov, može se ogledati kroz odnose Maše i Medvedenka sa jedne strane, te Arkadine i Šamrajeva, sa druge strane. Medvedenko, koji je učitelj, u razgovoru sa Mašom ukazuje na teškoće sa kojima se suočava usled neravnoteže prihoda i rashoda.  Arkadina je hirovita i zahteva da joj se obezbedi konjska zaprega, kako bi se prevezla do grada, ne obraćajući pažnju na tekuće potrebe gazdinstva. U tome se oslikava nemarnost bogatih, te njihova hirovita priroda da svoje potrebe stavljaju iznad potreba imanja. Čak ni vlasnik imanja, Sorin, nije upućen u način na koji funkcioniše njegovo imanje. Ovo je i portret „žmurenja pred neizbežnim“, odnosno društvenih promena koje su već započele. Kada Šamrajev da otkaz, Arkadina to shvata kao ličnu uvredu, još uvek nesvesna da nije po sredi ona, već mnogo šira slika realnosti.

Aristokratija ne bi imala previše koristi od svog imanja, da na njemu ne postoje radnici koji se o njemu staraju. Njihov položaj u društvu je marginalizovan, ali njihov doprinos razvitku aristokratske klase nemerljiv.

Uzimajući u obzir odstupanje od tradicionalnih formi dramske konstrukcije, može se reći da je Čehov delegiranjem važnosti na sve aktere ustanovio novu formu i kroz književno delo potražio nove načine kreacije, nagoveštavajući samim tim i društvene promene. Naporedo sa tim, Čehov pravi odstupnicu od dela koje čine likovi, ne želeći da daje osude ili opravdanja. U tome se mogu uvideti motivi težnje da se kroz (novu) književnost dođe do pokretanja ključnih pitanja, praveći „dramu u drami“ koju rekreira Trepljev, kako bi se ljudi naveli na razmišljanje i eventualne osude društva i državnog sistema u kom žive.

Do tada, besciljno životarenje, koje se uvek završava tako što se likovi vraćaju svojim životima, govori u prilog tome da njihovi postupci nisu uslovljeni dramskim raspletom, već da je po sredi paralela sa tadašnjim životnim tokovima.  U datim okolnostima, književnost ima moć da dovede do korenitih promena.

Ipak, kao da je potrebno da se „nešto“ dogodi. Na to se nadovezuje i simbol prolaznosti vremena, koju je Čehov dodatno naglasio kroz prizmu neizbežne i najavljene propasti. U tom pravcu su išli i stavovi ruske akademske elite s kraja XIX veka; u propasti su videli priliku za formiranjem novih društvenih klasa, koje bi rusko društvo podigle na viši nivo. Svrha umetnosti u tome dobija novi značaj, ističući potrebu za nečim novim i nečim što bi dovelo do promene, što je jedna od poruka „Galeba“. Ukoliko se vratimo na Trepljevovu „dramu u drami“, uočavamo internu želju za saznavanjem ishoda tekućih težnji.

Značaj književnosti

Književnosti je predstavljala izvor motivacije za stvaranje boljeg i uređenijeg društva. Pisci su nailazili na brojne kritike usled svojih težnji da doprinesu promenama. U drami se pominju i društveno angažovani pisci tog vremena, među prvima Ivan Turgenjev i Lav Tolstoj, koji su predstavljali nedostižni ideal za Trigorina. Sa druge strane, Trepljev zapaža da bi život trebalo predstaviti „onakvim kakav treba da bude“. To dovodi do zaključka da je književnost imala veliku moć u plasiranju novih stavova i ideja, te da je tendenciozno nastupala i imala visoke norme i zahteve. Shodno tome, Trigorin sebi zamera izostanak revolucionarnosti u svojim delima, na šta se nadovezuju i česta poređenja sa Turgenjevim, što je dodatno potvrđivalo njegovo loše mišljenje o vlastitim delima. 

Komentari

Odgovori

Vaša email adresa neće biti objavljena.

Ivan Jovic
30/10/2022
0
komentara