GramatikaObrazovanje

Glasovne promene u srpskom jeziku ~ sve što treba znati!

Glasovne promene kod osnovaca spadaju u onu kategoriju najomraženijih oblasti, zajedno sa glagolskim oblicima, tvorbom reči i zavisnim rečenicama. Zato im ovaj rad nudi kompletan pregled svih glasovnih promena koje su im potrebne za polaganje prijemnog ispita na kraju osmog razreda. Autor teksta se iskreno nada da će im sažetim izlaganjem i tipičnim primerima olakšati spremanje i doneti što bolje rezultate na kontrolnim zadacima, testovima i završnim ispitima. Srećno!

Glasovne promene ili glasovne alternacije predstavljaju smenjivanje glasova u reči pri promeni njenog oblika ili pri tvorbi.

Neke su se izvršile u davnoj prošlosti i njihove posledice su vidljive u sadašnjosti, a neka se vrše svaki put kada se za njih stvore povoljni uslovi. Glasovi koji učestvuju u takvom smenjivanju nazivaju se zamenici ili alternanti. 

Glasovne promene ~ podela

1. Fonološke alternacije

To su one glasovne promene koje su uslovljene prirodom samih glasova (fonema), do njih dolazi po pravilima srpskog jezika kada se određeni glasovi nađu u neposrednom kontaktu i tada utiču jedan na drugi. Da bi se lakše shvatilo ovo objašnjenje, ilustrovaćemo ga primerom: kada se nađu u kontaktu dva glasa različita po zvučnosti (jedan zvučan, drugi bezvučan), onda srpski jezik prirodno teži da ih izjednači. Otuda od oblika nominativa jednine vrabac njegov genitiv glasi vrapca. Zvučno b se našlo ispred bezvučnog c, pa je zato prešlo u svoj bezvučni parnjak p.

2. Morfološko-tvorbene 

Obuhvataju promene do kojih dolazi prilikom menjanja oblika reči kroz njene morfološke kategorije, ali i one promene koje su uslovljene tvorbom reči; primeri: vojniK-vojniČe, knjiGa-knjiŽica.

Osim ove podele, može se dati i podela prema tome koji glasovi učestvuju u njoj, samoglasnici ili suglasnici.

A. Alternacije suglasnika

U ovu grupu spadaju: jednačenje suglasnika po zvučnosti, jednačenje suglasnika po mestu tvorbe (izgovora), palatalizacija, sibilarizacija, jotovanje i gubljenje suglasnika. 

B. Alternacije samoglasnika

Na osnovnoškolskom nivou u ovoj grupi sreću se: nepostojano a, promena (prelaz, prelazak) l u o, asimilacija samoglasnika i njihovo sažimanje, dok se u srednjoj školi upoznajemo sa još nekim glasovnim promenama. 

~Glasovne promene~

Jednačenje suglasnika po zvučnosti 

Nju smo delimično nagovestili u uvodu rada. Dakle, do ove glasovne promene dolazi prilikom kontakta dva glasa različita po zvučnosti, pri čemu se obavezno prvi jednači prema drugom (ako je prvi zvučan a drugi bezvučan, u tom će slučaju i prvi postati bezvučan; i obrnuto). Za potrebe uočavanja ove glasovne promene naročito je važno naučiti tabelu zvučnih i bezvučnih parova (zvučni: b, d, g, z, ž, đ, dž, bezvučni: p, t, k, s, š, ć, č, h, f, c).

glasovne
Slika preuzeta sa ovog sajta.

Primeri: sladak-slaTka, drugačije-druKčije, iz + terati > iSterati, top + -džija > toPdžija.

Jednačenje suglasnika po zvučnosti se u govoru uvek odvija, ali postoje slučajevi kada se u pisanju ne beleži:

1. Kada se d nađe ispred s i š: predstava, predškolac, predsednik, odšetati.

2. Kada se đ nađe ispred sufiksa –stvo: vođstvo. 

3. U nekim složenicama (našim ili stranima): predtakmičenje, dragstor, nokdaun.

4. U nekim vlastitim imenicama stranog porekla: Vašington, Jangce, Tbilisi. 

Jednačenje suglasnika po mestu izgovora

Kada se u promeni ili tvorbi reči zubni suglasnici s i z nađu ispred prednjonepčanih suglasnika č, dž, ž, š, đ, ć, lj, nj, pretvaraju se u prednjonepčane suglasnike š i ž.

Primeri: pas + -če > pašče, raz- + džarati > raždžarati.

Često se dešava da jednačenju suglasnika po mestu izgovora prethodi jednačenje suglasnika po zvučnosti (iz- + čupati > isčupati > iščupati).

Takođe i jotovanje može doći ispred jednačenja suglasnika po mestu izgovora (promisl-(iti) + -jen > promisljen > promišljen).

glasovne

Odstupanje od ove glasovne promene sreće se u dva slučaja:

1. Prilikom tvorbe slaganjem, kada se prvi deo složenice završava suglasnicima s, z, a drugi deo počinje suglasnicima lj, nj: razljutiti, iznjuškati.

2. Kada se u (i)jekavskom izgovoru s i z nađu ispred lj i nj nastalih od l i n u ekavskom izgovoru: posljednji, snježan.

3. Promena n u m kada se, prilikom građenja reči, n nađe ispred b i p,  takođe spada u jednačenje suglasnika po  mestu izgovora: stan + -beni > stambeni, zelen + -bać > zelembać.

U govoru se pojavljuje, ali se u pisanju ne beleži kada se iza n nađu b ili p tokom slaganja ili kombinovanog građenja reči: jedanput, vanbrodski, stranputica. 

Palatalizacija

Reč je o glasovnoj promeni koja podrazumeva pomeranje izgovora zadnjonepčanih glasova k, g, h na prednje nepce, pri čemu od njih nastaju suglasnici č, ž, š. To se dešava u sledećim slučajevima:

1. U vokativu jedinine imenica muškog roda koje se u nominativu završavaju suglasnicima k, g, h:

junak-junače, drug-druže, duh-duše.

2. U oblicima množine imenica oko, uho:

oči, uši, očiju, ušiju…

3. U prezentu glagola čija se infinitivna osnova završava suglasnicima k, g, h, ali samo ispred samoglasnika -e:

vuk(oh)-vučem, mog(oh)-može.

4. U građenju reči ispred nekih sufiksa: vuk-vučica, đak-đačić, krug-kružiti, prah-prašiti. Postoje primeri sa dubletnim oblicima: ruka-rukica-ručica, noga-nogica-nožica, s tim što postoje nijanse u značenju. 

U palatalizaciju se ubraja i promena c u č, a z u ž: stric-striče, mesec-meseče, knez-kneže, Milica-Miličin, drugarica-drugaričin.

Palatalizacije nema kod ženskih imena na -ka: 

Danka-Dankin, Olga-Olgin.

Sibilarizacija

Sibilarizacija je glasovna promena pri kojoj zadnjonepčani suglasnici k, g, h prelaze u zubne c, z, s. Do nje dolazi u narednim slučajevima:

1. U dativu i lokativu jednine imenica ženskog roda koje se u nominativu jednine završavaju na a, a čija se gramatička osnova završava na k, g, h:

devojk(a)-devojci, knjig(a)-knjizi.

2. U nominativu, vokativu, dativu, instrumentalu i lokativu množine imenica muškog roda koja se u nominativu završavaju na k, g, h:

junak-junaci-junacima, orah-orasi-orasima, izlog-izlozi-izlozima.

3. U imperativu nekih glagola:

pek(oh)-peci, leg(oh)-lezi. 

4. U građenju nesvršenih glagola od svršenih:

kliknuti-klicati, digoh-dizati.

Izuzeci od sibilarizacije beleže se kod ličnih imena i u imenima stanovnica nekog mesta (Nevenka-Nevenki, Beograđanka-Beograđanki); kada bi se značenje reči promenilo (baka-baki, seka-seki); kada bi reč postala teška za izgovor ili bi zvučala neobično (kocka-kocki, kolega-kolegi).

Postoje slučajevi kada su dozvoljeni dubletni oblici, sa izvršenom palatalizacijom i bez nje: epoha-epohi/eposi, pripovetka-pripovetki-pripoveci. 

Jotovanje

Odnosi se na prelazak glasova s, z, t, d, l, n, kada se nađu u dodiru sa prednjonepčanim suglasnikom j, u glasove š, ž, ć, đ, lj, nj; takođe zadnjonepčani suglasnici k, g, h prelaze u č, ž, š; usneni suglasnici p, m, b, v daju suglasničke grupe plj, mlj, blj, vlj, a c prelazi u č. To se dešava u sledećim slučajevima:

1. U poređenju prideva (gde je nekadašnji nastavak bio -ji):

glasovne

brz-brži, tvrd-tvrđi, grub-grublji.

2. U promeni glagola: u prezentu, gde je nastavak bio –je(m): vezati-vežem, kapati-kapljem, pri čemu obavezno treba voditi računa da se ne pomeša sa palatalizacijom (jotovanje se odigrava u svim licima prezenta: vežem, vežeš, veže, vežemo, vežete, vežu, dok to sa palatalizacijom nije slučaj: vučem, vučeš, vuče, vučemo, vučete, vuku, uglavnom se razlikuje treće lice množine); u trpnom glagolskom pridevu, gde je nastavak bio -je(n): rod(iti)-rođen, vol(eti)-voljen. 

3. U promeni imenica, u instrumentalu jednine imenica ženskog roda koje se u nominativu završavaju na suglasnik (tu je nastavak bio -ju):

glad-glađu, smrt-smrću.

4. U građenju reči:

prut-pruće, Beograd-Beograđanin, poniziti-ponižavati.

Kada je u pitanju ijeksavski izgovor, jotuju se suglasnici l i n u dodiru sa glasom j (ljepota, nježan), dok ostali suglasnici ostaju nepromenjeni: djevojka, tjerati, bježati. 

Gubljenje suglasnika

Suglasničke grupe se često uprošćavaju tako što se jedan suglasnik iz takve grupe gubi. Dešava se u ovim slučajevima:

1. Od dva ista suglasnika jedan se izgubi: Rus + -ski > russki > ruski, od- + -deliti > oddeliti > odeliti.

Izuzetak od ovog pravila predstavljaju: superlativ prideva koji počinju suglasnikom j (najjači, najjednostavniji) i složenice u kojima svaki deo treba da sačuva svoje značenje (preddržavni, vannastavni).

2. Suglasnici t i d gube se ispred suglasnika c, č, dž, đ, ć: napitak > napitci > napitci, inat + -džija > inatdžija > inadžija. Pravopis ne beleži gubljenje suglasnika u složenicama čiji se prefiks završava glasom d: odđuskati, pod- + -ceniti > podceniti > potceniti.

3. Suglasnik t gubi se u grupama koje se teško izgovaraju: stn, stlj, štn, stk, stl. Na primer: radostan-radosna, pozorište-pozorišni.

Od ovog pravila odstupaju neki pojedinačni primeri: popustljiv, azbestni, aoristni, protestni, kao i imenice izvedene sufiksom -kinja: finalistkinja, aktivistkinja. 

Nepostojano a

Najjednostavnije rečeno, nepostojano a je takvo a koje se u nekim oblicima reči pojavljuje, dok ga u drugim oblicima iste reči nema. Čudno zvuči, ali zaista je tako.

To se dešava u sledećim slučajevima:

1. U nominativu jednine i genitivu množine nekih imenica muškog roda:

lovAc-lovAca, zadatAk-zadatAka, dok ga u drugim padežima tih imenica nema: lovca, lovcu, zadatka, zadatku.

2. U genitivu množine nekih imenica ženskog i srednjeg roda:

devojka-devojAka, bitka-bitAka, pismo-pisAma, koplje-kopAlja.

3. U nominativu jednine muškog roda neodređenog vida prideva:

dobAr-dobrog, dobri.

4. U radnom glagolskom pridevu nekih glagola:

išAo, mogAo.

5. U nekim predlozima, ispred pojedinačnih reči, da bi izgovor bio lakši:

sA sestrom, sA ženom, krozA zid.

6. U nekim glagolskim prefiksima:

razAbrati, izAslati.

Promena l u o 

Promena l u o desila se, zapravo, u prošlosti kada se l našlo na kraju sloga. Kao rezultat toga danas se o javlja umesto l u narednim slučajevima:

1. U nominativu jednine nekih imenica: pepeO-pepela, pepelu, deO-dela, delu.

2. U obliku jednine muškog roda radnog glagolskog prideva: radiO-radila ili muškog roda prideva: beO-bela.

3. U imenicama izvedenim od radnog glagolskog prideva sufiksom -ac, u svim padežima, osim u nominativu jednine i u genitivu množine: ronilac-roniOca-roniOcu-roniOci-ronilaca-roniOcima…

Asimilacija samoglasnika i sažimanje

Asimilacija (izjednačavanje) samoglasnika može se objasniti preko prideva MOJ od dužeg oblika MOJEG.

Naime, kroz istoriju jezika dešavalo se da glas j koji se nađe između dva samoglasnika (intervokalno j) ispadne, što dovodi do oblika moega < mojega.

Onda su se u dodiru našla dva različita vokala, pa se jedan jednači prema drugom.

Tako dobijamo oblik mooga i tu se odigrava sažimanje dva ista vokala, te je konačan oblik MOGA, pri čemu je O dug glas (mojega-moega-mooga-moga).

Sažimanje se može javiti i samostalno, nezavisno od asimilacije. Takvi su primeri imenice sto, vo, so, soko. Ranije su ti oblici glasili stol, vol, sol, sokol, pa je došlo do promene l u o i onda smo imali oblike stoo, voo, soo, sokoo. Dva vokala o tada tu dala jedno dugo o i otuda naši današnji oblici.

Srećno!

Slično

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button