GramatikaObrazovanje

Interpunkcija ~ pravilno pisanje tačke i zapete u srpskom jeziku

Interpunkcija se vezuje isključivo za pisani oblik izražavanja. Ona obuhvata beline u pisanom tekstu i sve pravopisne, tj. interpunkcijske znake. Srpski jezik u osnovi ima logičku interpunkciju, što znači da se pravopisni znaci pišu u zavisnosti od smisla rečenice. S tim u vezi je i intonacija rečenice, jer ona može bitno uticati na beleženje znakova interpunkcije. 

Sprega pisanja i čitanja je dvosmerna, pa su tako ovi znaci naročito važni prilikom čitanja i izgovaranja teksta, jer nam pokazuju pauze u govoru i naglašavanje posebnih delova rečenice. Dakle, njihova je korist dvostruka, stoga bi valjalo da im znamo pravilu upotrebu. 

Najkorišćeniji pravopisni znaci su: tačka (.), zapeta (,), crta (‒), tačka sa zapetom/tačka zapeta (;), navodnici („”), upitnik (?), uzvičnik (!), crtica (-) i zagrade. U ostale znakove spadaju još neki pravopisni i pomoćni interpunkcijski. 

Interpunkcija i interpunkcijski znaci

Tačka (.)

Tačka služi za označavanje kraja potvrdne i odrične rečenice (Livada kraj reke sanja. Ona juče nije došla na vreme). Nju mogu zameniti upitnik i uzvičnik, ali i tri tačke koje signaliziraju prekid teksta. 

Kao pomoćni pravopisni znak tačka se upotrebljava za skraćivanje reči, tzv. ,,skraćenička tačka” ( godina = g.). Takođe se beleži iza naslova odeljka ukoliko se ne prelazi u novi red a tekst se nastavlja. Tada je njena uloga ’razdvojna’ (Uspon i širenje Bosne. Bosna je u drugoj polovini XIII veka pala pod jači uticaj Ugarske.). 

Jedna od najčešćih upotreba tačke, a ujedno i najčešćih pravopisnih grešaka, jeste upotreba tačke iza arapskih brojeva kao rednih. Tipičan primer za to jeste pisanje datuma (29. jun 1994. godine ili 29.6.1994. godine ili 29. VI 1994. godine). 

Kada se arapski broj nađe ispred nekog drugog interpunkcijskog znaka, iza njega se ne piše tačka (1914‒1918, svečanosti su trajale 15‒20. maja, dela su objavljena 1956, 1961. i 1976. godine).

Pravilo je da se iza rimskih brojeva tačka ne piše, osim u slučaju kada oni imaju funkciju rednih brojeva kod naslova poglavlja i slično ( I. UVOD, II. DEFINICIJE I PRIMERI).

Tačka se beleži iza brojeva (i arapskih i rimskih) i iza slova (u azbučnom i abecednom redu) kada se raščlanjuje neki tekst (I. Kičmenjaci 1. Zveri a. Mačke b. Medvedi… II. Beskičmenjaci).

U četvorocifrenim oznakama godine iza broja koji označava hiljadu ne piše se tačka (Prvi srpski ustanak je počeo 1804. godine, neispravno je 1.804. godine). 

Pisanje tačke~dileme

Nedoumica se može javiti kod arapskih brojeva koji se mogu čitati i kao osnovni i kao redni. To se najčešće dešava kad se navode brojke iz nabrajanja, i to iza imenica koje označavaju jedinicu tog nabrajanja. Dogovoreno je da se tačka ne beleži kako ne bismo dolazili u dilemu (Uočene su greške u fusnotama 6, 7 i 10, Važni su članovi 23, 30 i 50, Nalazi se na stranama 8, 9 i 10). Ako jedinica nabrajanja dolazi iza brojki, onda je tačka obavezna (na 8. i 9. strani, važni su 23. i 30. član).

Tačka se ne piše iza verzalnih skraćenica: UN (Ujedinjene nacije), TV (televizija, televizijski), SAD (Sjedinjene Američke Države), niti iza skraćenica koje označavaju grad, opštinu: BG (Beograd), LO (Loznica). 

Takođe, kod sažetih skraćenica sastavljenih od prvog i poslednjeg slova ili sloga (slogova) ne piše se tačka: gđa (gospođa), dr (doktor), mr (magistar).

Postoje slučajevi kada je pisanje/nepisanje tačke stvar izbora. Tu je reč o skraćenicama pisanim malim slovom (,,kurentnim skraćenicama”) za nazive mernih jedinica u tekstovima široke namene, ne u stručnim tekstovima. Zatim, skraćenice za rod i ponekad gramatički broj u rečenicama, a sve to sa ciljem da se uštedi prostor. I postoji nekoliko primera verzalnih skraćenica na koje se ovo odnosi. Dakle, moguće je pisati: m ili m. (metar), l ili l. (litar), ž ili ž. (ženski), jd ili jd. (jedinina), PS ili P. S. (post scriptum, postskriptum), MP ili M. P. (mesto pečata). 

Belinu ili razmak može zameniti tačka u trocifarskim periodima brojeva većih od četvorocifrenih: 1 000 000 ili 1.000.000

Zapeta (,)

interpunkcija

Zapeta ili zarez najbitniji je znak za označavanje unutrašnjih odnosa u rečenici. Njoj u usmenom izlaganju najčešće odgovara pauza bez spuštanja glasa. Kod pravilnog pisanja zapete logička intonacija srpskog jezika ukršta se sa njegovim gramatičkim pravilima, pa otuda toliko različitih pravila u vezi sa pisanjem zapete.

Kada se u nabrajanju nađu sintagme sa naporednim članovima, zapeta se obavezno beleži. Pri tome se razlikuju tri slučaja: nabrajanje bez veznika (Kupili su kruške, jabuke, šljive), nabrajanje zaključeno veznikom (Kupili su kruške, jabuke i šljive) i nabrajanje s ponavljanjem veznika u funkciji isticanja (Kupili su i kruške, i jabuke, i šljive). 

Opšte je pravilo da se zapetom odvajaju delovi rečenice koji se smisaono i intonacijski osećaju kao izdvojeni unutar rečenice: modalne reči i rečce (Oni su to, naravno, uradili veoma dobro, Mi ćemo se, bez sumnje, vrlo brzo sresti), vokativ (Javite se, deco moja draga), glagolski prilozi sadašnji i prošli (Slušajući muziku, utonuo sam u san, Pročitavši knjigu, vratio sam je u biblioteku), apozicija (Svratila je Jovana, moja najbolja drugarica), apozitivne odredbe (Zadihan i znojav, uleteo je u voz, Navikla na njegovu narav, nije marila što ga drugi ne vole).

Rečca pak po značenju je slična vezniku a i rečci međutim, ali ona je nenaglašena i ne odvaja se zapetama od ostalih delova rečenice (Žandar se pak cerekao na sav glas). 

Vokativsko-imperativni izrazi i uzrečice, tj. ustaljeni frazeologizmi s oblikom vokativa imenice bog, majka božja i oblikom imperativa pišu se bez zapete iza vokativa (Bože sačuvaj, nije mi palo na pamet, Ako se, ne daj majko božja, kuća zapali). 

Uzvici praćeni dativom kao ustaljeni frazeologizmi pišu se bez zapete: kuku majci, lele nama, jao meni

Ukoliko jer reč o naporednim delovima rečenice sa veznicima, pisanje zapete će zavisiti od dužine tih iskaza. Kraći iskazi pisaće se bez zapete, a duži sa zapetom (Nije video ni nju ni njega, Možeš uzeti neko odabrano i lepo upakovano cveće, ili neko bolje piće). 

Ako su glagolski prilozi u tesnoj vezi sa predikatom rečenice, rešenje je dvojako. U slučaju kada su u službi određivanja načina, ne odvajaju se zapetom (Ćuteći posmatra njeno lice), a kada se njima naknadno određuje predikat, zapeta se beleži (U kuću uđe dečak, noseći mokar kišobran u ruci). 

Pisanje zapete među rečenicama u složenoj rečenici

Ako se između naporednih rečenica u jednoj nezavisnosloženoj ne nalazi veznik (asindetske rečenice), one se obavezno razdvajaju zapetom (Milica je došla, Jovan nije stigao). 

Kada u složenoj rečenici postoji suprotni odnos obeležen veznicima a, ali, no, nego, već, zapeta se piše ispred veznika.

Isto pravilo važi i za isključni odnos (obeležen veznicima i vezničkim spojevima samo, jedino, osim što, samo što), za zaključne rečenice (pa, te, dakle, zato) i za sastavni odnos obeležen vezničkom konstrukcijom tako da (Ana veoma lepo peva, tako da joj se svi dive). 

Kada je prva od dveju naporednih rečenica nedorečena, što se uglavnom označava konstrukcijama ne…nego, ne samo… nego, ne samo… već, zapeta se ne piše (Ona ne samo da nije otvorila vrata nego ih je i zaključala). 

Između naporednih rečenica sa veznicima ni, niti, pa, te koje su tesno povezane sa smislom i intonacijom, zapeta se ne piše (Ne pazi na časovima niti uči kod kuće). 

Zavisne rečenice često mogu stajati u odnosu inverzije sa glavnom rečenicom i tada se odvajaju zapetom. Dakle, kada na početku složene rečenice stoji odnosna, poredbena, mesna, vremenska, namerna, uslovna, dopusna, izrična ili uzročna, zapeta je neizostavna. 

Samo je jedno izričito odstupanje od ovog pravila. Odnosna rečenica sa službom subjekta ne odvaja se zapetom od predikata (Ko radi ne boji se gladi).

Zapeta se ne piše kada zavisne rečenice stoje u normalnom redu reči sa višom rečenicom.

U slučaju kada se zavisna rečenica nađe umetnuta u delove glavne rečenice, rešenje je dvostruko. Zapeta se ne piše ispred veznika zavisne rečenice ako je reč koju dopunjuje ili određuje samostalno nepotpuna, ako samo sa zavisnom rečenicom čini jednu celovitu misao  (U vreme kada se vraćao iz grada čuo je neku vrisku). 

Međutim, zapeta se piše kada je pojam iz glavne rečenice dovoljno jasan i određen, pa zavisna rečenica ima karakter dodatnog objašnjenja. Drugim rečima, zapeta se piše ispred veznika zavisne rečenice kada je ona sa apozitivnom službom u odnosu na reč s kojom je u sintaksičkoj vezi (Oko podne, kada se vraćao iz grada, čuo je neku vrisku). 

Slično

Jedan komentar

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button