Ko su bile delije i kako su živeli
Turska reč delija označava junaka, silnog jurišnika, onog koji se ističe na bojištu hrabrošću i neustrašivošću.
Delije su predstavljale elitnu konjicu u turskoj feudalnoj državi. U turskoj carevini prvi put se pojavljuju u periodu između 15.i 16. veka za vreme vladavine Sulejmana II.
Konjički red Delije osnovao je Bali-Beg Jahjapašić u Bosni i Srbiji, veliki deo ove konjice regrutovan je od islamiziranog slovenskog naroda sa Balkanskog poluostrva.
Delije su bili siloviti odred konjanika koji se isticao po snazi, hrabrošću i junaštvu. Zapovedao im je delibaša, a odred se delio na barjake, na čelu sa barjaktarom.
Barjak je bila vojna jedinica od oko 60 vojnika u pratnji vezira, a na čelu jedinice razvijala se vojna zastava kao obeležje delija, koja se nazivala barjak. Na poziv u rat vojska se okupljala oko barjaktara i barjaka sandžak-bega.
Vojska delija je bila vojska koja se borila za slavu i slobodu i često su ih koristili sandžak-begovi, veliki veziri i paše.
Brzo su napredovali i postali su jedni od najiskusnijih boraca koje je pored sebe želeo i sam sultan. Borili su se taktički i neustrašivo, a turskim velikodostojnicima bili su omiljena vojska.
U Beogradu postoji Delijska česma. Smeštena je usred Knez Mihajlove ulice.
Delije su menjali ropstvo za svoje vojničke podvige, a svaka borba za njih je značila pravo slobodne veroispovesti. Usluge koje su pružali sultanu omogućile su im da ne budu primoravani da promene veru, za razliku od janjičara.
Bili su prepoznatljivi po kapama od pegavog lepoardovog krzna na koje su kačili po jedno rašireno orlovo krilo kako bi izgledali moćnije i zastrašujuće. Drugo krilo bilo je prikačeno za njihov štit. Omiljeno oružje bila im je sablja ili ćorda, a oko struka opasan buzdovan sa zlatnim perima.
Često su opisivani kao pustolovi, konjanici bez pravog gospodara. Ratovali su bez razmišljanja tamo gde su se drugi ustručavali i kad god bi im se pružala prilika dokazivali su u ratničkim podvizima svoje junaštvo i neustrašivost.
Vrhunac slave delije su uživale u 16.veku kada su njihovi redovi bili najmnogoljudniji. Srbima je u tom periodu bilo lakše da se bore za sultana nego da obrađuju zemlju koja će im biti oteta ili izrabljivana.
Poslednji juriš delija bio je u rusko-turskom ratu 1829. nakon čega ih sultan Muhamed II zabranjuje i raspušta zajedno sa Janjičarima jer su postali pretnja njegovoj vlasti.
Delije su sebe nazivali zatočnicima, što je značilo da je to onaj koji će umesto svog gospodara izaći na megdan.
Za delije se vezuje priča da su verovatno bili potomci plemića starosrpskih porodica, koji su imali cilj očuvanje tradicije i junaštva srpskih vitezova. Ono što je ostalo iza njih su epske narodne pesme koje daju konkretniji opis delija i njihovih podviga, dok se srpski srednjovekovni izvori svode uglavnom na crkvene spise.
Играле се делије,
Насред земље Србије.
Ситно коло до кола,
Вило се до Стамбола.
Свира фрула из дола,
Фрула мога сокола.
Ситно коло до кола,
Вило се до Стамбола.
Чуло се до Стамбола,
Царског града охола.
Игра коло до кола,
Не хаје за Стамбола.
