KnjiževnostPismeni sastaviUmetnost

Čehov ~ majstor jednostavnog prikazivanja složenih ljudskih života

Anton Pavlovič Čehov (1860-1904) jedno je od imena koje rusku književnost svrstava među najbolje svetske književnosti. To je pisac koji je obeležio istoriju književnosti. Omogućio je svakom čitaocu da zaviri u unutrašnjost čovekovog bića, da jasno i precizno vidi sva čovekova unutrašnja stanja i raspoloženja, da uđe u njegovo srce, da raspozna dinamiku, uspone i padove, oscilacije koje se dešavaju u svakome od nas. Svojim književnim delom poklonio nam je ovaj neverovatan pogled na ljudsko biće. 

Čehov ~ život i stvaralaštvo

Čehov
A. P. Čehov

Bio je sin ne tako dobrostojećeg ruskog trgovca, pa se porodica silom prilika preselila u Moskvu. To je Čehovu kasnije išlo naruku. Mada je po obrazovanju bio lekar, njega je, srećom po čitalačku publiku, uvek zanimao književni rad.

Iako je živeo svega 44 godine, a stvarao negde oko 25 godina, on nam je dao neverovatan opus i ostavio neizbrisiv trag u književnosti. Radio je dosta, jer je smatrao da je aktivizam sastavni deo morala, lepote i da život postaje potpuno besmislen ukoliko nemamo jedan takav pogled na svet. Ono što treba da bude osnovno svakom čoveku jesu stvaranje i rad. 

Najinteresantnije u vezi sa Čehovim jeste to što je on sve uspeo da uradi na vrlo jednostavan način, pa ga zato sa razlogom smatramo majstorom jednostavnog prikazivanja složenih ljudskih života.

On samo uz pomoć detalja, skice, uz pomoć veoma preciznog psihološkog posmatranja i ambijenta uspeva da nam pokaže ono što je unutar samog čoveka. Zbog toga akcenat u njegovim delima nije na spoljašnjem, na događaju, na zapletu, na fabuli, nego će biti na unutrašnjoj strani.

Zato je naročito neobično što se jedan takav pisac bavio dramom, budući da drama podrazumeva radnju, napetost, spoljašnje okolnosti i faktore. Očekivano bi bilo da Čehov ode na drugu stranu, s obzirom da su ga zanimali ponori i vrhovi unutrašnjeg bića, sama priroda čovekova. 

Napisao je preko 600 pripovedaka i novela, što je neverovatno za jedan takav kratak stvaralački period, a i čitav život uopšte. U svojim novelama je možda i najbolje prikazao dobro poznavanje čoveka, čoveka koji je običan i sitan. Njegovi likovi su činovnici, krčmari, vojnici, obični ljudi čije su drame velike, ali ne velike po spoljašnjoj manifestaciji, nego itekako velike iznutra. 

Čehov
Iz Čehovljevih drama

Čehov je takođe bio veoma duhovit i kod njega postoji takozvani ,,humor sa gorkom žaokom“. I sve to je uspeo da utka u svoje delo zahvaljujući magičnoj sposobnosti za zapažanje najsitnijih detalja. Poznata je njegova čuvena rečenica u kojoj kaže da će pisac u čijem se delu na početku pojavi puška a koja do kraja ne opali biti smatran za lošeg pisca. Tako je kod Čehova, s obzirom da je koristio kratku priču, sve bitno, svaki segment dela, svaki sitan detalj, nema tu mnogo proizvoljnosti. 

Tomas Man, najčuveniji nemački pisac, rekao da je da se neopisivo divi Čehovu, jer ono što on napiše na 800 stranica, Anton Pavlovič smesti na jednu ili dve strane sa istim intenzitetom i istom jačinom.

U okviru moderne književnosti on je pripadao epohi impresionizma i može se smatrati začetnikom impresionističke drame. Još jednom da podsetimo, to nije bilo očekivano od čoveka koji je imao ambiciju da prikaže ono fino, lirsko, melanholično, pa na neki način i tragično u čovekovom biću. Drame su do njegove pojave posmatrane na jedan sasvim drugačiji način. Uspeo je svoje drame da predstavi na do tada neviđeni način, sto je razvoju drame dalo veliki doprinos. 

Dramsko stvaralaštvo i dramski opus

Najpoznatije drame su mu Ujka Vanja, Galeb, Tri sestre i Višnjik. Ukupno ih je napisao preko 24. Kada je u pitanju dobro shvatanje njegovih drama, mora se najpre imati u vidu šta od njih očekujemo, moramo imati određeni pristup i znanje pre početka čitanja. Prirodno je da u čitanje dela krećemo sa određenim očekivanjem. Ukoliko kod Čehova očekujemo dramu u tradicionalnom, klasičnom ruhu, vrlo je izvesno da će nam onda njegove drame biti dosadne, jer ih nećemo dobiti u očekivanom obliku. Neće nas oduševiti, pomislićemo da je to jedno mlako i neinteresantno delo koje nema jaku poruku. 

Međutim, ako shvatimo samu epohu u kojoj Čehov stvara, mi ćemo zaista shvatiti šta je njemu bilo bitno kao piscu. I tako, menjajući pristup čitanju i menjajući horizont očekivanja, Ujka Vanja, na primer, može da nam postane vrlo uzbudljiva i da nam pruži neverovatne poruke koje možemo usvojiti i svakodnevno koristiti. 

U osnovne odlike impresionističke drame pre svega spada slikanje atmosfere ili prikazivanje isečaka iz života. Impresija je utisak i zato impresionistički pisci ne žele da tumače i objašnjavaju. Oni postavljaju likove tako da sami kažu šta imaju ili opišu određenu situaciju, ostavljajući utisku kod čitaoca da se razvije. 

Dešavanja su na unutrašnjem planu, što znači da kod Čehova nema velikih događaja, klasičnih zapleta i raspleta. Ono što njega interesuje nalazi se unutar čovekovog bića. Uslovno rečeno, nema ni razrešenja drame, zato će nam se, dok čitamo, možda činiti da stvari ostaju na istom mestu. Stoga je potrebno da mi kao čitaoci budemo pažljiviji i da pristupimo čitanju drame na jedan dublji i strpljiviji način. 

Ćehov
Najava Ujka Vanje u JDP-u

Čehov i njegov doprinos evropskoj drami

Čehov nije bio potpuni inovator u smislu razvoja drame. Poznato je da je Viktor Igo u epohi romantizma doveo u pitanje dva od tri Aristotelova pravila drame. To se odnosilo na pravilo o jedinstvu mesta i vremena. Čehov je uzdrmao pitanje jedinstva radnje, jer po definiciji impresionistička drama ima oslabljenu kompoziciju.

Moderna drama koja je prethodila stvaranju impresionističke počela je sedamdesetih godina XIX veka. Ona se zasnivala pre svega na poetici naturalizma i simbolizma.

Naturalizam kao krajnji stadijum realizma zahtevao je od dramskih stvaralaca da prikažu život ogoljenim, onakvim kakav zaista jeste. Dekor je bio ogoljen. Predstavnik nautralizma svakako je Emil Zola, ali naturalistička drama nije uspela da ostvari ciljeve koje je zacrtala. Njoj je bila bitna životna istina, ali ne i ta scenska, pozorišna, umetnička istina. 

Simbolistička drama je takođe jedan poluusupešan pokušaj da se nešto promeni u razvoju dotadašnje drame. Čehov je od nje pozajmio naglasak na unutrašnjem čovekovom svetu. Kao i svim simbolističkim pesnicima i dramskim piscima ove epohe važno je da se dođe do intuitivnog i iracionalnog. Zbog toga dolazi do velikog upliva muzike i to u pozorištu ostavlja jak utisak na gledaoca. Bekstvo od stvarnosti je jedno od načela dramskih simbolističkih pisaca. 

U tom smislu, Čehov je napravio otklon od njih, jer je prikazivao stvarne situacije. Međutim, on neće biti realistički pisac, pošto je to radio na impresionistički način. Iz svih prethodnih delimično uspešnih pokušaja Čehov će izroniti kao uspešan pisac. On je ostvario svojevrsnu autentičnu dramu, dramu koja je oslobođena svega spoljašnjeg, koja pokazuje promašenost ljudi. Fokus je na njihovoj sudbini u svetu i načinu na koji je prihvataju.

Kod Čehova nemamo velike, mitske junake, nemamo heroje. Imamo običnog, malog čoveka sa mitskim problemima u svome biću. 

Zato valja čitati Čehova i pre svega u analizi njegove drame posvetiti se analizi samih likova. Analizirajući njihove postupke i poglede na svet, sigurno ćemo moći da saznamo nešto više o životu. 

Uzevši u obzir prelaz između naturalizma i simbolizma, neverovatan upliv impresionističkih elemenata u stvaralaštvo Čehova, otklon od klasičnog realizma, sagledavši njegove drame u celini, ne sme nam se zagubiti zaključak da i srpska književnost ima svog Antona Pavloviča, i to u liku Bore Stankovića, najpre sa svojom Koštanom

Slično

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button