Lirski ciklus ,,Hana“ O. Daviča – o prvoj pesmi

Ana Jovčić
0

Oskar Davičo je pesnik koji je u književnost ušao dvadesetih godina 20. veka. U njegovom opusu najzastupljeniji su duži pesnički oblici kakav je i lirski ciklus „Hana“ koji spada u socijalnu međuratnu poeziju. Ljubav u ovoj poemi takođe ima istaknuto mesto. Nastao je 1939. godine kada je delimično štampan u zagrebačkom „Pečatu“, a kasnije je izašao ponovo 1951. godine, dakle, nakon jeka nadrealizma.

Ovaj ciklus se ne može posmatrati isključivo kao plod nadrealističke poetike kojoj je Davičo pripadao, ali ga se i odrekao. Tragovi automatskog pisanja prožimaju „Hanu“, kao i povezivanje naizgled nepovezivih elemenata. Međutim, duboko promišljanje, kao i poigravanje sa formom i poetskim slikama se kosi sa programskim načelima nadrealističkog manifesta.

Konstrukcije poput „Kolonijalne Hane“ i „Mlečnih mladića“ ili gotovo leksikonski stihovi koje donosi prva pesma „Ljubav je tako sama i tako puna sveta“, nipošto ne možemo prihvatiti kao diktat misli u odsustvu svake kontrole razuma, van svake moralne ili estetičke namere. Uvodne pesme „Hane“ obiluju ljubavnim motivima. Međutim, krećući se kroz ciklus, uočavamo da se ljubav ostavlja po strani, dok se lirsko ja okreće socijalnim motivima.

Zbog toga ovo ostvarenje, između ostalog, nije poema. Da je to tako, ljubav, odnosno, Hana, u svakoj od 16 pesama, bila bi u fokusu piščeve stvaralačke pažnje. U ovom tekstu, bavićemo se prvom pesmom ciklusa „Hana“.

Lirski ciklus i lirska poema: šta je šta?

U poređenju lirske poeme i lirskog ciklusa, Sapogov iznosi suštinsku razliku ova dva žanra. U lirskim ciklusima, linije poetskih asocijacija su na izvestan način razdrobljene i nalaze se na priličnom međusobnom rastojanju, pri čemu njihova asocijativna nepovezanost ne narušava određeni smisaoni ritam, ritam slika.

Dominantni motivi ,,Hane“

Pesmama „Hane“, dominiraju ljubavni, ali i višestruko zastupljeniji, socijalni motivi. Prisutan je erotizam, koji se postepeno transformiše u socijalni bunt. Davičo je uglavnom sebe stavljao u ulogu učesnika onoga o čemu peva, što je slučaj i u „Hani“.

Pesme ovog ciklusa, promišljeno su urimovane po klasičnim obrascima što je u kontrastu sa zanesenošću pesničkog izraza, modernošću i slikovitošću. Ritam je i pored toga nestabilan zbog slobodnog stiha.

Prva pesma lirskog ciklusa ,,Hana“

Prva pesma, ujedno i jedina naslovljena u čitavom ciklusu „Sin mutnoga lovca“, sastoji se iz 6 katrena. Njihove rime su ukrštene. O detaljno promišljenom aspektu forme, svedoče i rime unutar samih stihova:

,,Lovca / ovca; trgovca / udovca; žarulje / rulje“

Lirski subjekt je transparentan od prvog stiha koji glasi:

,,Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca“

Njime nas pesnik upoznaje sa samim sobom. Na taj način otvara modernističku temu identiteta. Istovremeno, on nas upoznaje i sa svojom ljubavlju prema trgovačkoj kćeri. Govoreći o ocu, pesničko ja čitaoce upoznaje sa svojim mutnim, čak sumnjivim poreklom posredstvom frazeologizma – loviti u mutnom.

Drugi deo stiha, upućuje na kontradiktornost odnosno suprotstavljenost dveju strana unutar lirskog subjekta. Služeći se faunskim motivima, on svoj portret dodatno problematizuje te oslikava mutnim bojama. Okretan je poput vidre, dok je, istovremeno, naivan i neinteligentan kao ovca.

Možda je, poređenjem sa ovcom, sebe pokušao da prikaže kao žrtvu posredstvom nagoveštenog motiva žrtvenog jagnjeta, čime tematizuje i Jevrejstvo. Kontrastiraju se otac, koji se bavi lovom i sin, upoređen sa plenom. Ipak, očekivano bi bilo da lirski subjekt govori o ocu ne bi li uspostavio poređenje po sličnosti i tako opisao sebe. Ipak, time se dodatno potcrtava podvojenost unutar pesničkog ja, kao i nemogućnost samoodređenja. On je istovremeno i jedno, i drugo. Uočava se poistovećenost autora sa lirskim ja, ako imamo u vidu poziciju žrtve jevrejskog naroda kroz istoriju.

Svoju ljubav prema Hani, lirski subjekt otkriva već u narednom stihu kada je opisuje kao kolonijalnu. Taj opis, ustvari, iznova služi za predočavanje porekla.

Hana je, naime, poreklom iz kolonijalnih zemalja. Druga mogućnost je ta, da je ona kolonijalna jer se karakteristike robe koju prodaje, prenose na nju samu. Kasniji stihovi to i potvrđuju, budući da iz njih doznajemo da je devojčin otac trgovac koji rukovodi mehanom i bakalnicom. Tu, dakle, Hana posluje prodajući egzotičnu robu koja miriše i mami, poput narandži, začina i sapuna. Samim tim, Hana egzotiku pripaja sopstvenoj slici i sama postaje kolonijalna i egzotična. To čitamo i kasnije u drugoj pesmi ciklusa, „Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilije“.

Suprotnost uviđamo i nadalje u pesmi jer egzotika oličava bujnost života, dok se s druge strane nalazi smrt oličena u radnji smeštenoj blizu groblja, kao i u gubitku žene: majke. I lirski subjekt i žena koja mu je obuzela srce, ne razlikuju se mnogo u pogledu društvenog statusa.

Čitamo da je Hana trgovačka kći koja je, ne znamo kada, ali pretpostavljamo da se to zbilo u bliskoj prošlosti, ostala bez majke. To čitamo u stihu „Kćer tužnoga trgovca, Jevreja udovca.“

I mada se ovaj stih ne ističe obimom, pruža obilje informacija poput one da je Hanin otac „Tužni trgovac.“ Navedeni smo da zaključimo kako se posredstvom figure oca, opisuje Hanino stanje tuge, najverovatnije nastupilo usled majčine smrti. Hana je jevrejskog porekla te ne čudi porodično bavljenje trgovinom. Primetno je da su i lirski subjekt i Hana predstavljeni posredstvom figure oca.

Drugi katren

Drugi katren posvećen je pokretačkoj snazi zaljubljenosti, opčinjenosti drugim bićem i ljubavi, na očekivani, pomalo romantičarski način. Lirski subjekt je probuđen pojavom lepe žene. Kako bi to podrobnije opisao, uspostavlja poređenja.

Sebe poredi sa šumom, oličenjem tame, toposom mračnih sila gde sunčevi zraci retko dospevaju. U šumama, naposletku, stanuju i zveri. Hana se dovodi u vezu sa blistavošću „kreketa raketa“. Nagomilavanje glasa R pritom, veoma je svrhovito ne bi li se sinestezijski dočarao neočekivani prasak emocija. Uočljiva je sprega vizuelnih i auditivnih predstava.

Svojim svetlom, Hana raskriljuje zavese mraka i obustavlja turobnu tišinu. Paradoksalno je to, što prasak koji bi trebalo da izazove uništenje, ovde predstavlja prekretnicu i novo rađanje lirskog ja. Snaga nastalog osećanja uzdiže se na novi stupanj, odricanjem skitničkog života:

„I sad slep sam za vas, zrikavi šatrovci.“

Hanino svetlo lirskog subjekta metaforično lišava čula vida. Postaje slep za dotadašnji način života, putovanja bez cilja i spavanje pod šatorima. Tom prilikom, nipošto slučajno, svoje saputnike, šatrovce, naziva zrikavima. Zrikavost upućuje na određenu faličnost i neadekvatnost. Druga mogućnost je da šatrovci predstavljaju služenje jezikom ispremetanih slogova, jezikom kojim se, svakako, ne služi otmen i školovan svet. To je tzv. Šatrovački govor kojeg se pesnički subjekt odriče.

,,Hana“: treći katren

Treći se katren nadovezuje na prethodni, na gotovo leksikonske zaključne stihove o ljubavi. Ljubav je sama po sebi ambivalentna. Ona je „sama“ a opet „tako puna sveta“, pruža putokaz izgubljenima na pučini života i nudi spas:

„Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.“

Hana
Leonid Afremov ,,Kraj svetionika“

Ti stihovi spajaju suprotnosti i kontradiktornosti. Oponiraju se samoća i mnoštvo, put ka spasavanju i spaseni.

U četvrtoj strofi, fokus je na transformišućoj, nesagledivoj moći osećanja i ljubavne želje, koja se može dočarati jedino oneobičenim slikama. Oči postaju užarene, svaki element dobija sposobnost zrenja „Od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci“. Nema imunih: „I cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci.“ Ovde srećemo, kao i na mnogim drugim mestima u ciklusu, rimu koja ostavlja utisak slučajne i netražene, nastale radi zabave, gotovo kao u poeziji za decu.

Ljubav u četvrtom katrenu

Četvrti katren veliča ulogu ljubavi. Osvrće se turobnoj prošlosti pre nego što Hana biva predstavljena kao svetionik na obzorju. Lirsko ja opisuje besmisao pređašnjeg života u kom je sanjao mnogo, bavio se svakojakim poslovima, družbovao sa ljudima mutne prošlosti i sadašnjosti, lišen harmonije i uređene svakodnevice:

„O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio

sa ćoravim ćorom u društvu bogoslovca“

U istoj strofi, srećemo još jednu oneobičenu metonimijsku sliku:

„I ono što nisam pio, što nisam razbio

plaćo sam od svoga detinjastog novca.“

Kako u svom radu „Hana Oskara Daviča“, Goran Radonjić navodi, novac koji pripada detetu, dečiji novac, pretvara se u detinjasti novac.

Peti katren

Ova strofa čitaoca vraća u sadašnji trenutak spoznaje ljubavi. Samim je tim u kontrastu sa pređašnjom strofom po principu prošlost – sadašnjost. Svakodnevnu frazu – voleti do neba, Davičo preoblikuje. Od nje gradi stih kojim poručuje silinu svojih osećanja:

„No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke / s kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomca.“

Ljubav, kako je i očekivano, donosi spas, lirsko ja čini živim i oslobađa ga:

„Oživljuje sanduke i kida rešetke da čelom rušim dvorce.“

,,Hana“ i poslednja strofa

Ova strofa izgrađena je na temelju hiperbole. Smisaono je povezana sa prethodnim katrenom. Otkriva kako ljubav utiče na njega, kao i šta je sposoban da učini podstaknut njenom nesagledivom energijom. Poigravajući se sa frazeologizmom „Skinuti zvezde s neba“, stvara oneobičenu poetsku sliku

„I nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino.“

Zaključni stihovi pesme govore o nadmoći ljubavi tj. lirskog subjekta pod njenom vlašću: „Kad sam Sunce i kosti, grobara i rovca poslo u krčmu da piju devojačko vino.“

Čitava pesma, obasjana je svetlom sunčevih zraka, ljubavi i strasti. Stoga se u takvom tonu i završava.

Komentari

Odgovori

Vaša email adresa neće biti objavljena.

Ana Jovčić
19/05/2022
0
komentara