ObrazovanjePismeni sastavi

Praštanje je vrlina data malobrojnima – pismeni sastav

Analiziranjem čovekovih mana i vrlina dolazi se do zaključka da je „praštanje vrlina data malobrojnima“. Krenite od sebe. Koliko puta ste u životu oprostili nekome ko vas je povredio i razočarao? Kako ste se osećali posle tog čina? Kada budete dali odgovore na ova pitanja shvatićete suštinu praštanja.

Čovek je najsavršenije, ali i najkomplikovanije biće na planeti. Iz prirode čoveka javlja se mnogo mana i vrlina. Ne postoji čovek bez ijedne mane ili ijedne vrline. Sama priroda je umešavši svoje prste uredila da čovek bude sastavljen i iz jedne i iz druge kategorije. Problem nastaje kada bismo morali da odredimo šta su to mane, a šta vrline? Da li je to univerzalna stvar ili pitanje pojedinca? Promišljati o ovome navodi nas na mnoga saznanja o čoveku, a samim tim i o životu, posebno zbog toga što nijedno biće na ovom svetu nije isto, svako je individua za sebe.

Posmatram s prozora zelene listove oraha starog više od jednog veka i njišanje listova i poigravanje vetra budi u meni pitanje „Da li je orah oprostio jeseni što mu je oduzela listove i boju, te ove godine zeleni još lepše i prkosnije?“. Zaključujem, Opraštanje je jedina univerzalna vrlina koju poseduju samo hrabri i veliki.

Praštanje…


Praštanje je najdragocenija vrlina koju čovek može imati. Većina nas, tokom života i životnog iskustva, nauči kako da pređe preko tuđih nedostataka i oprosti greške drugima. I sami smo više puta pali na nekom od moralnih ispita, pa nam je nečiji oprost pružio ruku da ustanemo i nastavimo dalje. Vreme nas nauči da nema koristi od ogorčenosti ili ljutnje. „Ljudski je grešiti, a božanski opraštati“ je izreka koja nam govori koliko je veliki onaj koji oprosti. Iz svega ovoga rađa se jedno pitanje, a to je: „Može li sve sve oprostiti?“. Odgovor na ovo pitanje bi verovatno bio različit kod svakoga, opraštanje proizilazi iz subjektivnosti pojedinca, zbog toga ga često karakterišemo kao „vrlinu datu malobrojnima“. Opraštanje je spas duše od posledica izjedanja ogorčenosti, ljutnje i mržnje.

Mnogi su uvereni da opraštanjem doprinose onome kome pružaju ruku pomirenja. To je površno razmišljanje. Opraštanjem pomažemo jedino i samo sebi. Ne pružiti oproštaj jednako je kao i okrenuti sve bodlje unutra, u sebi, i dopustiti da nas povrede i dokusure. Uveren sam da se opraštanjem postiže ono o čemu su još u antičkom periodu, govorili najveći umovi filosofije. Aristotel je govoreći o tragediji uveo pojama katarze.

Pročišćenje duše kao posledica opraštanja

Mislim da opraštanjem onome ko nas je nečim povredio ili izneverio naša duša doživljava katarzu. Zašto onda ne pružiti u jedinom životu kojeg imamo da naša duša i biće dožive pročišćenje i uzdignu se iznad zla. Nema ničeg goreg neko dozvoliti gordosti i zlu da caruju. Onda ništa na ovom suludom svetu ne bi imalo smisla, ni ljubav, ni cvet u ruci devojke, ni pečeno kestenje uoči Božića. Kada bi više ljudi na ovakav način shvatalo smisao opraštanja onda bi naša planeta postala mnogo bolje mesto za život. Da nije orah oprostio jeseni što mu je oduzela lišće on danas ne bi iznedrio novo, već bi se osušio, a jesen bi svake godine nastavila da oduzima zelenilo svom drveću sveta.

Najveći neprijatelj opraštanju je osveta koja mnogima bude prva pomisao nakon doživljavanja nepravde. Osveta, sa svim svojim posledicama, međutim, nije ono najgore što nam se može desiti. Intimno nepraštanje koje se van naše duše ne vidi, ali traje u nama, ima pogubne posledice na zdravlje čoveka. Ono je kao rđa koja se taloži na metalu i polako, neprimetno, sa vremenom osvaja deo po deo zdravog materijala. Obično ima formu razočaranosti ili ogorčenja u intimnosti duše, a često je sakriveno i od same ličnosti.

Zaključak

Znači, nepraštanje nije samo pogubno za naše spoljnje odnose, nego i za unutrašnje stanje duha. Nepraštanje u formi razočaranosti i ogorčenosti vrlo često dovodi do fizičkog razboljevanja. Od svih oblika nepraštanja najpogubniji je nepraštanje samom sebi. Čovek se mora učiti da najpre prašta sebi, a onda će dostići veličinu i oprostiti i drugima i krenuti dalje u nove lepote koje pruža život.


Praštanje nije unižavanje sebe i svoje ličnosti, već je to pobeda zla i ogorčenosti. Oprostiti, ne znači i zaboraviti. Pamćenje uvek ostaje urezano u sećanju kao neka vrsta opomene ili bolje rečeno lekcije, škole. Što više praštamo veći smo ljudi. Bolje razumemo život i ne strahujemo da će naše srce biti slomljeno našom krivicom. Život je čudna stvar. Mnogo daje, mnogo uzima, ali se sve na kraju svodi na jedno: mir u duši i mislima i spokojno gledanje u treperenje zelenih listova koji su zeleni jer su oprostili.

Slično

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button