Kako akcentovati reči u srpskom jeziku?

Da li ste nekada imali dilemu kako da pravilno izgovorite neku reč i kako akcentovati reči u srpskom jeziku?

Izgovaranje obe opcije vas samo dodatno zbunjuje i više i ne znate koji izgovor ste mislili da je tačan.

Voditelji dnevnika moraju da vode računa o svom izgovoru i zato ćete čuti parlAment umesto parlamEnt, kojima mnogima zvuči više u duhu srpskog jezika.

Ako ste se nekada našli u sličnoj situaciji sada imate priliku da rešiti taj problem i svaku nedoumicu vezanu za akcentovanje našeg jezika.

Šta je to akcenat?

Akcenat je posebno isticanje sloga u reči ili govornom tok.

Može se odnositi i na osobinu izgovora koja svedoči o govornikovom regionalnom ili socijalnom poreklu.

Regionalni akcenti se najčešće dele na gradske i seoske zajednice u jednoj zemlji, a kod socijalnog fokus je na kulturi i obrazovanju govornika.

Slogovi

Slog je glasovna jedinica koja se dobija jednim izgovornim zahvatamo tj. otvaranjem usta.

Reči delimo na slogove i razlikujemo jednosložne i višesložne reči. Slogovi mogu biti otoreni, ako se završavaju na samoglasnik – početi, vratA, šoljE, i zatvoreni, ako se završavaju na suglasnik – vraT, telefoN, jastuK.

1 slog –  san, nos, luk, lak, ali i krst

2 sloga – dr-vo, se-no, ma-ma, ta-ta

3 sloga – ra-di-ti, ni-ka-ko, mi-sli-ti, pi-sa-ti

4 sloga – sre-đi-va-ti, za-mi-sli-ti, fe-ni-ra-ti, u-ki-nu-ti

Kao što možete primetiti, nosilac sloga je samoglasnik i ponekad vokalno R.

Kako da podelite reči?

Podela reči na slogove ide lakše ljudima koji imaju sluha. A ako ne spadate u tu grupu stavite ruku ispod brade  i vidite koliko puta će se vaša ruka spustiti usled pomeranja brade.

Pravilo je da je granica najčešće iza samoglasnika, a ispred suglasnika.

U većini slučajeva reči ćete podeliti lako, ali evo na šta treba obratiti pažnju:

1. Ako u reči imamo više suglasnika koji se nalaze jedan do drugog od kojih je na prvom mestu F, H, S, Š, Ž, Z ili C, Č, Ć, Đ, DŽ, granica će biti ispred te grupe (zve-zda, u-zmi-te).
2. Kada imamo 2 sonanta – L ,LJ, M, N, NJ, V, R, J, granica sloga se stavlja između njih (slom-ljen, tram-vaj).
3. Ako u sredini reči imamo neki od sonanata –  J, L, R, Lj, V, a ispred se nalazi bilo koji drugi suglasnik granica je ispred suglasnika (to-plo-ta, do-bro).
4. Praskavi suglasnik – B, D, G, K, P, T, ako se nađe na granici sloga iza granice ide neki drugi suglasnik osim sonanata – J, L, LJ, R, V (lep-tir, sred-stvo).
5. Ako imamo dva sonanta i na drugom mestu J iz jekavskog JE, granica će biti ispred ta dva sonanata (čo-vjek, ži-vje-ti).

Postoje 2 vsrte granice sloga. Jedna je fonetska, a druga semantička (psihološka). Fonetska se oslanja na fonetsku osobinu glasova o-du-zi-ma-zi, a  semantička na naše znaje o prefiksima od-u-zi-ma-ti. U srpskom jeziku semantička granica ima prednost nad fonetskom.

Glavna podela: 4 vrste akcenta i neakcentovana dužina

Da bismo pravilno naučili da akcentujemo, moramo da se upoznamo sa svim vrstama akcenata. Po kvantiteti ili dužini (trajanju) delimo ih na duge i kratke, a po kvalitetu (tonu) na silazne i ulazne.

Dakle, akcenti u srpkom jeziku su:

• Dugosilazni ^: mȃjka, dȃn, nȃstava

Dugosilazni akcenat ističe duže trajanje sloga, ton je visok na početku sloga i onda se osetno spušta.

• Kratkosilazni  \\ : brȁt, nȁpasti

Kratkosilazni akcenat označava da slog treba izgovoriti kratko, dok ton i visina naglo opadaju.

• Dugouzlazni /: déte, jéla, rođénje

Dugouzlazni akcenat se dugo izgovara i visina tona stalno raste.

• Kratkuzlazni \: sèstra, sèlo, lèpota

Kratkouzlazni akcenat izgovaramo kratko, visina tona raste, a jačina pada pre završetka sloga.

Neakcentovana dužina

Neakcentovane dužine se u književnom jeziku javljaju samo iza akcentovanog sloga, što nazivamo postakcenstska pozicija. Prema podeli na duge i kratke akcentovane slogove i nekacentovani slogovi mogu biti takođe dugi i kratki (kòpām, čìtām).

Ova dužina se javlja u sledećim slučajevima:

-u genitivu i instrumentalu jednine imenica koje se završavaju na -A (žene, vrata);

-u genitivu množine imaju duga dva krajnja vokala ako je oblik na -A i ako imenice koje u ovom padežu imaju samo dva sloga menja priroda akcenta u slučaju da je pre njega akcenat bio kratak;

-kod prideva neodređenog vida u vokativu i instrumentalu muškog i srednjeg; u svim padežima jednine ženskog roda sem akuѕativa i nominativa; u množini svih rodova u svim padežima osim u nominativu i akuzativu;

– određeni pridevi dužine imaju i zamenice koje se menjaju po pridevskoj promeni;

-u prezentu svih glagola (osim jesam, hteti i moći) dug je poslednji slog u oblicima jednine i u 3. l. mn. , a pretposlednji u oblicima prvog i drugog lica množine;

-u imperfektu ispred nastavka;

-u glagolskom prilogu sadašnjem i glagolskom prilogu prošlom ispred nastavka za oblik;

-na završnim vokalima u 2. i 3. l. jd. aorista, a ako je vokal glagolske osnove dug, onda je i prethodni slog dug;

-u radnom glagolskom pridevu u oblicima ženskog i srednjeg roda jednine i u svim rodovima u množini, ako ti oblici imaju kratkosilazni akcenat;

-u trpnom glagolskom pridevu dugi su vokali A i U ispred nastavka za oblik i vokal E ispred T kao nastavka za oblik

Kako se određuju akcenti

• Određujemo mesto akncenta

Prvo je potrebno odrediti mesto akcenta i za to nam treba prethodno naučeno znanje o slogovima.

• Određujemo dužinu akcenta

Rekli smo već da se akcenti mogu podeliti prema dužini izgovranja: kratki i dugi.

• Određujemo intonaciju akcenta

Akcenti se razlikuju i po intonaciji tj. tonu izgovaranja: silazni i uzlazni.

Akcenti – osnovna pravila

1. Akcenat nikada ne može stajati na poslednjem slogu!
2. Jednosložne reči imaju samo silazne akcente.
3. Kod višesložnih reči na prvom slogu mogu stajati sva 4 akcenta.
4. Na unutrašnjem slogu višesložnih reči mogu stajati samo uzlazni akcenti.

Enklitike i proklitike

U našem jeziku enklitike i proklitike se ne akcentuju jer se naslanjuju na akcentovanu reč.

Enklitike su kraći oblici ličnih zamenica i pomoćnih glagola, kao i upitna rečca LI. Ne akcentuju se pošto se oslanjaju se na reč ispred njih.

Ona je iz Subotice.

sam, si, je, smo, ste, su, ću, ćeš, će, ćemo, ćete, bih, bi, bismo, biste, me, mi, te, ti, ga, mu, je, joj, ju, nas, nam, vas, vam, ih, im

A proklitike su predlozi, veznici i rečca NE i takve reči se oslanjaju na reč koja sledi tj. koja se nalazi iza.

Video sam ga u školi.

od, do, iz, ka, za, na, u, sa, o, po, i, pa, te, ni, niti, a, ali, nego, već, ili, da, kad, dok, ako, jer, pošto, iako…

Homonimi

Homonimi su reči koje imaju isti oblik, dakle isto se pišu, ali nose različito značenje. U govoru ovakve reči možemo razlikovati isključivo po akcentu ili kontekstu. Takve reči su: grad, skup, luk, kosa, kada…

Važno je znati da standardni jezik čine svi dijalekti bez kojih ne bi bio potpun. I da je nemoguće uskladiti sva pravila i norme, jer uvek će postojati izuzeci kojih moramo biti svesni.

Veštačka pravila neće mnogo doprineti standardizaciji jezika već će stvoriti nove probleme. A sa druge strane, ukoliko se prati živ jezik, jezik ostaje ono što i jeste, sklon promenama ali će nastaviti prirodno da se razvija u skladu sa govornim tendencijama njegovih govornika.

Pravila akcentovanja bi trebalo znati i poštovati, ali različito akcentovane reči ne moraju nužno biti obeležene kao isključivo tačne ili netačne.

Preporučujemo da pročitate i ove zanimljive članke:

• Život i njegov smisao: 5 načina kako da budete srećniji
• Lekovito mineralno blato – kako nastaje i što leči?
• Menopauza ~ kako ublažiti simptome menopauze?
• Prirodni tretmani protiv bubuljica – 10 najboljih
• Pancef lijek – Kako piti i za šta se koristi?
• Smiješne rođendanske čestitke
• UN dijeta – Upustva, jelovnik, pravila i iskustva