Istorijski sloj u romanu Na Drini ćuprija i hronika pojmovi su čije značenje na bitan način određuje Andrićevo bavljenje istorijom višegradskog mosta.
U govoru povodom dobijanja Nobelove nagrade Andrić je pričao o svom interesovanju za istorijski aspekt. Roman je, zapravo, u prvim izdanjima imao podnaslov ,,Višegradska hronika”, što mu zaista i odgovara. On govori o velikom vremenskom rasponu, počevši od 1516. godine, pa sve do 1914, dakle, skoro 400 godina.
Mada je u centru zbivanja most kao glavni junak romana, od velikog su značaja istorijski događaji koji prate ideju o njegovom nastavku, njegovu gradnju koja je dugo trajala i njegov opastanak u svim burnim vremenima koja su nailazila.
Danak u krvi
Prvi istorijski događaj koji se u delu spominje jeste čuveni danak u krvi, dan kada su Turci janičari dolazili i odvodili hrišćansku decu u Carigrad.
Birana su zdrava, bistra i naočita muška deca između deset i penaest godina, koja su pod posebnim obukama i nadzorom pretvarana u najbolje turske vojnike (janičare), a koji će posle da se bore na strani Turaka sasvim izvesno protiv svog naroda, protiv svojih očeva i svoje braće.
Zabeležio je Andrić, a i istorijski izvori uopšte, da su nesrećni roditelji i namerno sakatili rođenu decu samo da ih ne odvedu u Carigrad.
Te 1516. godine, tog maglovitog jutra odveden je i mali Rade iz svog sela Sokolovića, odveden i zauvek odvojen od majke, koja je dugo kukala za njim, moleći ga da ne zaboravi ko je i odakle je nasilno otišao za Stambol.
Crnomanjasti dečak je tog novembarskog jutra poneo sa sobom sećanje na svoje rodno mesto u vidu crne pruge ,, koja s vremena na vreme, za sekundu-dve preseče grudi nadvoje i zaboli silno“. Sva bol i patnja spakovala su se u crnu prugu i ona ga nikada nije napustila. Zauvek ju je nosio sa sobom kao jednu nelagodnost u grudima, ,,iako je on promenio život i veru, ime i zavičaj“.
Andrić piše da je Rade, sada već Mehmed-paša Sokoli, ratujući na tri kontinenta, ,,došao na misao da bi se oslobodio te nelagodnosti kad bi zbrisao onu skelu na Drini (…) time što bi premostio strme obale i zlu vodu među njima, sastavio dva kraja druma koji je tu prekinut, i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mesto svoga porekla sa mestima svoga života“.
Tako je počela gradnja višegradskog mosta i trajala je pet godina. Osim njega, sagrađen je i veliki han, karavan-seraj, u kome su putnici mogli da odmore kada dođu iz daleka.
Završetak radova proslavljen je velikim svečanostima. ,,Tako su sa podizanjem mosta i hana nestale (…) mnoge muke i nezgode.
Nestalo bi možda i onog neobičnog bola koji je vezir u detinjstvu poneo sa višegradske skele, iz Bosne: crne, oštre pruge koja mu s vremena na vreme preseca grudi na dve polovine.
Ali Mehmed-paši nije bilo suđeno da živi bez toga bola ni da dugo uživa u misli na svoju višegradsku zadužbinu“.
Nedugo nakon završetka svih radova, ,, Mehmed-paša je još jednom osetio bol od ,,crnog sečiva“ u grudima. I to poslednji put“.
Vezira je na ulazu u džamiju kasapskim nožem ubio nekakav odrpani derviš, proseći za milostinju. ,,Vezir i njegov ubica izdahnuli su u istom trenutku“.
Tursko povlačenje iz Mađarske i velika poplava
Krajem XVII veka Turska se povukla iz Mađarske i to je za višegradsku kasabu donelo promene.
,,Izgubljena su i ostala izvan granica carevine, pored ostalog, i imanja onog vakufa iz kojeg se izdržavao karavan-seraj u Višegradu“. Kako je nedostajalo prihoda, han je gubio zaposlene, propadao je i nestajao. Dauthodža je jedini pokušavao da ga sačuva za svog života, ali je nakon njegove smrti han sasvim propao. Za razliku od karavan-serajan, vezirov most je i dalje stajao ,,prav i nepromenjen (…) kao i prvog dana svog postanka“.
Mada su poplave bile česta pojava u ovim krajevima, najveća koja se dugo pamtila bila je iz 1799. godine. Taj čuveni, istorijski, veliki povodanj uništio je sve pred sobom. Ni najstariji meštani nisu se sećali da je nekad bilo gore.
Bio je to jedini put kada kasablije nisu videle most, jer ga je voda nadvisila, ali je on dva dana kasnije ,,jedini proturio poplavu bez kvara i izronio iz nje nepromenjen“.
Buna u Srbiji- Prvi srpski ustanak
Početkom XIX veka počela je buna u Srbiji. I mada je bosanski narod u početku nije osećao, ona se brzo uvukla u život bosanskog pašaluka, a najpre u višegradsku kasabu, koja je bila tik uz granicu sa Srbijom.
Turci su morali da daju sve više dobro opremljenih vojnika, a to je podrazumevalo velike troškove i nezgode. Srpski narod je tih godina progonjen više nego ikada, jer su Turci preodsećali šta im se sprema.
Nije dugo trebalo da se buna spusti i u samu kasabu. Dugo se i uplašeno pričalo o zvuku ,,Karađorđevog topa“. Plamen koji se širio po okolnim brdima donosio je oprečna osećanja kod Srba i Turaka.
Naš narod je u njemu video spas, molio je Boga da se proširi i protera sve što je loše u kasabi, a Turci su, sa druge strane, želeli da se on što pre ugasi i povuče ka užičkom kraju i zauvek izgubi iz vida.
Most je u tim danima dobio naročitu važnost, jer je bio jedina sigurna veza između bosanskog pašaluka i Srbije.
Pored mosta je uvek bio odred vojske koji ga je danonoćno čuvao, jer su Srbi znali da će, ako se ustanak još više razgori, prvi na udaru biti most, budući da su i Turci, koliko i Srbi, svesni njegovog značaja. On je sada bio blago koje treba sačuvati po svaku cenu. Sagrađen je na mostu i visok čardak i u njemu je boravila straža.
Sredina XIX veka
Zapisao je Andrić da su godine iz sredine XIX veka bile godine u kojima je turska carevina ,,dogorevala u tihoj groznici“. ,,Međa između dva pašaluka, bosanskog i beogradskog, koja ide tu iznad same kasabe, počela je tih godina da se sve oštrije ocrtava i da dobija izgled i značenje državne granice.
A to je menjalo uslove života za ceo kraj, pa i za kasabu, uticalo na trgovinu, saobraćaj. Na opšte raspoloženje sveta i na međusobne odnose Turaka i Srba“.
Granica je protekle zime pomerena dublje u Bosnu, čak iza Veletova, i to po naređenju sultanovom. Došao je Ariljac Jovan Mićić sa svojim odredom.
Saopštio je da su ,,sultan i ruski car dali o tome ferman ,,knjazu“ Milošu“. Granica sada ,,ide Limom pravo na višegradsku ćupriju pa otale dalje Drinom; tako je sve to Srbija“.
Kuga i kolera
Za dvadeset i pet godina iz sredine XIX veka Sarajevo je dva puta zadesila kuga i jednom kolera. Kasaba je u tim danima morala da se pridržava posebnih uputstava, što se naročito odnosilo na saobraćaj, koji je ograničavan do maksimuma ili skroz obustavljan.
To je potpuno menjalo život u kasabi. Nestajalo je ljudi na mostu i oko njega, roba uopšte nije stizala, niti se izvozila, život se polako zaustavljao.
,,Ali nevolje ne traju večno (i to im je zajedničko sa radostima), nego prolaze ili se bar smenjuju, i gube u zaboravu. A život na kapiji se obnavlja uvek i uprkos svemu, i most se ne menja ni sa godinama ni sa stolećima, ni sa najbolnijim promenama ljudskih odnosa. Sve to prelazi preko njega isto kao što nemirna voda protiče ispod njegovih glatkih i savršenih svodova“.
Time se završava prvi istorijski period romana. Uskoro stiže nastavak!
Preporučujemo da pročitate:
- Praštanje je vrlina data malobrojnima – pismeni sastav
- Kako shvatiti slobodu ličnosti – pismeni sastav
- Zdrave palačinke uz 6 super recepata!
- Serije online sa prevodom – gledajte besplatno!
- Kako skinuti farbu sa kose – prirodne metode koje pomažu
- Zanimljivosti o internetu i kratka povijest
- Lozinka za društvene mreže – Kako odabrati sigurnu lozinku?
- Kako spasiti umiruću aloe vera biljku?
