Zbirka priča ,,Preko praga”- osvrt na delo vladike Grigorija

Zbirka pripovedaka „Preko praga“  vladike zahumsko-hercegovačkog i primorskom Grigorija Durića objavljena je 2007. godine. Delo nije prevashodno teološkog karaktera, vladika priča o svome detinjstvu i o događajima drugih ljudi sa kojima je direktno ili indirektno povezan. Ovde nalazimo pripovetke o ličnostima iz porodice samog vladike i ličnostima sa kojima se vladika susretao tokom dugogodišnje službe. Pored ovga, opisani su i događaji koji su na vladiku ostavili neki utisak.

Iz svake pripovetke možemo da izvučemo pouku, najčešće je ta pouka moralnog karaktera. Pred nekim pričama, koje se tiču stradanja u ratu u Bosni 90-ih godina, čitalac zaista ostane nem. U ovakvim pričama pisac ne nudi rešenje kako se izboriti sa svim osećanjima koji naviru, ali to je odlika velikih dela.

Zbirka priča o običnim ljudima

Pisac se bavi se pričama o hercegovačkom narodu s kraja burnog 20. veka. Knjiga preuzima ulogu pamtitelja. Priča o  mnogim događajima koji nam nisu poznati, ljudima za koje nismo čuli. Prikazuju se sitni trenuci koji se čine nebitnim ali upravo ti trenuci oblikuju svaku ličnost. Sam naslov je simboličan, postoji mnogo pragova koje čovek u životu pređe, a najvažniji je kućni prag. Ivo Andrić je jednom rekao: „Najveća planina koju čovek mora preći je prag njegove kuće.“

Zbirka počinje pripovetkom „Prag“ u kojoj se, između ostalog, govori o majci. Majke imaju moć da znaju kada se nešto krupno dešava sa njihovom decom. Ipak, generacijski jaz čini svoje pa deca misle da majke ne shvataju dovoljno ozbiljno njihove brige.

Ovde se govori o tome da tek kada odrastemo shvatimo svoje roditelje, vidimo šta znači porodična kuća i koliko je značajan taj prag koji smo prekoračili.

Naslovi su jednostavni, ali iz te jednostavnosti izlaze životne mudrosti. Na primer, u pripoveci, “Vozovi” putovanje se poredi sa životom, od stanice do stanice do one poslednje gde nas čeka blagostanje i dragi susreti. Sve to je razmišljanje i viđenje jednog dečaka.

U zbirci se govori o ljudima koji su nepoznati istoriji, ali koji su uticali na živote nekih ljudi. Tako je u pripoveci “Lopta” opisan lik izvesnog Momira Pantića koji donosi loptu iz inostranstva.  Tako jednostavna, bezazlena stvar unela je neverovatnu radost u živote dece. Preko te jedne lopte referiše se na današnju decu koja su zbog vremena u kom žive lišena tradicionalne igre i stvaralaštva. 

Pripovetka „More“ govori o lepoti mora ali i o opasnostima koje vrebaju iz njegovih dubina. Ispričana je anegdota o ženi koja traži čoveka misleći da se utopio a on je otplivao na obližnju obalu. U trenutku potrage neko izjavi da se sigurno zapetljao u mreže i udavio. U jednoj rečenici se pojašnjava otkud tolike mreže u vodi. Jedna žena, poludela od tuge za izgubljenim mužem mornarom, stalno ih baca. Iako usputni motiv šalje snažnu poruku i može se napisati nova pripovetka bazirana na ovome motivu. 

Ljudi opisani u zbirci su obični ljudi, nimalo poznati široj javnosti. Obični ljudi iz naroda su opisani kao nosioci morlalnih načela.

Jedan lik se posebno izdvaja, lik sveštenika iz pripovetke „Krštenica“. Sveštenik je napravio lažnu krštenicu djevojci muslimanki da bi izbegla sigurnu smrt. Lik je pažljivo i pronicljivo građen, iako njegov čin predstavlja sukobljavanje sa načelima sveštenstva, vidimo da se nekada moraju zaobići pravila da bi postupili pravedno. Iz ove pripovetke mogu se izvući brojna pitanja i podpitanja. Da li je sveštenik pogrešio? Da li je vredniji život devojke ili slepa služba? Kako se ponašati kada je zlo svuda oko nas?

Pripovetka „Djeca“ je kratka pripovetka i očito napisana u grču zbog onoga šta je u njoj opisano. Govori se o odlasku u porodicu u kojoj su deca koja su ostala bez roditelja od strane paravojne jedinice. Ovo nije jedina pripovetka u kojoj se govori o stradanju nevinih u ratu, ali je posebna jer se radi o deci. Dirljiv je razgovor između dečaka i sveštenika u kome vidimo koliko su deca naivna a upravo oni najviše ispaštaju u ratu.

„Živa voda“ je pripovetka u kojoj je akcenat na čovečnosti, priča o tome da u najvećem zlu ima dobrih ljudi koji će postupiti pravedno ne gledajući na nacionalnost i veru. Priču priča čovek koji je oženjen, ima dete i čeka drugo. Priča o događaju koji je obeležio njegovo detinjstvo. Kao mali preživeo je streljanje rođaka i ljudi iz sela. Prihvatili su ga ljudi drege vere i spasili mu život.

U ovoj pripoveci su opisane scene koje podsećaju na film, na primer, dečak leži i pravi se da je mrtav a sve sa ciljem da preživi. Ova pripovetka vraća nadu u čovečanstvo, prikazuje malo svetlo nade koje obasjava mrak koji stvara rat.

Likovi su opisani sa izuzetnom pronicljivošću a opet na jednostavan način, vodeći se izrekom “Manje je više.” Pisac ulazi u suštinu karaktera dok opisuje osobine lika ili njegov fizički izgled. Jedan od takvih opisa srećemo u liku Petra iz istoimene pripovetke. Petar je lik koji živi u vreme Drugog svetskog rata, domaćin koji je tri puta odveden iz svog doma, odvojen od svoje porodice. Kroz ovaj lik je opisana tvrdoglavost Hercegovaca, njihova čvrsta volja da prežive sve nedaće i vrate se svom poslu i životu. Slikajući Petra, pisac slika mentalitet naroda.

U zbirci ima žena koje su prikazane kao žene domaćice, žene koje drže kuću na svojim leđima, žene koje se snalaze bez muškaraca. Jedna od takvih je junakinja pripovetke “Rane”, Savka. Savka je žena koja ima pet rana, izgubila je dva brata i troje dece. Savka je jedan od ženskih likova koji oličavaju snagu koju samo žena ima u sebi, lik nalik na žene iz epske poezije. Pomalo mistična, uvek ponosna i spremna da brani svoju kuću i porodicu kako samo ona zna i ume.

Pripovetka “Smijeh” se izdvaja po samom naslovu i tematici kojom se bavi. Kao što sam naslov kaže, reč je o smehu. Prikazane su tri situacije iz života kojih se vladika priseća i koje mu uvek izmame osmeh na lice. Reč je o starijoj gospođi koja je primila sveštenika i pomoćnika sveštenika u kuću, a njen pas i sveštenik imaju isto ime, pa je to izvor komedije. Druga situacija se odnosi na krštenje dvojice Crnogoraca. Oni u jednom trenutku, dok traje krštenje, opsuju na đavola. Treća je priča o tužnom čoveku koji je bio smešan dvojici prijatelja, a taj tužni čovek im je na kraju spasio život.

Pripovetka se završava rečima Branislava Nušića: “Volite čoveka i u grehu i u smehu njegovom.”

Zbirka pripovedaka “Preko praga” je objavljena u 21. veku, ali čitajući vraća nas u neka prošla vremena. Pisac u prvi plan stavlja vrline i grehove. Zanimljivo je pročitati delo koje odudara od skoro svih dela koja se danas objavljuju. U moru novokomponovanih romana, pripovedaka koje govore o savremenom životu, zbirka nas vraća u drugačije vreme. Na pijadestal stavlja stari kov ljudi, ljude domaćine, vojnike, borce, žene domaćice i čuvarke porodice. Ako volite ovakvu vrstu proze, ovo delo je pravi izbor.