Štitna žlezda i paraštitne žlezde – morfološke i funkcionalne osobine  

Štitna žlezda je najveća među endokrinim, odnosno žlezdama sa unutrašnjim lučenjem. Smeštena je u prednjem delu vrata, odmah uz bočne delove grkljana i početka dušnika. Sastavljena je od levog i desnog režnja, koji su karakterističnog oblika kruške. Spojeni su jednim suženim delom koji je bliži donjim polovinama režnjeva. Širi krajevi režnjeva okrenuti su nadole. 

Težina štitne žlezde je od 20 do 40 grama i uobičajeno je veća kod žena (najduži prečnik režnjeva ove žlezde je oko 6 cm). Njena prednja strana prekrivena je kožom i vezivnim tkivom. Stoga se ona može veoma lako napipati, naročito u slučajevima kada je uvećana. Režnjevi su obavijeni kapsulom, vezani su za grkljan i dušnik, pa se zato pomeraju pri gutanju i govoru. 

Građa štitne žlezde podrazumeva mnogo žlezdanih mehurića (folikula), koji su ispunjeni polutečnim belančevinastim sadržajem. Upravo taj sadržaj u sebi ima hormone štitne žlezde: tiroksin i trijodtironin. 

Paraštitne žlezde pripijene su uz leđne strane režnjeva štitne žlezde i obavijeni su kapsulom kao i sami režnjevi. Uglavnom ih ima četiri, iza svakog režnja po dve, donje i gornje. Za njih je zanimljivo što menjaju boju tokom života. Kod novorođenčadi su rušičaste boje,  a kod odraslih žutobraon. 

Veoma su male, 4‒5 mm, ovalnog su oblika i teško uočljive u odnosu na tkivo štitne žlezde. Oslobađaju paratir(e)oidni hormon, parathormon ili PTH (sreću se različiti nazivi).

Sadržaj mehurića štitne žlezde veoma je hormonalno aktivan. U njega se deponuje hormon štitne žlezde koji ima velike količine joda. Režnjevi su obavijeni čaurom ili kapsulom, a zidovi mehurića (folikula) sastoje se od žlezdanog epitela. 

Štitna žlezda je izuzetno bogata krvnim i limfnim sudovima. Kroz nju u toku jednog sata proputuje 5‒6 litara krvi, a poznato je da je to otprilike ukupna količina krvi u čovekovom organizmu. 

Veliki uticaj na ovu žlezdu ima hormon iz prednjeg režnja hipofize, a to je tireostimulin. S tim u vezi je činjenica da poremećaj u funkcionisanju štitne žlezde nije uvek direktno povezan sa njenom unutrašnjošću, već jednu od bitnijih uloga igra upravo navedeni hormon hipofize. 

Tri hormona koja luči štitna žlezda su: tiroksin, trijodtironin i kalcitonin.

Prva dva utiču na sam proces rasta i razvoja, kao i na veći nivo metaboličke i energetske potrošnje. Kalcitonin smanjuje nivo kalcijuma u krvi i sa parathormonom i vitaminom D zajedno reguliše proces okoštavanja kostiju. 

Tiroksin je izuzetno važan ne samo za fizički nego i za psihički razvoj osobe. Njegov nedostatak kod dece dovodi do pojave hipotireoidnog kretenizma, teškog oboljenja centralnog nervnog sistema. Kod odraslih javlja se miksedem, prepoznatljiv po tipičnoj konfiguraciji lica, promuklom i usporenom govoru i suvoj koži. 

Osim ovoga, tiroksin još stimuliše kataboličke procese ugljenih hidrata i masti i tako štedi proteine. Ukoliko nema njih, on onda kataboliše proteine. Tada se u najvećoj meri dešavaju oksidativni procesi u ćelijskim organelama koje se nazivaju mitohondrije, pri čemu dolazi do velikog oslobađanja energije u ćelijama. 

Paraštitne žlezde su veličine zrna pšenice i tako priljubljene uz štitnu žlezdu luče parathormon. On reguliše metabolizam kalcijuma i fosfora u organizmu, odnosno održava normalan nivo ova dva minerala u kostima i krvi. 

Parathormon smanjuje ponovnu apsorpciju fosfora iz mokraće i aktivira osteoklasnu razgradnju kostij, podižući tako nivo kalcijuma u kostima. Jednostavno rečeno, parathormon reguliše nivo kalcijuma i fosfora u krvi. 

Ukoliko je nivo kalcijuma u krvi snižen, paraštitne žlezde luče više svog hormona koji će dalje stimulisati osteoklasnu razgradnju kosti i tako će se kalcijum iz kostiju nastaniti u krvi. Ako je nivo kalcijum u krvi povišen, smanjiće se lučenje parathormona, a samim tim i izlazak kalcijuma iz kostiju u krv. 

Priroda se kao i uvek sama pobrinula za regulisanje procesa unutar živog bića.