Asku i vuka bismo mogli odrediti kao savremenu basnu. Čitava radnja u njoj odvija se u ovčijem svetu.
Alegorijska pripovetka Aska i vuk jedna je od najlepših priča celokupne srpske književnosti. Aska i Vuk delo je nobelovca Ive Andrića, koji je inače poznat kao veliki majstor kratke priče i pripovetke, iako su nam romani prva asocijacija na njega.
On u jednoj takvoj priči nudi mnogo i svakim svojim delom utiče na čitaoca, dajući mu trajne poruke.
Naravno, Andrić ovde ne misli zaista na ovce i vuka, već priča ima preneseno značenje. Svako od nas može se naći u položaju ovčice Aske, kojoj će pretiti razne opasnosti.
Aska je svojim živim i vedrim duhom predstavnik svih radoznalih ljudi, ali istovremeno i predstavnik onih koji slede svoje zvezde vodilje i streme ka svojim ciljevima.
Svaki se čovek često nađe u situaciji da bira hoće li pratiti svoj unutrašnji glas i impuls ili će racionalno prosuditi za koji životni poziv da se odluči- da li da prihvati ono što je isplativo ili ono što voli.
Aska je odabrala drugi put, iako se majka protivila tome, jer ,,umetnost niti hrani niti brani“. Upisala je željeni balet i otišla od kuće.
Andrić i Kafka
Andrić se držao onoga što je Franc Kafka rekao, a to je da ,, knjiga treba da bude sekira za zaleđeno more u nama“. Dakle, knjiga ima funkciju da razbije ono zaleđeno u nama i da nas pokrene na razmišljanje i delanje.
Prva pouka Aska i Vuk: Aska i pogubnost radoznalosti
U momentu kada ovčica zanesena mirisom i izgledom sočne trave odluta dalje u šumu, Andrić nam šalje jasnu poruku. Kao prvo, zlo koje nas u životu vreba ima svoju primamljivu gravitacionu snagu, zlo je, zapravo, lepo u početku. Niko u greh ne ulazi zato što mu je ružan na startu.
On postaje ružan i odvratan na kraju, njegov ukus je gorak i može uništiti čoveka. Na početku svakog greha čovek oseća euforiju, pa je tako bilo i sa Askom.
Sa druge strane, ovde se mora obratiti pažnja na Askinu radoznalost. Ona je veoma moćno oružje koje je dobro, ali mora se držati pod kontrolom. Ukoliko je nešto moćno, mi prema tome moramo osećati odgovornost i paziti na to. Ako nemamo kontrolu nad sopstvenom radoznalošću, ona nas može poraziti. Upravo je to Andrić prikazao na primeru male Aske i poslao jaku poruku mladim čitaocima.
Sličnu paradigmu imamo u biblijskoj priči o Adamu i Evi i u našoj narodnoj bajci Zlatna jabuka i devet paunica. Istovetna metafora proizilazi iz svih ovih priča. Ljudska radoznalost ume da bude opasna po čoveka, oslobađajući zlo u nama.
Upravo iz radoznalosti ljudi postaju zavisnici od cigareta, alkohola, droge, kocke, preljuba, finansijskih rizika…
Prostor i vreme
Opisujući Askino sve dublje zalaženje u šumu zbog lepote vlažne trave, Andrić kaže da se ovde prostor i vreme gube kao dimenzije.
Čoveku se to inače u životu dešava na dva načina – unutrašnji i spoljašnji. Primer za unutrašnji je recimo ljubav. Ukoliko volimo nekoga, dolazimo u situaciju da prostor i vreme ne igraju nikakvu ulogu u našem životu.
Drugi način je stvaralaštvo. Ako nešto stvaramo, mogu proći sati, a da mi toga nismo ni svesni. Vreme je za nas izgubilo značaj.
I tako čovek, umesto na prave načine, koristi tu primamljivu stranu greha koja mu daje zadovoljstvo i osećaj da su vreme i prostor nebitni.
Upravo to se desilo sa Askom, njoj se učinilo da je taj prizor u šumi u stvari prizor večnosti u njenom životu, vreme i daljina su nestali u toj lepoti.
Druga pouka: Aska i susret sa vukom
Susret Aske sa vukom šalje narednu važnu poruku. Pošto je njegovo staro, olinjalo krzno bilo zelenkaste boje, slično sa okruženjem, ovčica ga u prvi mah nije ni zapazila.
A onda se našla licem u lice sa strašnim vukom, sa velikim zlom. Nije, dakle, dobro lepotu tražiti tamo gde je zapravo i nema. ,, Divni predeo, koji je opijao i zanosio Asku, digao se odjednom kao tanka i varljiva zavesa, a pred njom je stajao vuk užarenih očiju, podvijena repa i kao na smeh malo iskeženih zuba, strašniji od svih majčinih opomena“. Posle svakog mamca koji je lep i primamljiv mi dolazimo do udice. Taj vuk je simbol i metafora za problem koji sebi u životu dozvolimo.
Prva reakcija kada shvatimo da smo došli u susret sa našom propašću jeste paraliza, doduše, često praćena panikom. Plaćamo veliku cenu svojoj naivnosti i neznanju.
Vuk je nije odmah napao, dao joj je malo vremena, praveći polukrug oko nje. Tako nam se dešava i u životu. Spoljašnje okolnosti nam daju malo vremena i snage za pokret spasa.
Aska odlučuje da igra pred vukom. Bili su to skromni pokreti ,,pokreti na smrt osuđenog tela“.
Igra je veoma važna kod Andrića, ali i u životu uopšte. Čovek je biće igre, homo ludens.
Ples za život
Osvrnućemo se na lik Salka Ćorkana u romanu Na Drini ćuprija. On je kasablijama služio kao dvorska luda, kao čovek sa kojim će terati šegu, rugati mu se, potcenjivati ga, a sve to radi zabave.
Međutim, u jednom, samo u jednom trenutku njemu će se svi diviti, biće iznad svih njih.
To se dogodilo tokom jedne hladne, zimske večeri kada su svi pijani u tri ujutru došli na most na Drini.
Tada se Ćorkan popeo na zeleđenu ivicu mosta, ispod njega se čuo strašan huk ledene vode, a on je želeo da pređe tu ivicu života i smrti.
Prvi koraci su bili nespretni kao i kod Aske, ali on je onda počeo da se savija u kukovima i da igra, zadivljujući prisutnu masu. Andrić šalje poruku da čovek ne sme da se uplaši kada se nađe u ovakvim životnim okolnostima, već treba da se bori kako bi nadvisio druge.
Treća pouka: Aska i okret ka samoj sebi
Aski je u međuvremenu ponestalo znanja iz baletske škole. Nije znala još novih koraka koji bi zadivili vuka i produžili joj život.
,,Znanje nije dovoljno, škola nas ne može naučiti svemu“. Poenta priče jeste da je svaki čovek potpuno jedinstveno i neponovljivo biće, baš kao i njegov otisak prsta. Sve dok radimo stvari po šablonu, školski, onako kako smo naučeni, mi ne možemo osloboditi ono što je neponovljivo u nama.
Ako ne budemo nadograđivali svoju autentičnost na sve to, mi nikada nećemo postići najveći nivo življenja, a to je biti inovator, raditi stvari na svoj, sopstveni način, osloboditi u sebi ono za šta nismo ni znali da postoji.
Ovčica je krenula da igra mimo pravila i svega što se uči i zna, šaljući poruku da se čuda događaju ako stvari radimo na sebi svojstven način.
Razume se, ne treba zaboraviti da je znanje ipak neophodna pretpostavka da bismo mogli da radimo stvari na autentičan način.
Da Aska nije bila u školi, da nije imala bilo kakvo znanje, ona izvesno ne bi ni počela da igra. Znanje je osnova na koje treba da nakalemimo ono što je u nama, a što ni sami ne znamo da postoji.
Interesantno je kako onaj izazov koji najpre treba da nas uništi odjednom postaje izazov koga mi kontrolišemo.
Radoznalost koju Aska nije mogla da kontroliše i koja ju je, na kraju krajeva, i dovela do opasnosti sada se prebacuje na vuka, simbola toga izazova. Vuk je posmatrao, uživao i razmišljao kako će svakako zasititi svoj stomak posle, samo da još malo zasiti oči.
A Aska nije razmišljala ni o čemu, ona je igrala svoju igru života- znala je da će živeti sve dok igra. I igrala je sve bolje. To više nije bio običan ples, to je bilo čudo. Andrić kaže da je iz sebe izvlačila neverovatnu snagu.
Tako je i sa ljudima. Kada nas život stavi pred naizgled nerešive probleme, mi tek tada iz sebe možemo da izvučemo ono što je neočekivano. U najtežim trenucima mi možemo i moramo da budemo najjači.
Vukovo čuđenje se polako pretvaralo u divljenje. Askina autentičnost je osvajala surovog vuka.
,,Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život“.
Metafora između ovce i vuka podseća nas na jevanđeljsku izreku koja kaže da nas Gospod šalje u ovaj svet kao ovce među vukove. Nju je savršeno protumačio patrijarh Pavle, rekavši da ovce u tom slučaju imaju tri mogućnosti.
- Prva je da budu zaklane.
- Druga je da ovce shvate da mogu opstati samo ako i same postanu vukovi i počnu da kolju.
- A treća i najlepša jeste da ovca preobrazi vuka u ovcu- da vukovi u ovom svetu vide koliko je ovca zapravo moćna i da oni požele da budu ovca.
Tako nam Andrić indirektno govori da, ma koliko bile teške okolnosti koje nas okružuju, ma koliko nas vukova gledalo i pripremalo se da nas zaskoči i zakolje, mi jednostavno moramo koristiti igru kako bi na kraju dobro ipak pobedilo zlo.
Nije samo važno izboriti se za sopstveni život, glavna je pobeda ako čovek svojim postupcima zlo prevede u dobro, ako vuka preobrazimo u ovcu.
Preporučujemo da pročitate i ove članke:
- Skidanje muzike sa YouTube brzo i jednostavno!
- Pirsing na nosu: sve što treba da znate o ovom ukrasu!
- ,,Mamac” D. Albaharija – analiza romana koji nas vraća u prošlost
- Glagoli u srpskom jeziku – Sve o glagolima na jednom mestu!
- Kako akcentovati reči u srpskom jeziku?
