Apokrifi – srpska srednjovekovna književnost

Crkveni spisi su, u većini slučajeva, bili jedina literatura koja je bila zvanična i smatrana za ispravnu. Ali, postoje i druge vrste spisa. Ti spisi su često bili zabranjeni, ali čovek je i tada bio mudar pa je pronalazio načina da uživa u njima. Jedna od takvih vrsta su apokrifi.

Srpsku knjizevnost srednjeg veka teško je do kraja upoznati i dopreti u svaki njen deo. Zašto je tako? Čovek srednjeg veka je čovek drugačijeg mentaliteta od današnjeg. U srednjem veku sve je bilo usko vezano za crkvu i veru. Crkva je ta koja je okupljala ljude i učila ih svemu što im je bilo potrebno za život.

Poslednjih decenija javlja se interesovanje za srednjovekovnu književnost. Iako je ona vekovima daleko od nas, ne treba je uzimati zdravo za gotovo. 

Čitanje je ponekad otežano jer je teško shvatiti smisao. Smisao se teško shvata zbog same tematike ali i leksike, neke reči odavno nisu u upotrebi.

Čitajući ovu knjizevnost upoznajemo više srednjivekovnogčoveka i način na koji je živeo.

Šta su apokrifi?

Pod apokrifima se smatraju spisi u srednjovekovnoj književnosti  koje je hrišćanska crkva zvanično zabranjivala. To su tajne, skrivene knjige koje nisu ulazile u sastav Biblije. U nauci su se apokrifi dovodili u vezu sa bogumilima, ali o tome je pisano različito.

Apokrifi u srpskoj srednjovekovnoj književnosti

Preko Rusije u srpsku srednjivekovnu književnost došao je određeni broj apokrifa. Vremenom je broj apokrifnih knjiga rastao pa su crkveni pisci uz popis kanonski knjiga počeli davati i spisak zabranjenih knjiga. Tako je nastao index liborum prohibizorum. Popis uzakonjenih knjiga nalazimo u Nomokanonu ( Krmčiji ) svetoga Save.

Apokrifi u srpskoj srednjovekovnoj književnosti većinom su prevedeni sa grčkog i latinskog jezika 

Apokrifi se mogu podeliti na legende i apokalipse (otkrovenje, viđenja), kao i na starozavetne i novozavetne. 

Značaj apokrifa za čoveka srednjeg veka

Apokrifi su zadovoljavaju potrebu srednjovekovnog čoveka da sazna više o onome o čemu je ukratko ili nedovoljno pisalo u Bibliji.

Crkvene ličnosti su na njih ukazivali kao na lažna pisanja jer su se preko njih mogla širiti i jeretika učenja. 

Čitaoca je najviše zanima izgled nebeskog sveta. Verujući u zagrobni život, ljudi su strasno želeli da saznaju šta ih čeka kada umru. Iz autentičnih bogoslovskih dela vrlo malo su mogli saznati o paklu i raju. U sporednim spisima ni o čemu nije bilo više reči nego tome što ih čeka na onome svetu. Postoje spisi u kojima se tvrdilo da se približava kraj sveta i tačno se navodima godina kada će se to desiti.

Crkva se dugi borila i trudila da odvrati ljude od čitanja apokrifa, ali bezuspešno. 

Veoma razgranata književna vrsta bila je apokrifna molitva. Verovanje ljudi u njihovo magijsko dejstvo protiv zlih sila, raznih bolesti, nevolja, prirodnih stihija doprinelo je tome da se održe dosta dugo na širokom prostoru. Poreklo apokrifnih molitvi je vrlo staro. Ono vuče korene još iz prethrišćanskih vremena. Veoma su bliske narodnim bajanjima.

Najpoznatiji apokrifi u srpskoj srednjovekovnoj književnosti su Knjiga o Adamu i Evi, Varuhovo otkrovenje, Jevanđelje Mladenovac Isusa Hrista i Hod Bogorodice po mukama.

Knjiga o Adamu i Evi – apokrif posvećen Prvim Ljudima

Za razliku od opisa njihovog života u Bibliji, ovde je opis dosta detaljniji, slikovitiji i sa više pojedinost. Govori se o životu u raju koji je bio pun izobilja i gde su gospodari svime, o činu sagrešenja, proterivanju iz raja, životu i prilikama ( neimaštini i kajanju) koji su usledili.

Na srpskoslovenskom jeziku ovaj apokrif je poznat u dužoj i kraćoj  verziji. Doživeo je sedam prepisa u razdoblju od 14. do 17. veka.

U apokrifu se spominju snoviđenja, Adam je vidio rođenje Kaina i Avelja i bratoubistvo koje je usledilo. U Bibliji ovo snoviđenje nije sadržano, a ono apokrifu daje dozu misterije i intrige koja podstiče na dalje čitanje.

Deo iz apokrifa:

Kada stvori Bog mene  stvori i majku tvoju, i zbog nje ćemo umreti i vi svi ćete mrtvi biti. Dade nam Bog vrt rajski, ali zbog Eve sve izgubismo. I kada se približi šesti čas, vide Eva đavola  i pokloni se pošto se stvori u anđeoskom izgledu. I dade Evi od drveta i prestupi zapovest Gospodnju. I ona pojede što dade zmija!

Varuhovo otkrovenje

Delo krase dijalozi između Varuha ( starozavetni prorok ) i anđela Paunila. Dijalozi su dati vrlo detaljno, kao i opisi predela koje oni pohode.

Varuhu se saopštavju tajne koje on treba da prenese ljudima pod uslovom da ništa ne sakrije. 

Apokrif je ispričan u prvom licu, sastoji se najvećim delom od opisa patnji i muka koje čekaju nevernike i grešnike.  Posebni se izdvaja scena gradnje Vavilonske kule i kazne koja je usledila zbog tog čina. 

Opisi muka koje čekaju grešnika su sigurno bili najzanimljiviji za čitaoce srednjeg veka. U ovom apokrifu Bog je opisan kao neumoljiv i strog za one koji greše, Bog ne želi da čuje njihove molitve jer ih smatra nedostojnim svog sažaljenja.

Deo iz apokrifa: 

Idite i poslužite grešnicima dok se ne pokaju! Ako li se ne pokaju, onda nanesite na njih groznicu, bolest i smrt naprasnu, i skakavce, i gusenice, i tuču ljutu, i grom, i grad, i besove i rušenja gradova njihovih. I decu njihovu podavite, jer se ne ubojaše Boga, niti se okupljaju u crkvi molitve radi, nego umesto molitve kletvu prinose.

Jevanđelje mladenstva Isusa Hrista

U ovome apokrifu kroz Isusovo detinjstvo čitaoca vodi Toma, izabrani Izrailjćanin. U Novom Zavetu nigde se toliko slikovito ne opisuje Isusovo detinjstvo. 

Isus je prikazan kao svojeglavo dete koje čini razna čuda, oživljava mrtve, nadmudruje učitelje, i kažnjava sve one koji ga rasrde. 

Lik Isusa u Bibliji je dat u duhu osobe koja je puna razumevanja i koja oprašta. Sam odnos ljudi prema Isusu je drugačiji. Ljudi ga se plaše, poštuju ga najviše iz straha i zbog učinjeni dela. U vrlo malo primera je poštovanje proizašla zbog njegove milosti.

Ovaj apokrif datira iz 2. veka.

Deo iz apokrifa:

I odmah koji govorahu protiv njega oslepeše i ne videći ne smedoše ga zatim gneviti, jer užas veliki spopade ih što svaku reč koju kaže, bilo zlu ili dobru, to se zaista ostvariše. Tada Josif, videvši šta učini, odmah uhvati Isusa za uvo i protegnu ga dobro  i behu drugi tu koji se igrahu sa njim. Uznegodovavši, dete Isus reče – Trebalo bi da potražiš da me obrežu, oče, razbojniče moj! Ne znaš li ti istinu – da li sam ja tvoj? Zato me ne žalosti, ali ipak, tvoj sam sin, jer tebi dođoh.

Hod Bogorodice po mukama

Apokrif je nastao pod velikim uticajem, po temi srodnog apokrifa, Viđenje apostola Pavla. Ova dva apokrifa su poslužila italijanskom piscu Danteu Aligeriju da napiše Božanstvenu komediju,to jeste njen deo Pakao.

U ovome delu Bogorodica moli svog sina, Isusa Hrista, da joj dopusti da pođe u pakao i moli za sve grešnike. Isus joj dopusti  i kroz pakao je vodi arhanđeo Mihajlo sa mnoštvom anđela. 

Deo iz apokrifa: 

Čuj, Prečista: prvi greh –koji se od Hrista odbiše, drugi greh – koji se od suseda zatvoriše, treći greh- koji telo i dušu svoju oskrnaviše i ne veruju u Gospoda Boga svog, četvrti greh – koji ne slušaju zapovesti crkvene, pet greh –koji sa majkom, ili sa sestrom, ili sa snagom, ili sa kćerkom, ili sa maćehom, ili sa kumom sačine greh, šesti greh – koji od imetka svog milostinju ne daju sirotima koji prose u ime Božje, sedmi greh – koji u crkvu ne dolaze u svetu nedelju i u petak i u velike Gospodnje praznike, a kada dođu u crkvu na večernju, ili na jutrenje, ne stoje sa strahom. O, teško takvom čoveku! Bolje bi bilo da se nije ni rodio!

Vidljiva je potreba srednjovekovnog čoveka da sazna tajnu i suštinu zivota. Vidi se koliko je pribegavao svakakvoj literaturi samo da bi se približio Bogu.

Vrednost apokrifa se ne treba umanjiti samo zato što ih je crkva zabranjivala i odbacivala. Ljudi su, uprkos zabrani, tražili odgovore u ovoj vrsti literature.

Biblijski tekstovi su pisani težim stilom, za razliku od apokrifa koji su jednostavniji i za čitanje ali i za razumevanje.

Apokrifi su imali uticaj na srpsku narodnu knjizevnost. Na primer, narodna pesma Ognjena Marija u paklu je nastala pod uticajem apokrifa Hod Bogorodice po mukama.