Ko je bio Bora Stanković?
Kako smatra Jovan Deretić, ,,moderna proza, za razliku od moderne poezije koja se okreće stranim uticajima, još zadugo ostaje čvrsto vezana s domaćim tlom i upućena na raniju pripovedačku tradiciju“.
Izuzetno važno obeležje proze toga perioda jeste regionalizam nasleđen iz realističke proze, ali pripovedači ,,unose nove, različite elemente modernosti: lirizam, subjektivizam, impresionizam“.
Veliki Deretić je kao najboljeg i najtalentovanijeg proznog stvaraoca, kao izrazitog regionalistu, naveo Borisava Boru Stankovića.
Pogledajte zbog čega je Bora Stanković ključna ličnost za srpsku književnost.
Bora Stanković i modernizam u očima drugih
Deretić je Stankovića nazvao ,,istinskim modernistom“ u čijim je delima ,,preovladala unutrašnja, psiholoka perspektiva“ i kod koga se završio ,,proces u kome se srpska realistička proza okreće od spoljašnjeg ka unutrašnjem prikazivanju, ka lirskom, impresionističkom stilu“.
Bora je prvi naš pisac koji je dao žensku sliku sveta, koji je ženama dao dosta prostora u svom stvaralaštvu.
Osim toga, on je ,,nesvesno došao do jednog važnog otkrića moderne književnosti, da su arhaično i moderno tesno povezani“.
Gradeći likove Sofke i svekra joj Marka, ali i u prikazivanju svatova u Markovoj kući, ostao je upamćen i kao najveći predstavnik naše rane erotike u književnosti.
Stanković je na primeru pripovetke Pokojnikova žena pokazao obezličenost, sličnu onoj koja se javlja na početku romana Bespuće Veljka Milićevića.
Razlika je u tome što je kod Milićevića je obezličen SVAKI čovek kog Gavra Đaković vidi. Niko nije imenovan osim njega.
U Pokojnikovoj ženi Stanković kaže da ,,niko nju nije zvao imenom njenim već sestra na Ribinčiki“, a Deretić dodaje ,,najpre sestra svoje braće, zatim žena svoga muža, a posle smrti muža njegova udovica, pokojnikova žena, uvek pred strogim, ispitivačkim pogledom najbližih i sveta, kao pred očima sudija“. Obezličenost junaka javlja se kao tipična osobina modernističke književnosti.
Još se jedna paralela može izvući sa Bespućem, koji je pravi primer modernističkog romana, a to su kratke rečenice, gotovo polurečenice ili jednostavno samo uzvici kojih kod Stankovića ima svugde.
Rečenice su isprekidane mislima i osećanjem nemoći pred neminovnošću života koji gazi, a najbolji primer za to nalazi se u Koštani, u Mitketovom mucanju na kraju drame: ,,I, će ideš, će se venčaš. Svirke će ti sviriv, pesne će ti pojev. Svi će da ti se radujev.
Mladoženja će te celiva a ti će plaćeš! I prva noć plakanje druga noć plakanje i cel vek plakanje… I od rabotu ruke će ti ispucav, lice će ti pocrni, oči će ti isušiv… Će prosiš, pa će se raniš!… Srce će da ti se iskida…“
Ova nedorečenost i nedovršenost odlikuje mnoga Borina dela i pravi mesta neodređenosti u njegovom stvaralaštvu.
Sa druge strane, ona istovremeno slika i stanje duše i tok misli ovih nesrećnih ljudi.
Borinim stvaralaštvom bavio se i Rista Simonović u svom delu Život i književno delo Borisava Stankovića. Izneo je svoj stav da je Stanković ,,prvi kao pripovedač stvorio san o lepoti kod žene uopšte; istočnjak u odnosu na ženu i strasti, on je čitavog života samo o tome pisao i samo ovo sanjao.
To je novo, sveže što naša književnost do njegove pojave nije imala“. Simonović je mišljenja da je njegov sugrađanin, budući da su obojica Vranjanci, kada je u pitanju pisanje o mladosti, lepoti i uzavrelim muškim snovima za voljenom išao daleko ispred svog vremena i da ostaje u našoj umetničkoj prozi kao usamljena pojava vrlo složenog i duboko stvaralačkog talenta.
Bora je i jedan od modernih posrednika jezika. Stanislav Vinaver stao je u odbranu izbora Stankovićevih reči, a Novica Petković ga je uporedio sa Crnjanskim kada su u pitanju red reči, čudne inverzije, vraćanja i ponavljanja.
Tipičan modernistički postupak je nepravi upravni govor, pojava kada se tuđi upravni govor preuzima formalno kao neupravni. Stankovićeva dela puna su takvih primera.
Jovan Dučić je zapisao da je Stanković prvi uneo u našu književnost taj ,,žal za mladost“, jedno novo osećanje za njegove savremenike u književnosti. I on, ne samo da ga je prvi uneo, on ga je i sam lično odbolovao i opisao ga kao strah mladog sveta da ne propadne mladost, a kao žal starih što je mladost već prošla.
Važna odlika Stankovićevih junaka jeste izdržljivost i rešenost da istraju do kraja. Sofka je slična sa Andrićevom Fatom Avdaginom, slične su društvene situacije oko njih, kao i zapleti u njihovim životima. Ali Sofka se ipak ne ubija.
Njena odlučnost da ne odustaje dovodi do samokažnjavanja ovim životom, miri se sa svojom sudbinom kao Sofoklova Antigona.
Pored Sofke koja se udala za nevoljenog, nametnute brakove imali su Cveta i Stojan iz pripovetke U noći. Takođe, i Mita iz pripovetke Oni, Zlata je imala dva takva braka, pokojnikova žena i uvela ruža iz istoimenih dela, Jovanka iz Gazda Mladena, Mitke, Toma, Koštana, Naza i efendi-Mita.
Sputani su Stankovićevi junaci patrijarhalnim okovima koji ih stežu tokom čitavog života, gradacijski sve jače i jače, ali nikada do kraja.
Dušan Marinković je s tim u vezi rekao da ,,Stankovićev čovjek, ako već ne može beskompromisno ljubiti svoj raj, onda beskompromisno ljubi svoj pakao“.
Elementi simbolizma kao pokazatelj modernosti
Za početak valja istaći da se Stanković već u naslovima svojih dela koristio simbolima, pa tako postoje Uvela ruža, Večiti poljubac i Božji ljudi. Simboličan je i početak pripovetke Oni kada Marika diže sekiru da preseče drvo, a sekira ostaje podignuta u vazduhu i nagoveštava smrt bolesnog Mite.
Skerlić je Koštanu proglasio ,,tužnom povešću zgašenih srdaca i promašenih života“. Svi junaci se mnogo vesele, a niko od njih nije veseo. Oni mnogo pevaju, ali to su labudske pesme u kojima ,,svi, kao jedna duša jecaju: Beše moje!“
Sve pesme koje je Bora unosio u svoja dela, a bilo ih je mnogo, nose sa sobom određenu simboliku. Pored pesama, ovde se javlja kao odlika simbolizma i pejzaž koji dočarava unutrašnje stanje čovekove ličnosti.
Po povratku iz amama sa babom Simkom, Sofki za oko zapadoše ,,dva fenjera, koja su gorela i treptala, kao dva crvena strašna oka, a između njih se lelujao venac od šimšira i velikih belih ruža, kojim je bila okićena kapija; njoj cela kuća, naročito zbog tog šimšira, kao da zamirisa na nešto pokojno, mrtvačko“.
Ovaj prizor nagovestio je njenu predstojeću propast. I Sofkin život će se osušiti i sparušiti baš kao i venac šimšira na dan svadbe.
Verlenovska mesečina tipičan je simbol Stankovićevih junaka. Oni noću na mesečini haluciniraju, padaju u groznice, maštaju o svojim neostvarenim željama, čuju pesme koje, zapravo, niko i ne peva, nego su plod njihovih čežnji.
Čitav lik gazda Mladena izgrađen je kao simbol nametnute i nevoljne žrtve, kao simbol sudara dva mentaliteta, pri čemu Mladen postaje kamenitiji zbog sudbine koja ga je sabila u iste takve okove od kamena.
Sofkino udvajanje prikazuje nam jednu Sofku koja je uvek krivac i onu drugu koja je simbol idealne Sofke. Dakle, Stanković je ovim postupkom simbolično nadogradio onu drugu polovinu koja fali Sofkinom biću, a koje je duboko zagubljeno i zauvek ugušeno u patrijarhalnim stegama.
Motiv sna je vrlo važan u simbolizmu, a kod Bore ga srećemo na početku dveju pripovedaka i u Nečistoj krvi.
Junak pripovetke Večiti poljubac jednom u godini, dve ili tri morao bi da sneva taj san i uvek isti. U san bi mu dolazila ona, konačno bi tada osetio miris kose koji je ceo život priželjkivao, oboje bi bili izbezumljeni od radosti i osećali vrelinu tela onog drugog.
A onda bi usledilo buđenje i slika svakodnevnice koju nakon sna nije mogao da podnese, pred ženom i decom bi se osećao kao krivac, pa je dosta vremena provodio napolju dok ga ne prođe uticaj sna.
Nekoliko dana bi bio stran i samom sebi. Ona je, međutim, dolazila da ga protrese s vremena na vreme.
Da li je to još jedna u nizu izgubljenih ljubavi zbog nametnutnih normi ili pak zamišljena žena o kojoj se čežnjivo sanja, Stanković je ostavio čitaocima da odluče.
Uvela ruža takođe počinje snom. Junak jasno iznosi da je ,,slađe snevati nego li zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života…“ Dakle, u san se beži kao u tajno skrovište, daleko od surove realnosti.
Sofka, tako, u san dovodi svog fiktivnog mladoženju, a sa njim i svoje dugo potiskivane nagone. Jedino u snu junaci nalaze prostor za ostvarenje svojih želja, jedino se tu slobodno kreću, nesputani su moralnim okovima. Zato oni, uglavnom, vole samoću kako bi mogli da odlutaju u snove i makar na kratko žive svoj idealan život.
Elementi naturalizma
Naturalizam se kod Bore najčešće vezuje za Nečistu krv, ali ga srećemo i u drugim delima. Prikazivao je propadljivost i ružnu stranu ljudskog tela na Mladenovom primeru.
Nakon očeve smrti, kad je posao morao sam da obavlja, on se trudio da ničega u kući ne fali i da majka i baba ne strepe. Verovatno se zato ,,od silnih briga pogurio, okoščatio, postajao suvlji i bleđi“. Posle Jovankine udaje, Mladen je ,,još stariji, suvlji i ispečen od bola“.
Koštaninu majku Stanković je prikazao naturalistički. Takođe i Mitinu majku u pripoveci Oni. ,,Valjda od mnogog bdenja i noćnog sedenja, što se nije presvlačila, sve je na njoj nekako počađalo, uplesnivilo se. Pa je i ona sama bila potamnela i po njenom sitnom smežuranom licu videlo se mnogo blata, i to onog čovečjeg, staračkog“.
Možda i najbolji primer je slika efendi-Mite kada konačno priznaje Sofki da ju je prodao kako bi pokušao da sačuva svoj stari ugled. ,,Samo su krajevi kolije i mintana njegovih bili opšiveni novom, skupocenom postavom, dok leđa iznutra, cela postava, sve je bila stara, masna; pa čak negde i bez postave sa poispadalim pamukom. A sam on, njegova snaga, prsa koja su mu sada bila otkrivena, zaudara na znoj, hanove, nepresvlačenje, neopranost i masnoću“.
Pažljivo biranim glagolima i još pažljivije pronađenim pridevima, Stanković svojim čitaocima servira naturalističke opise do granica krajnjeg gađenja. Tako zauzima visoko mesto na lestvici dobrih pisaca naturalista.
Jovan Skerlić je napravio paralelu između Stankovića i Zole na mestu gde se spominju Sofkini preci. Zola je dao poznatu genealošku tablicu Rugon-Makarovih, a Bora hadži-Trifunove naslednike. Naturalističkim prikazima slika se ,,ekonomsko i biološko rasulo bogate porodice koje je značilo i njenu propast i zatiranje u bolestima i drugim čudesima“.
Sofkin odnos sa svekrom Markom prelazi granice pristojnosti i prerasta u seksualnu igru, koja dalje vodi u naturalizam. Sedela je do njega, oslonila se rukom na njegovo koleno, čašu mu ustima prinosila.
Osim toga, išla sa njim u sobu da bi joj pokazao zlato, govorila da njega voli više od drugih. Za to vreme gosti su postajali sve više razgolićeni, ,,samo se znalo za muško i žensko, i ona jedna mešavina: stiskanje, štipanje, jurenje oko kuće i krkljanje“.
A gazda Marko je gubio kontrolu, borio se svojim željama i nagonima. Očekivao je da će, po starim običajima, da zanoći prvu noć sa snajkom.
Stanković je svoje stvaralaštvo naslonio na raniju pripovedačku tradiciju, ali je napravio veliki iskorak iz nje. Stvarao je samo jedanaest godina, napravivši neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Pripadao je grupi pripovedača koji su došli iz svojih krajeva tek oslobođenih od Turaka.
Bio je najčuveniji regionalista i pisac čija su dela svevremenska. U njih je unosio elemente različitih pravaca i sve ih uklopio na sebi svojstven način.
Sve je tu u meri za koju je smatrao da je dovoljna. I verovatno je bio u pravu, jer čitaoci i danas sa oduševljenjem čitaju njegova dela i uvek im se vraćaju.
Preporučujemo da pročitate:
- Praštanje je vrlina data malobrojnima – pismeni sastav
- Kako shvatiti slobodu ličnosti – pismeni sastav
- Zdrave palačinke uz 6 super recepata!
- Serije online sa prevodom – gledajte besplatno!
- Kako skinuti farbu sa kose – prirodne metode koje pomažu
- Zanimljivosti o internetu i kratka povijest
