Legenda o Araratu ~ tema ljubavi u romanu J. Kemala

Jašar Kemal, autor romana ,,Legenda o Araratu”, turski je pripovedač, romansijer i borac za ljudska prava. Pisao je o Turskoj sa ljubavlju i govorio o najvišim vrednostima čovekove egzitencije, ohrabrivao je ljude sa manjkom hrabrosti i samopouzdanja i često su ga nazivali ,,turskim Homerom”. Njegov stil je jednostavan, jezik čist, rečenice kratke.  Pogledajte kako jedan od naših autora vidi temu ljubavi u ovom vanvremenskom romanu!

Roman Legenda o Araratu  prvi put je objavljen 1970. godine. Preveden je na preko deset jezika, snimljen je film i urađena je adaptacija za pozorište.

Pisac svoje delo započinje opisom planine Ararat  i uz mnogobrojne epitete stvara vernu sliku same planine i okolne prirode, ubacujući božanske elemente u opise. Time predstavlja ovo mesto kao raj na zemlji. Fabula se razvija od onog trenutka kada pisac opisuje nepoznatog konja ispred Ahmedove kuće. 

Tadašnja turska načela nalagala su da sve što se slučajno pronađe mora podvrgnuti testu. Test je podrazumevao da se prvobitni vlasnik čeka i u međuvremenu oglasi i preuzme svoje vlasništvo. Ukoliko se to ne desi, to što je nađeno se i prisvaja. Tako i Ahmed prisvaja tog konja kao svog. Posle šest meseci Ahmed saznaje da je to konj Bejazit paše i odbija da ga vrati. To izaziva pašin bes i on po svaku cenu pokušava da vrati konja nazad, pa čak i pretnjama i ugnjetavanjem. Paša zatvara Ahmeda u ćeliju i nastavlja da zahteva povratak konja. 

Mehmed-paša je imao tri ćerke: Đulbehar, Đulriz i Đulstan.

Đulbehar nije bila ličila na svoje sestre, imala je drugačija razmišljanja i vrednosti. Đulbehar odlazi u tamnicu, ugleda Ahmeda i zaljubljuje se u njega toliko jako da na kraju odlazi tamničaru moleći ga da je pusti unutra. Tako se rodila ljubav između dvoje mladih koji su se tajno sastajali svake noći u tamnim odajama zatvorskih ćelija.

Paša, u međuvremenu, besno odlučuje da pogubi Ahmeda. Tužna Đulbehar moli Mema tamničara da pusti Ahmeda, i on, zaljubljen u devojku, pristaje znajući da će biti pogubljen. Zauzvrat od nje traži vlas kose.

Paša zatvara svoju ćerku u tamnicu. Ahmed sa svim ljudima iz sela dolazi po nju i odvodi je. Paša u tom trenutku kreće za njima i postavlja uslov da ako Ahmed uspe da se popne i vrati sa vrha Ararata, dobija i Đulbehar i konja. Paša vremenom postaje svestan da mu narod koji čeka Ahmeda može naškoditi, povlači vojsku i pristaje na njihov brak. Knjiga se završava očajnom Đulbehar pored Ahmeda koji je prema njoj odjedanput hladan. Na kraju ponovo sledi detaljna deskripcija prelepe i moćne planine Ararat. 

Planina Ararat, kao osnovni motiv ovog romana, ima više uloga. Osim što predstavlja glavno mesto odvijanja radnje, može se posmatrati i kao jedan od likova. Tako je jer se često personifikuje pripisivanjem ljudskih osobina i osećanja. Opisuje se na samom početku dela uz pomoć mnogih epiteta koji joj daju božanski karakter.

Ahmeda je dugo mučilo pitanje šta je Đulbehar dala čuvaru tamnice kada ga je on pustio da pobegne i ljubomora mu nije davala mira. Velika ljubav koju je osećao prema njoj bila je na klimavim  nogama i sve zbog sumnjeda ga je prevarila, što mu je izjedalo dušu i izazivalo nemir. Ahmed je postao hladan prema Đulbehar i te strašne misli su ga preokupirale i stideo ih se. 

,,Ahmed kao da je od nekakvog stida propadao u zemlju. Mučio se da odagna iz glave teške misli koje su ga proganjale, ali nikako nije uspevao u tome. Ahmed ni samom sebi nije hteo da prizna, a kamoli Đulbehar, te strašne misli koje su ga pekle, kojih se stideo i pred samim sobom.“ 

Upravo je ovaj rat koji su vodili za svoju ljubav i za zajedničku sreću mogao otkloniti sve sumnje, jer je jasno koliko je Đulbehar bila predana Ahmedu budući da je stavila njega ispred svoga oca. Pokazatelj njene istinske ljubavi je, takođe, činjenica da je više brinula za njegov život nego za svoj. Svakodnevno je rizikovala svoj položaj i svoj život za nekoliko trenutaka ljubavne sreće u hladnoj zatvorskoj ćeliji. Svim silama se borila za svoju ljubav, za nju živela, za nju bi i poginula.

Ljubav predstavlja večnu temu književnih dela i nepresušni izvor inspiracije umetnika.

Pa i čuvar Memo, zaljubljen u Đulbehar, nesebično joj  pomaže, iako je znao da ona voli drugog čoveka. Osećao je ljubomoru, ali nikada nije uradio nešto što bi moglo nju da povredi, što pokazuje da je njegova ljubav bila iskrena i čista. Bilo mu je važno da ona bude srećna, makar i u naručju drugog. Kako je Đulbehar bila spremna sve da uradi za Ahmeda, tako je i Memo bilo spreman sve da uradi za nju.

,,Memo je postao oličenje beskrajnog požrtvovanja, prestao je da mari za sebe, delovao je kao svetac. Pogled njegovih očiju bio je pun duboke tuge, beskrajne odanosti i iskrene ljubavi. Nikada do tada ni kod jednog čoveka nije srela takav pogled. Taj pogled, kako se to kaže, mogao je da probije i kamen i gvožđe i da prodre do srca. Kao da su se u očima jednog čoveka sjedinili tuga i ljubav celoga sveta.” 

Mnogi faktori uticali su na ostvarljivost ljubavi između Ahmeda i Đulbehar, ma koliko ona bila velika i jaka. U ovom slučaju, poštovanje tradicije i društvenih normi bilo je od presudnog značaja za ljubav ovog para. I tu leži taj ključni raskol između njih, tradicionalni okvir je poljuljao njihovu ljubav i oni su postali žrtve moralnih društvenih normi. 

Na kraju, bez obzira na bezgraničnu ljubav koja se između njih rodila, Ahmed nije mogao da se oslobodi svojih sumnji i ljubomore. Ova fatalna ljubav je uspela da prebrodi poteškoće i da se suprotstavi svim preprekama na koje je nailazila, ali se upravo ljubomora isprečila kao nešto što je bilo najteže pokoriti. Njihova ljubav je bila zabranjena, naizgled nemoguća, ali se par za nju borio, prebrodio neke od najvećih prepreka i, takozvanih ubica ljubavi, ljubomoru i nepoverenje.

,,Legenda o Araratu” nas uči da se borimo svim snagama za ljubav, da ne dozvolimo da nas ljubomora pokoleba i da zbog nje izgubimo poverenje u drugu osobu i na taj način uništimo osećanje koje čini da se osećamo živima.