Osobi kakva je bio markiz de Sad se posvećuju studije, knjige i istraživanja. Iako u govoru često koristimo izraze ,,sadizam” i ,,mazohizam”, trebalo bi da ih dublje istražimo. Markiz de Sad je po jednom od ovih izraza ostao upamćen, ali malo ljudi zna zbog čega tačno. Mnogi smatraju da se pod sadizmom podrazumeva slobodarska seksualna priroda koja uključuje dominaciju nad drugom osobom. Međutim, iza ovog termina se krije nešto mnogo strašnije, kao i iza osobe po kojoj se i naziva. Markiz de Sad je bio mračna ličnost, rastrzana između mračnog uma, ugađanja svojim nagonima i pokušaju povinovanja društvenim konvencijama.
Ko je bio markiz de Sad
Donasjen Alfons Fransoa, svetu poznatiji pod imenom markiz de Sad, imao je turbulentan život. Istorija ga pamti kao ,,filozofa bluda”, a lingvistika i psihoanaliza kao osobu koja je bila lik-idejni tvorac iza pojma ,,sadizam”. Međutim, ako bismo se oslonili na Frojdovu psihoanalizu i pokušali da objasnimo koren ovakvih definicija, morali bismo da se okrenemo da de Sadovoj porodici. Ipak, kaže se da iz porodice sve i potiče.
Neposredno po rođenju ostavljen od strane majke, a u stalnom kontaktu sa ocem i stricem, mladi Donasjen biva izložen stalnim slikama razvrata. Sa jedne strane, ostavljen od strane majke, bio je usmeren ka ocu, čoveku izrazito slobodnog, čak i vulgarnog ponašanja. Njegove afere i seksualne preferencije nisu bile tajna~bio je sklon korišćenju usluga prostitutki, plemkinja, ali i sa maloletnim dečacima.
Sa druge strane, de Sadov stric je bio sveštenik, koji se ponašao slično kao i njegov brat. To je dodatno doprinelo slici kataklizmičnog okruženja kakvu možemo zamisliti za jedno dete: bez majke, sa bludnim i raspusnim ocem i licemernim i bludnim stricem-sveštenikom, od de Sada se ne očekuju manje razvratničke sklonosti.
Školovanje
Pisati biografiju određenog autora, književnika ili istorijske ličnosti preti da preraste u biografizam. Međutim, u slučaju markiza de Sada, školovanje i rani život pomažu da razumemo psihopatologiju koja se iza njegovih postupaka krije.
Naime, de Sad je opisan kao razmaženo i zlobno dete, koje je, još kao jako mlado, imalo tendenciju da povređuje drugu decu. Nekoliko puta je učestvovao u tučama koje su za cilj imale da nanesu veliku fizičku štetu suparniku. To je u mnogome prevazilazilo bezazlene dečije svađe, tuče i čarke.
Kada je dovoljno stasao, de Sada stric šalje na dalje školovanje u jezuitsku školu ,,Luj Veliki”. Struktni kao što su bili, jezuiti su jako držali do reda i discipline. Sa druge strane, de Sad, zločest kakav je bio, voleo je da izaziva i testira autoritet. Jezuitska škola je, kao metod kazne i discipline, koristila javno bičevanje. Ovakav disciplinski momenat se smatra prekretnicom za de Sadovo odrastanje i konstituisanje njegove slike o svetu, društvu i doživljaju dobra i zla.
Nakon rata u kom je učestvovao, otac ga povezuje sa naslednicom jedne bogate porodice. Ubrzo se ženi i dobija troje dece. Međutim, odnos sa ženom se tek kasnije razgolitio: danas se smatra da je ona bila direktni (sa)učesnik u de Sadovim seksualnim eksperimentima.
Književno stvaralaštvo i ludnica
Kada smo ,,posložili” biografske podatke ove intrigantne ličnosti, možemo se okrenuti njegovom književnom radu, ali i zločinima.
Bez obzira na porodični život koji je izgradio, de Sad se prema seksu i seksualnom ophodio slično kao i njegov otac. Često je bio gost lokalnih prostitutki, kojima je dodatno plaćao usluge ako bi učestvovale u njegovim seksualnim eksperimentima. Ti eksperimenti su podrazumevali različite vrste nasilja i grubosti, od udaranja, bičevanja i vezivanja, do pravog pravcatog mučenja.
De Sada su u nekoliko navrata prostitutke prijavljivale vlastima. Bio je osuđen na smrt i na zatvorske kazne nekoliko puta, ali su ga snažne veze koje je porodica njegove žene negovala sa vlastima spasavale svaki put. Međutim, zatvor kao da je motivisao de Sada da još dublje i ozbiljnije razradi svoje mučilačke težnje. Jedna od najšokantnijih knjiga napisana u istoriji čovečanstva je nastala upravo u zarobljeništvu. De Sad je, navodno, 120 dana Sodome napisao na rolni toalet papira dugoj preko 10 metara.
Kako se može i pretpostaviti, zbog čestog nanošenja teških telesnih povreda drugim ljudima, de Sad je u nekoliko navrata zatvaran u mentalne ustanove zatvorenog tipa. U jednoj takvoj ustanovi je i preminuo 1814, nakon što je napisao Justinu.
I Justina i 120 dana Sodome su romani koje je teško klasifikovati. Neki ih smatraju pornografskim, neki erotskim, mnogi ilegalnim, ali se većina slaže oko jedne stvari: svakako su nezaboravni. U ovim delima, de Sad verbalizuje sve zamislive i nezamislive načine duhovnog, seksualnog i fizičkog mučenja nad ljudima, sa ciljem postizanja vrhunskog seksualnog užitka.
Pišući nekoliko dela sa ovakvim tendencijama, de Sad prikazuje i gradi posebnu vrstu filozofije i svog, ličnog, viđenja morala.
U njegovom pripovedačkom svetu, ma koliko on šokantan bio, ljudi su prikazani dvostruko. Sa jedne strane imamo mučitelje, sirove i surove, ali prvenstveno maštovite, koji na različite načine muče svoje žrtve. Njihov cilj je da dožive vrhunsko seksualno osećanje, ne birajući za njega sredstva. Oni pokazuju koliko daleko čovekov um može otići kada mu je data moć.
Sa druge strane su žrtve. Žrtve pripadaju različitim kategorijama: ćerke i sinovi aristokrata, sluškinje, prostitutke, kriminalci i ubice, obični ljudi. Svako može da bude žrtva i svako može da bude materijalizovan: sveden na osobine običnog predmeta. Žrtve ne uživaju niti je to važno, one su tu da budu korišćene.
Shvatanje de Sadove filozofije
Već u samom prikazu pripovedačkog kosmosa i izopačenog prikaza seksualnosti naziremo neku vrstu filozofskog prikaza sveta. Iznad čoveka nema ničega, nema Boga, nema nikakve sile. Iznad čoveka postoji samo Priroda, koja se sastoji iz nagona za konstrukcijom i destrukcijom (uočljiv je snažan uticaj Frojda). De Sad prikazuje destrukciju kroz konstrukciju: on prikazuje borbu protiv smrti kroz utoljavanje seksualnih želja izazivajući smrt.
120 dana Sodome
Slede elementi zapleta i eksplicitne slike i opisi!
Najšokantnije delo napisano u istoriji svetske književnosti svakako jeste 120 dana Sodome. Posebnu pažnju je privukao ,,rehabilitovanjem” iz sveta kinematografije: Pazolinijev film ,,Salo: 120 dana Sodome”. Ovaj film je nastao na osnovu de Sadove knjige. Tek nakon njegovog gledanja, sa vizuelizacijom de Sadovih reči, gledalac može da spozna pravi mračni um i tamne nagone koje u čoveku uočava i razobličava de Sad.
Radnja romana je smeštena u jedan zabačen zamak. Četvorica bogatih i moralno degradiranih aristokrata se odlučuje na utoljavanje svih svojih seksualnih želja. Zbog toga pronalaze 4 prostitutke da im pričaju o svojim seksualnim partnerima, najčudnijim fetišima i zahtevima koje su imale. Takođe, kidnapuju šesnaestoro dece koja su probrana na osnovu svoje lepote, kao i četiri izrazito ružne žene.
Sve ih zatvaraju u zamak i na njima vrše duhovnu, emocionalnu i fizičku torturu. Neke scene su uključivale jedenje fecesa, ali su mahom posvećene seksualnim devijacijama. Na osvnu ovog omana se i koncipirao pojam sadiste.
SADISTA
Sadisti su često šarmantne, komunikativne osobe, koje sa lakoćom prilaze čoveku. ČESTO LAskaju i pokazuju izuzetnu pažnju. za njih je specifično stanje potpune euforije i oduševljenja, ali i laka promena ka sasvim suprotnom spektru emocije: agresiji, depresiji. detaljnije o ovoj temi ovde.
U slučaju na to da se odlučite na gledanje ovog filma ili čitanje knjiga markiza de Sada, neophodno je da pomerite svoje unutrašnje granice. Jer, markiz de Sad radi upravo to: pokazuje kako se granice, koje mislimo da su jake i čvrste, lako pomere i nestanu. Nakon što pročitate ,,120 dana Sodome”, bilo koja vest iz odeljka crne hronike neće više biti tako strašna. Zapravo, ona je i dalje tako strašna, samo što je naš doživljaj drugačiji. Možda je zbog toga de Sad pisao tako šokantna dela, otkrivajući nam najmračnije uglove ljudskog uma.
