Rikardo Neftali Rejes, poznatiji pod pseudonimom pod kojim je pisao, Pablo Neruda, rođen je 1904. godine u Čileu. Nedugo nakon njegovog rođenja, majka mu umire od tuberkuloze. Kažu da je upravo od nje nasledio ljubav prema poeziji. Međutim, pseudonim pod kojim je pisao nastao je u po uzoru na ime i prezime češkog pesnika Jana Nerude. Pogledajte koje su poetske osobine ovog pesnika i zbog čega je Pablo Neruda značajan za istoriju svetske književnosti.
Ko je bio Pablo Neruda?
Pablo Neruda je svoje prve pesme objavio dok je još pohađao mušku gimnaziju. Potom je studirao francuski jezik i pedagogiju na Univerzitetu u Čileu. Po završetku studija, obavljao je diplomatsku funkciju konzula u Parizu i Meksiku, da bi se potom vratio u Čile, gde ga imenuju za senatora.
Budući da je često putovao, imao je priliku da boravi i u Španiji, gde se posebno sprijateljio sa španskim pesnikom Federikom Garsijom Lorkom. Međutim, Španski građanski rat, a naročito Lorkina smrt, imaće veliki uticaj na Nerudinu poeziju i promenu stila pisanja, te dotadašnja njegova poezija koja je bila mahom ljubavna, sada više počinje da se bavi politikom i socijalnim pitanjima.
Neruda se izuzetno divio Josifu Staljinu i konceptu Sovjetskog Saveza, pa je po političkom opredeljenju bio komunista, a takođe i veliki protivnik tadašnjeg čileanskog predsednika Gonsalesa, te je stao na stranu predsedničkog kandidata Salvadora Aljendea.
Nobelovu nagradu za književnost dobija 1971. godine. Između 1970. i 1972. godine vrši funkciju ambasadora u Parizu. Umire u Čileu od srčanog udara u septembru 1973, dve nedelje nakon državnog udara.
Sahrana je obavljena uz prisustvo policije, a njegova imovina opustošena, kuća obijena, knjige otete i uništene. Godine 2011. pokrenuta je ponovna istraga o Nerudinoj smrti.
Pablo Neruda i njegovo stvaralaštvo
Prvu knjigu Pesma fieste objavljuje 1921. godine, dve godine kasnije Sutonske pesme, a nakon toga Dvadeset ljubavnih i jedna očajna pesma 1924. godine. Ovom knjigom Neruda je stekao svetsku slavu i prevedena je na više stranih jezika.
Česta tema njegove poezije je ljubav, koja je data kao vrhunac osećajnosti, neposrednog i spontanog toka života, punog muzikalnosti i pesničke elegancije. Sa knjigom Pokušaj beskonačnog čoveka iz 1926. godine završava se prva faza Nerudinog stvaralaštva.
Druga faza stvaralaštva počinje knjigom Boravište na zemlji (prvi deo objavljen 1933, drugi 1935. godine). Ona se smatra jednim od najboljih Nerudinih dela. U celini je prožeta filozofijom i dubokoumnim postavkama. Pesnik traga za odnosima čoveka i realnog sveta. Okreće se nadrealizmu i ekspresionizmu, i opisuje zbrku svog unutrašnjeg sveta i sveta uopšte. Toj fazi pripadaju poeme „Ritual mojih nogu“, „Pogreb na istoku“ i „Tango udovca“. U tim poemama dominira neverovatna samoća, usamljenost intelektualca i stvaraoca. U drugoj knjizi Boravišta Nerudina poezija dobija izraz protivljenja, a gubi dotadašnji osećaj pesničke intimnosti. To se najviše primećuje u knjizi Statut vina.
Treći period stvaranja započinje boravkom u Španiji, gde se sprijateljio sa Lorkom, Albertijem i drugima. To je vreme teških iskušenja španske republike, vreme građanskog rata. Neruda, iako diplomata, istinski se opredeljuje za odbranu republike i deli mišljenje sa prijateljima pesnicima. Predstavničko delo tog perioda bi bilo Španija u srcu (1937), gde iskazuje sve strahote rata i glas mu budi sveopšti protest. Potom kao borbeni komunista veliča pobedu nad fašizmom delom „Himna ljubavi prema Staljingradu“.
Pored tih dela tu su i treća knjiga Boravišta na zemlji, zatim Pomame i patnje, Opšta pesma i Grožđe i vetar. To je prvenstveno period tzv. angažovane poezije, zbog političke pozadine, ali bilo je izuzetaka kao npr. poema „Maču Pikču“.„Opšta pesma“ je, pak, najbolje svedočanstvo angažovanosti i predstavlja lirsko-epsko delo pisano nekoliko godina.
Četvrta etapa se odnosi na pedesete godine 20. veka, i tu spadaju dela Elementarne ode, Estravagario i dr. Posle toga, ostala dela se obično ne svrstavaju u posebnu petu fazu, a među njima su se našle knjige Kamenje Čilea, Kraj sveta i Sto ljubavnih soneta.
Godine 1971. dobija davno zasluženu Nobelovu nagradu, za koju je prethodno bio nominovan više puta. Bio je treći Južnoamerikanac koji je njome nagrađen, posle Gabrijele Mistral i Migel Anhel Asturiasa.
U svom govoru sa dodele nagrade kaže sledeće:
„Treba reći ljudima dobre volje, radnicima, pesnicima, da nema usamljenih borbi i nadanja, izabrati treba najteži put odgovornosti, ali koračati neumorno i napredovati svakodnevno, sukobljavati se sa toliko anakronizama kao i neumitnim nestrpljenjem“.
Kao i njegovi stihovi, ove reči pune su ljudskog iskustva, borbe i traganja i zapljuskuju nas poput talasa, a odlaze kao morska pena da bi postali – čistota. Branio je svoje ljudsko dostojanstvo pesmom i uvek samo pesmom. Poezija mu je trajno inspirisana ljubavlju, legendama i tradicijama jednog kontinenta; bogata je i raznolika. Jedan od retkih je koji je uspeo da napiše sveopštu pesmu ljudskog, društvenog i istinski lirskog, i tu poruku veže u traženju istine čoveka i univerzuma. Uspeo je da je usmeri ka društvenim nepravdama, jer je bio revolucionar i borio se protiv nejednakosti.
,,Cien sonetos de amor” (Sto soneta o ljubavi)
Sonet je lirska pesma od 14 stihova, raspoređenih u dva katrena i 2 terceta. Nerudinih ,,Sto soneta o ljubavi“ objavljeni su u Argentini, 1959.godine. Posvećeni su njegovoj voljenoj ženi, Matilde. Podeljeni su u četiri celine: jutro, popodne, veče i noć. Tema svih soneta je ljubav, prikazana na jedan nov, neponovljiv, a opet univerzalan način.
(17)
,,Ne volim te kao da si ruža od soli, topaz
ili strijela karanfila koji pronose oganj:
volim te ko što se vole neke mračne stvari,
potajno, između sjene i duše.
Volim te kao biljku koja ne cvjeta i nosi
u sebi, skriveno, svjetlo onih cvjetova,
i hvala tvojoj ljubavi u tijelu mi taman živi
gusti miris koji se uzdigao iz zemlje.
Volim te ne znajući kako, ni kada, ni odakle,
volim te izravno bez problema i gordosti:
tako te volim jer ne znam voljeti drukčije,
nego na taj način na koji nisam i nisi,
blizu, da ti je ruka na mojim grudima moja,
blizu da ti se oči sklapaju s mojim snom.”
Iako je mnogo putovao i pisao gotovo o svemu čega se dotakne, Neruda je u svojim najboljim stihovima takođe ostao veran pejzažima svoj zavičaja. Ljubav prema ženi, prema rodnom kraju i ljudima u Čileu kao i njihovoj istoriji, ostala je osnovna inspiracija Nerudine poezije. Svako njegovo ostvarenje nosi snažan lični pečat i uvek se može prepoznati po svojoj snazi i neposrednosti. To je poezija koja je, kako kaže Federiko Garsija Lorka, smelo razbila kalupe klasičnog španskog jezika, obogativši ga novim tonovima strasti, nežnosti i iskrenosti.
Predstavljajući Nerudu studentima Univerziteta u Madridu, Lorka je rekao: ,,Savetujem vam da s pažnjom slušate ovog velikog pesnika i da nastojite da se, zajedno sa njim, svaki na svoj način, uzbudite. Poezija zahteva duge pripreme, kao bilo koji sport, ali prava poezija poseduje izvestan miris, izvestan naglasak, izvesno svojstvo svetlosti koje svi ljudi mogu da osete. I voleo bih kada bi vam ona poslužila da potrhranite i zrnce ludosti koje svi nosimo u sebi, koje mnogi ubijaju da bi mogli da stave omrznuti monokl knjiške pedanterije, a bez koga je nerazborito živeti.“
