Snovi su i dalje velika zagonetka stručnjacima koji se njima bave, iako predstavljaju važan deo života ljudi, čak i životinja. U spavanju, a tako i u sanjanju, provedemo trećinu života. Uprkos tome, naša znanja na ovu temu veoma su siromašna. Često nam se čini da ništa nismo sanjali, ali psiholozi tvrde kako svi mi sanjamo svake noći samo što se retko događa da snove i upamtimo jer se češće budimo nakon faze sanjanja. U snovima možemo otkriti simbolička značenja i povezati ih sa razmišljanjima i događajima koji nas okupiraju, obično na podsvesnom nivou. Ljudi koji normalno vide sanjaju u slikama i neretko im snovi izgledaju potpuno realistično. Stoga je prirodna njihova zapitanost nad time kako, šta i da li slepi ljudi uopšte sanjaju.
U snovima se, pored živih slika, kod svih nas javljaju i kompleksne misli i emocije. Zbog toga je sasvim logično i da slepe osobe sanjaju.
Postoje slepe osobe koje, kako tvrde, uopšte ne sanjaju. Da biste razumeli kako izgledaju snovi kod onih koji ih, ipak, imaju, treba da se upoznate sa time kako percipiraju ljude u svom okruženju. Treba razumeti kako se ophode prema prirodi, svom domu, kulturi, umetnosti, jednostavno rečeno, kako izgleda njihov doživljaj sveta.
Kako sanjaju ljudi koji ne vide od rođenja?
Da bi slepe osobe imale što širu sliku o svom okruženju, neophodno je da su radoznale. Osim toga, važno je i da od malih nogu imaju podržavajuću okolinu koja će istraživati svet zajedno sa njima i u taj proces uključiti sva dostupna čula. Istraživanja okoline su raznolika: dodirnuti teksturu opalog lišća, začuti „strašan“ zvuk kamiona, pomirisati kišu ili okusiti morsku vodu. Što više istražuju, njihova iskustva, kao i kod svakog čoveka, bivaju bogatija. Ti se doživljaji, potom, prenose i u snove.
Ako sanjaju tortu, sanjaće njen ukus, a možda i rastresiti pufnasti šlag na prstima ili miris čokolade. Ljude sanjaju onako kako ih u stvarnosti i doživljavaju. Sanjaju njihovu boju glasa, energiju, oblik ruke, dužinu kose i materijal odeće ako su ih dodirnuli. Često je jako važno i kako neko miriše. Brojna istraživanja na ovu temu pokazuju da je u njihovim snovima najprisutniji zvuk jer i u svojoj svakodnevici najviše koriste čulo sluha.
Ono što će vam svaka osoba koja nikada nije imala čulo vida reći jeste da su u zabludi oni koji pretpostavljaju da slepi ljudi vide crno. Isto tako, oni i ne sanjaju crno!
Kada neko čulo ne posedujemo, mi ga jednostavno nemamo, tako i ne postoji nikakvo crnilo. Svet se doživljava drugačije, pa se tako i sanja. Sanjaju se živopisne scene u kojima slepa osoba, na primer, nekoga drži za ruku, oseća toplinu šake, miris osobe i čuje njen glas.
Kako sanjaju ljudi koji su naknadno izgubili vid?
Drugačije sanjaju ljudi koji su slepi od rođenja, oni koji su bili slabovidi i oni koji su videli u potpunosti pre nego što su izgubili ovo čulo.
Osobe koje su neki deo života, pre potpunog gubitka vida, bile slabovide ili su normalno videle, obično sanjaju u slikama koje pamte. Nije nemoguće da vremenom te slike postaju bleđe i da su detalji sve zamagljeniji. Dok im neko, recimo, ne opiše tortu a znaju da se nalazi na stolu ispred njih, uvek će je zamisliti onako kakvu je čuvaju u sećanju. Ako je u njihovoj mašti ta torta okrugla sa belim šlagom i jagodicama na vrhu, tako će je zamisliti a potom i sanjati.
Kada upoznaju novu osobu, neki će od njih prvo zamisliti kako ona izgleda, ali ne veoma detaljno. Stvoriće mentalnu sliku u grubim crtama. Ovo je posebno izraženo ako su slabo videli pre potpunog gubitka vida, te su jedino mogli da uoče osnovne fizičke karakteristike: boju i dužinu kose, oblik lica ili pak visinu.
Neki nove ljude neće zamišljati niti sanjati vizuelno, već auditivno i taktilno. To znači da će u snu osetiti dodir osobe, ali i čuti njen glas.
Snovi slepih ljudi ne razlikuju se, dakle, mnogo od snova ljudi koji vide. Oni mogu biti nemogući, živopisni, zastrašujući ili romantični. Baš kao što i u drugim sferama života oni funkcionišu slično, ali do one mere do koje im nedostatak vida ne menja percepciju ili im društvo nije prilagodilo okruženje.
