Zavirimo u srpski realizam: 4 preporuke dela za čitanje

Pisci srpskog realizma nepravedno su zapostavljeni pa se njima, uz izuzetke, bave učenici, studenti književnosti i njihovi profesori. Budući da je realizam u srpskoj književnosti započeo već 60-tih godina 19. veka dok je romantizam još uvek trajao i da se održao sve do 20. veka, nemoguće je u tolikom vremenskom rasponu ne pronaći bar nekoliko pisaca koji bi nam se dopali. Upustimo se, stoga, zajedno u avanturu upoznavanja sa realističkom književnošću i nekim od njenih najboljih predstavnika.

Dela realizma br. 1: pripovetke Laze Lazarevića

Lazarević je bio srpski književnik i lekar. Živeo je od 1851. do 1891. godine. Književna kritika smatra ga tvorcem srpske psihološke pripovetke. 9 njegovih pripovetaka je dovršeno, dok 8 nije. On je svojim radom najavio i modernističke tendencije. To znači da se u njegovim pripovetkama najsnažnije misli iskazuju kroz beline u tekstu ili ono što je prećutano. On je prikazao unutrašnji svet ličnosti. Kod predstavnika tzv. folklornog realizma dublje psihologizacije junaka nema. Zbog toga Lazarević i načinjava svojevrsni iskorak ka tendencijama 20. veka.

On slika psihološke lomove u čoveku i ne propušta da ukaže na ono što je moralno. Jedna od najpoznatijih njegovih pripovedaka je „Prvi put s ocem na jutrenje.“ Pisac u ovoj pripoveci obrađuje problem kocke, odnose u patrijarhalnoj porodici i naposletku, povratak na ispravan put u onoj tački u kojoj je bilo pitanje hoće li Mitar izvršiti suicid ili će uz podršku žene i dece krenuti ispočetka.

U pripoveci „Na bunaru“ završetak pripovetke takođe donosi moralni preobražaj junakinje Anoke koja je pre toga bila prkosna i nije želela da se povinuje pravilima porodične zadruge. Opirala se obavljanju kućnih poslova, ponašala se razmaženo i svojeglavo.

Pripovetka „Školska ikona“ predstavlja sukob starog i novog. Staro je oličeno u popu koji nije završio školu, ali je pošten i spreman da prašta, i novog, predstavljenog u vidu novopridošlog seoskog učitelja čija je odluka da ne odlazi u crkvu naišla na sveopšte negodovanje u selu. Kulminacija nastaje onda kada se popova kćer zaljubi u pomenutog učitelja.

Valja istaći da je Lazarević bio izraziti protivnik novih tendencija u društvu i da je bio pobornik starog morala i porodičnih zadruga i njenih vrednosti.

Ponekad Lazarević slika samo spoljašnja izražavanja unutrašnjih nemira, ali neverovatnom veštinom prikazuje i čitavu dramu koja se zbiva unutar junaka. Duševni lomovi i krize Miše Maričića u „Švabici“ čitaoca nagone na duboku zapitanost o ceni lične sreće. Pripovetka je napisana u epistolarnoj formi, dakle, kroz pisma koja glavni junak šalje svom prijatelju. Naime, on mu piše o svojoj romantičnoj ljubavi sa Nemicom Anom. Slike dvoje zaljubljenih koji koračaju po snegu pustom šumom; u salonu pansiona slušaju klavir i čitaju knjige ili časopise; razmenjuju nežne poglede i reči neminovno se zajedno sa suzama zaustavljaju u čitaočevom grlu. Razlog tome je Mišina nemogućnost da je odvede u svoje Valjevo, majci i sestri. Oni, zaboga, žele Srpkinju. Pripovetka Verter parodira Geteovo delo „Jadi mladog Vertera“ kroz mladića po imenu Janko. Janko se zaljubljuje u udatu ženu i zbog čitanja Geteovog romana, pomišlja na samoubistvo.

Kako smo kod Lazarevića i navikli, uglavnom na kraju njegovih dela nailazimo na otrežnjenje junaka. To ipak nije slučaj sa pripovetkom „Sve će to narod pozlatiti“ gde završetak uopšte nije optimističan. Data je kritika društva koje ljude tera u rat, a kada usled žrtve otadžbini oni postanu osobe sa invaliditetom, bivaju prinuđeni da prose.

Dela realizma br. 2: Bakonja fra Brne, Simo Matavulj

Bakonja fra Brne je roman objavljen 1892. godine prema kojem je 1951. godine snimljen i istoimeni film u režiji Fedora Hanžekovića. Matavulj često svoja dela smešta u Dalmaciju pa je to slučaj i sa ovim romanom. Kada je reč o vremenu odigravanja događaja, u pitanju su godine oko 1870, a radnja otpočinje u selu po imenu Zvrljevo.

Simo Matavulj je rođen 1852. u Šibeniku, a umro je 1908. godine u Beogradu. Njegova dela najjednostavnije možemo podeliti na ona koja se odnose na događaje iz dalmatinskog i ona u kojima obrađuje dešavanja iz beogradskog života. Pisao je romane, pripovetke i drame. Primarno se bavio književnošću za razliku od Lazarevića.

Osnovna nit radnje upliće se oko glavnog junaka Bakonje koji, sledeći porodičnu tradiciju, postaje redovnik u samostanu u kojem je već dugi niz godina fratar njegov stric fra Brne.

Na početku romana, pripovedač se poziva na knjigu koja sadrži životopise svih 25 fratara od kojih će poslednji biti upravo glavni junak ovoga dela. U samostanu on prolazi kroz mnogobrojna iskušenja, avanture, kako u vidu bežanja na ponoćna druženja, tako i kroz zaljubljivanja. Pred kraj romana uviđamo izvesnu sličnost između života strica i sinovca budući da je u svojoj mladosti stric fra Brne bio zaljubljen u majku devojke koja se Bakonji veoma dopala. Opisana je čitava Bakonjina biografija od perioda kada je i pored nestašluka bio najdraže dete svoje majke do primanja čina fratra. U romanu ima mnogo zanimljivih epizoda poput one o fra Brninoj umišljenoj bolesti i Pjevalici koji na lukav način uspeva da ga „isceli“, kao i Bukarevoj prevari svih stanovnika samostana.

Humoristički elementi, karikaturalni i groteskni način prikazivanja likova, tragovi avanturističkog romana, nezavisne epizode unutar romana koje bude čitaočevu pažnju, zasigurno će vam ovo delo učiniti beskrajno zanimljivim.

Dela realizma br. 3: Pop Ćira i pop Spira, Stevan Sremac

Stevan Sremac je živeo od 1855. do 1906. godine. Jedno od njegovih najuspelijih dela „Zona Zamfirova“ je i ekranizovano pa je upravo zbog te adaptacije i doživelo ogromnu popularnost. „Pop Ćira i pop Spira“ takođe je delo koje je doživelo ekranizaciju. Reč je o istoimenom jugoslovenskom filmu iz 1957. godine u režiji Sofije Soje Jovanović.

Čini se, međutim, da su i film i roman ostali zapostavljeni od strane savremene publike ne računajući učenike osnovnih škola kojima je ova knjiga u obaveznoj lektiri. To je, smatramo, nepravedno imamo li u vidu da su anegdote oduvek bile inspirativne ljudima i da su uspešno pobuđivale pažnju od davnina.

Ovo je delo upravo i nastalo kao proširenje anegdote o dva popa koja su se u jednom selu posvađala i potukla. Prilikom tuče, jedan pop je drugome izbio zub. Čitava stvar dospela je i do vladike. Naposletku, okrivljeni pop je uz pomoć crkvenjaka, svog pomoćnika u svim nevoljama osmislio i sproveo u delo plan da oštećenom popu pod jastuk podmetne konjski zub.

Kod Sremca nema dublje psihologizacije junaka, ali ima izvrsne komike, anegdota i idiličnih slika koji će vam ostati urezani u pamćenju. Do „Popa Ćire i popa Spire“ naša književnost je imala od humorističkih romana Matavuljevog „Bakonju Fra Brna“. Jedna od humoristički obojenih slika je scena u kojoj pop pojede punu veš-korpu tek isprženih krofni. Domaćica se okrene, shvati da je korpa prazna pa pripovedač čitaocima ostavlja da sami zamisle šta mu je u tom trenutku domaćica u sebi pomislila.

U tom smislu, značajan je i lik abronoše Frau Gabrijele koja u jednom trenutku, raznoseći tračeve po selu, gubi donje rublje.

Takođe, jedan od glavnih tokova romana otpočinje kada u selo dolazi novi mladi učitelj Pera. Obe popadije žele da svoje kćeri, Melaniju i Jucu, udaju za njega. Pisac kroz pripovedačevu naraciju nedvosmisleno staje na stranu porodice popa Spire. Sremac je naklonjeniji rumenom Jucinom licu, njenom domaćem vaspitanju i stidljivosti nego Melanijinom znanju nemačkog jezika, veštini sviranja na klaviru i umeću zavođenja. Tu se očitavaju i njegovi konzervativniji stavovi po pitanju svega onoga što donosi novo vreme kojem se oštro protivio.

Poslednje poglavlje romana po nekim kritičarima predstavlja najslabije mesto u delu. Međutim, tu se najjasnije vidi piščeva naklonjenost tradicionalnim vrednostima kroz prikaz slučajnog Perinog susreta sa Jucom. On sa Melanijom nema dece i oseća se njegovo pokajanje što nije pametnije odabrao. Uviđamo prazninu braka između Pere i Melanije te prepoznajemo u tome i svojevrsni psihološki obračun, ali i gogoljevsku satiričnu gorčinu.

Dela realizma br. 4: Jedan razoren um, Lazar Komarčić

Komarčić je prvi pisac kod nas koji se posvetio pisanju naučnofantastičnih i detektivskih romana. Rodio se 1839. A živeo do 1909. godine. Roman „Jedan razoren um“ naknadno je uvršten u spisak 100 najboljih srpskih romana što znači da mu je ovo delo donelo i najveći uspeh. Budući da se o ovom delu veoma malo zna i to nepravedno, voleli bismo da vas podstaknemo da ga pročitate.

Jedna od niti radnje tiče se Rokse koju vole dva mladića. Ne bi to bilo neobično da ta dva mladića nisu postala veoma bliska. Osim toga, i jedan na drugog toliko fizički podsećaju da bi mnogi na prvi pogled rekli da su blizanci. Naslov romana odnosi se na Velju, pripovedačevog sustanara i bliskog prijatelja. Pripovedač Stevan javlja se u prvom licu čime uspostavlja odnos poverenja i bliskosti između čitalaca i samog romana. Iako je studirao prava, Velja je počeo da se interesuje za Kantovu filozofiju. Neretko iznosi i sopstvene teorije o planetama, sunčevom sistemu, vremenu i prostoru.

Takve ideje će ga toliko obuzeti da će ga pred kraj romana pripovedač pronaći u psihijatrijskoj ustanovi. Roman ne završava optimistično ni u jednom aspektu radnje. Međutim, ima snagu da se ureže u čitaočevu svest i da ga navede na razmišljanja i zapitanosti nad ljudskim umom.

Proza realizma nosi u sebi toliko savremenosti koliko i prošlosti.

Sremčeva i Matavuljeva briljantna komika, njihova veština vođenja radnje, kao i sklonost ka anegdoti, pružaju divno čitalačko iskustvo. Lazarevićev smisao za psihološku analizu likova i predmet romana „Jedan razoren um“ zaintrigiraće sve one koji se bave ovom tematikom. Stoga, zagrebite ispod površine realističke proze i s pravom ćete se zapitati zašto su ova dela zapostavljena ili zaboravljena.