Ovo izuzetno književno delo nastalo je 1948. godine čiji je autor jedan od prvih modernih bugarskih pisaca prefinjenog stila. Emilijan Stanev je u proznoj formi usredsređen na osnovna egzistencijalna i filozofska pitanja. Pored ovoga, posvećen je enigmama psihološke drame čoveka novog doba. Pisac je nastojao da u svojim novelama pa i u ovoj, prikaže iskušenja ljudskih stremljenja ka humanosti, ljubavi i sreći u okolnostima ratne izobličenosti sveta. Nemogućnost da se izbori sa svojim psihološkim previranjima, dovela je do samoubistva glavne junakinje ove novele. Oko njenih osećanja se kroji radnja i ona je ta koja destabilizuje poredak stvari. Jelisaveta žudi, stremi ostvarenju želje o kojoj ćuti, u njoj se odigrava unutrašnji sukob te je njen duh raspolućen između uma i srca.
Ljubav u ratu ne zna za protivničku stranu
Mesto događanja ove novele jeste stari deo grada Trnova. Odvija se u vreme izbeglištva u to mesto za vreme Prvog svetskog rata. U centru dešavanja je jedna žena, supruga komandanta, koja je po prvi put u životu spoznala istinsku sreću i ljubav.
Nevolja je u tome što su se njena osećanja probudila prema čoveku koji se borio na protivničkoj strani, prema srpskom oficiru. Usled spoznaje probuđenih emocija, Jelisaveta preživljava unutrašnju borbu dveju strana svoga bića. Jedna strana je težila odlasku u lepši i primamljiviji život sa čovekom u kog se zaljubila,. Druga ju je zbog toga prekorevala. Ipak, junakinja je potiskivala sopstvenu savest a njeno srce je odnosilo prevagu u toj borbi.
Razaranje braka
Brak je, naime, provodila uglavnom usamljena i bez muža. On je obično bivao na frontu, međutim, u mestu gde se radnja odigrava nije bilo baš tako. Počeli su više vremena da provode zajedno zbog komandantskog položaja koji je tu zauzeo. Jelisaveta je osećala duboko nezadovoljstvo. To je naročito istaknuto kontrastom sa promenom njenog izgleda i ponašanja kada je u njen život ušao srpski zarobljenik.
Fiktivni pripovedač u zanosu govori o Jelisavetinoj lepoti služeći se sledećim rečima „Odevena u svetloplavu haljinu, sa širokim rukavima iz kojih su se pomaljale njene zaslepljujuće bele, obnažene ruke. Kovrdžava raščešljana kosa, zlatna i bujna, padala joj je niže struka i rasipala se preko kolena.“
Jelisavetinu psihofizičku transformaciju izazvala je ljubav što na kraju sa sobom nosi kobne posledice. Koliko je Jelisavetin brak sa pukovnikom bio pravo zatočeništvo duha i tela, govori činjenica da je njena osećanja izazvao upravo ratni neprijatelj, srpski zarobljenik Ivo Obretenović. Ako bismo pokušali da zađemo u predele njene podsvesti, možda bismo otkrili nataloživanu želju da što dalje pobegne od rata, ali i bračnog života koji je nekada sama odabrala.
Već nakon prvog susreta sa srpskim zarobljenikom koji je u potrazi za hranom dospeo u njihov vinograd, njen pogled na sopstveni život i muža počeo je da se menja. Odjednom ju je obuzela mržnja prema mužu koju je ranije potiskivala. Smatrala je da je on krivac za njen promašen život, da ju je na prevaru kupio svojim oficirskim činom i obećanjima da će je učiniti srećnom ženom.
Iz svakodnevnih razgovora supružnika zaključujemo da je pukovnikova priroda osobenjačka a narav preka. Prezirao je sentimentalnosti, ironično je govorio i gledao na Jelisavetu, omalovažavao je njen učiteljski poziv a tako i nju samu. Ipak, unutrašnji sukob u njoj je nastajao između sreće koja joj je bila tako blizu i griže savesti zbog pukovnika koga obmanjuje. Promenu koju je u njoj izazvala zarobljenikova blizina nije mogla da sakrije. Ni pukovnikovom oku to nije promaklo. Zajedno sa njenom sve čvršćom rešenošću da pobegne sa zarobljenikom bilo kuda, sa oslabljivanjem lanaca griže savesti, menjao se i njen celokupni portret. Glavu više nije držala pognutom kao ranije, nestalo je njenog tromog hoda a oči su joj emitovale novi sjaj.
Ljubav ne pobeđuje
Završetak novele je tragičan. Junakinjina smrt ishod je brojnih okolnosti koje su pretile temeljima njenog spokojstva. Iako se nalazila u kući pukovnika, zaštićena od svih nevolja koje donosi rat, koračala je po minskom polju zabranjene ljubavi. Naredbom pukovnika da se puškom spreči svako ko dospe u vinograd kako bi krao voće, zajedno sa životom srpskog zarobljenika, urušen je kamen temeljac nadanja u budućnost. Jelisaveta je preduzela onaj korak koji načinjavaju ljudi koji su izgubili ma kakav oslonac daljeg svog postojanja.
Jelisavetina ljubav je težila potpunom ispunjenju, životu koji joj je bio na dohvat ruke, a opet daleko. Koračala je tananom sponom nesrećnog braka, ratne svakidašnjice, nikad dovoljne opreznosti i žuđene, naposletku neostvarene budućnosti.
