Istorijske zanimljivostiKnjiževnostPismeni sastaviUmetnost

Realizam u književnosti~ kako je nastao i nestao

Realizam samo naizgled deluje kao jedostavna epoha u kojoj se teži da se prikaže stvarnost kakva jeste. Međutim, on je bogato raslojen pravac i da se njegove faze i te kako razlikuju.

O samom terminu realizam

Pojam realizam vodi poreklo od latinskih reči res, realis = stvar, stvaran. On u svetskoj umetnosti ima višestruko značenje, ali za potrebe ovog rada zanimaće nas njegovo značenje u okviru književnosti. 

Kako navodi teoretičar književnosti Dušan Ivanić, ovaj književnoistorijski termin je, u stvari, ,,istorijski određen metod književnog stvaranja u jednom periodu (eposi), gdje je glavni cilj upravo konstituisanje slike stvarnosti u umjetničkim djelima“. Dakle, realizam u osnovi svih svojih dela ima ideju da se stvarnost prikaže sirovo i surovo, bez šminkanja i doterivanja. 

O periodu njegovog pojavljivanja mišljenja stručnjaka su podeljena, ali se kao nekakav vremenski okvir uzima razdoblje od 1830. do 1880. godine, s tim što se ne treba strogo držati ovih granica. Kod određenih nacionalnih književnosti dolazilo je do malih odstupanja. 

Srpski realizam

Realizam je bio pravac u književnosti koji je zahvatio čitav evropski prostor, ali to nije značilo da diferencijacije među državama nema. Svaka evropska zemlja u kojoj se javio utkala je u svoj realizam neke nacionalne, regionalne, zonalne crte toga prostora.

Tako se, s pravom, pojavio i realizam u srpskoj književnosti ili srpski realizam, kao jedna od nacionalnih varijanti evropskog realizma. Sintagma srpski realizam daje nam informacije ne samo o tome koja je epoha u pitanju, nego i teritorijalnu odrednicu koja nam pokazuje posebnost tog realizma u okviru šire priče o čitavom pravcu.

Književna teorija tvrdi da je svaki realista prošao više faza konstituisanja sopstvenog realizma. Zato je bilo veoma teško dati podelu realizma i njegovih pristalica kao zrelih pisaca, jer su sa sobom nosili različite odlike nekoliko razvojnih faza. 

Razlike između tipova srpskog realizma najpre su bile preuzete iz ruskih i nemačkih nauka o književnosti, pa su tako nastale opozicije kritički/poetski realizam. Iz francuskog se pojavio termin objektivistički realizam. Tipologija realizma imala je za cilj da odredi dominantan tip nacionalnog realizma. Međutim, nijedno od tri navedena imenovanja nije se pokazalo kao dobra opcija. Atributi vrednovanja dodati uz samu epohu počinjali su da podrazumevaju srpski realizam u celini i otpadali su kao potencijalna opcija. 

Susret romantizma i realizma u srpskoj književnosti

Romantizam se privodio kraju i dalje uz ideje nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja. Osećale su se još njegova zanesenost i iluzije da se svet može promeniti i postati bolje mesto za život, ljubav kao pokretač svega; afirmacija narodne književnosti, rešavanje pitanja jezika (Vuk Karadžić), subjektivizam kao tipična odlika. I sve se to, na koncu, našlo u susretu sa potrebom da se stvarnost prikaže objektivno i bez ikakvih dodataka.

Književnost romantizma svemu je dala nacionalnu boju, ali njena velika mana, i veliko pitanje koje se u međuvremenu otvorilo, bila je zaostajanje proze uopšte. Zato je realizam osetio potrebu da to promeni i on se, zapravo, naslonio na Dositejevo nasleđe, na njegov humorističko-satirični stil i folklornu građu, a udaljio se od siromašnog proznog toka romantizma. Ostavio je iza sebe opsednutost istorijom, rodoljubljem i nacionalističkim temama, aktivirao je sadašnjost, trenutni kontekst. Važno je bilo uspostaviti vezu sa realnim svetom u kom se živi, a ne sa maštom i iluzijom kako bismo voleli da se živi. 

Tako je početak 60-ih godina XIX veka doneo u srpsku književnost dva ,,suprotstavljena“ toka- jedan na Dositejevim osnovama, a drugi na romantičarskim idejama. 

Protorealizam

Podela realizma na svoje različite struje započinje od protorealizma, koji u sebi objedinjuje predrealističke ili ranorealističke pojave. Sinonimi koji se sreću za ovaj termin jesu: bidermajer, sirovi/stihijni realizam, rani realizam, romantični realizam… 

Glavne osobine prve faze realizma jesu, kako se i moglo pretpostaviti, kombinacije osobina ranije epohe i neke novine trenutnog razdoblja. Protorealizam je nerazvijeni oblik realizma kod koga se naročito osećaju uticaji ranije književnosti, ali se on izrazito okrenuo ka prozi. 

Takođe su mu i teme uzete iz svakodnevnog života, pa su se pojavili društevni i seoski roman kao nova prozna vrsta. Od starijih epoha sačuvao je karakterizacije junaka, dinamičnu fabulu i rodoljubive naboje. 

Protorealizam je programski najavljen u članku Pogled na knjižestvo (1857) autora Jakova Ignjatovića, koji je uveren da je ,,u romanu (šaljivom, socijalnom) budućnost srpske književnosti“. Ignjatović je sigurno obeležio ovaj period svojim delima Trideset godina iz života Milana Narandžića (1860, drugi deo 1862) i nedovršeni roman Đurađ Branković (1859). 

realizam
Jakov Ignjatović, ključna ličnost za Srbe u Vojvodini

Ignjatović se oslanjao na pikarske romane, zato su njegovi junaci uvek stavljeni u avanturističke, nezgodne situacije. Često su u dodiru različiti slojevi društva (npr. plemići i zemljoposednici). Prostor mu je skoro uvek neodređen.

Ostatke romantizma vidimo u ,,Dušanovom cartsvu“, narodnoj poeziji, Kosovu, srpskom oslobođenju. Svoje junake unapred vrednuje, uvek su propraćeni njegovim komentarom. Posebno mu je bila draga tema patrijarhalne porodice, a često je pisao i o školi, bolnici/ludnici, crkvi, sudu…

Svakodnevni govor junaka, u korist realizma, iznosio je kratkim, ogoljenim rečenicama koje su prava odlika telegrafskog stila u književnosti. Sukob grada i sela, marginalizacija sela i uloga novca samo su neke od realističkih tema kojima se posvetio. 

Da ne dođe do zabune, nije samo Ignjatović predstavnik protorealizma. Njemu se kasnije prirdružio Milorad Popović Šapčanin, sa dominantnom temom sela i sa skazom, kao novom tehnikom pisanja. Dao je dobre, humorističke slike starog Beograda, građanske porodice, ali mu je retorika ostala romantičarska. Smatra se da je ostavio neizbrisiv uticaj na ličnost i delo Laze Lazarevića.

Dušan Ivanić je i pozno stvaralaštvo Đure Jakšića svrstavao u protorealizam, budući da je pisao o malograđanskim navikama i likovima, koristeći humor i satiru. Obrađivao je socijalne teme iz seoskog života (Seljaci, Bela kućica). U pripoveci Čiča Tima dao je surovo realno sliku palanačkog učiteljskog života. 

Kosta Trifković se, takođe, pridružio ovoj plejadi pisaca, posebno se ističući svojom Izbiračicom, koja zasluženo dobija mesto u školskim programima. 

Programski realizam

Dominantna ličnog programskog realizma bio je Svetozar Marković (1846-1875), koji je izneo sopstvene ideje u dva svoja članka Pevanje i mišljenje (1868) i Realnost u poeziji (1870).

realizam
Svetozar Marković

Pošto je među beogradskim studentima bio veoma zapažena pojava, njegov uticaj se brzo širio i tekstovi su mu prihvaćeni kao svojevrsni manifesti novog perioda. Marković je želeo da neutrališe opoziciju poezija/život, ismevalo se intimno, emotivno, estetsko, formalno i sve ono što ide na štetu realnog života. Davao je prednost sadržini nad formom, podražavao je prirodu.

Prema njegovom mišljenju, umetnik u realizmu je čovek mišljenja i analiziranja, sličan je naučniku.

Apsolutnu primarnost imala je proza i roman kao glavni žanr realističke proze.

Markovićevi naslednici bili su Pera Todorović (1852-1907) i Andra Nikolić (1853-1918). Čuveni Todorovićev Dnevnik jednog dobrovoljca opisuje srpsko-turski rat, polemično i kritički komentariše socijalne grupe kao što su oficiri, komandanti, popovi, činovnici. Andra Nikolić je pisao kritike dela u duhu pravog programskog realizma. 

Ova faza realizma donela je sa sobom novi cilj književnosti- širenje savremenih učenja i političkih ideja. Veliki značaj pridavao se porukama u delima, komentarima, digresijama, poukama, dijalozima sa čitaocima. Poseban ,,proizvod“ bio je ,,novi čovjek“, tip ,,boljeg čovjeka“, utopiste, pristalice nove nauke. Insistira se na novom pogledu svojih čitalaca i na njihovom drugačijem ponašanju u svakodnevnom životu. 

Loša strana programskog realizma bila je ta što je postajao gotovo utilitaristički pravac, zaboravljajući na estetske strane književnih dela. 

Folklorni realizam 

U fokusu ove podvrste realizma leži okrenutost ka tematici iz seoskog života, stoga su njegovi sinonimni nazivi bili: seoski realizam, narodnjački, anegdotski. Najbolje ga opisuje mešavina folklorne i pisane reči: stvarnost se prikazuje na način usmene tradicije. U tom slučaju naročito je važno ranije iskustvo, uokvireno patrijarhalnim normama ponašanja i folklornim i etnografskim sadržajima. Folklorni realizam bismo, dakle, mogli shvatiti kao osavremenjavanje ranijih oblika foklora. 

Njegovi glavni predstavnici su Milorad Šapčanin, Jovan Grčić Milenko, Vuk Vrčević i Milan Đ. Milićević. Oni su bili majstori da folklornu formu prošire u čitav realistički tekst. Osobenost ovakvih tekstova jeste da je pričalac obavezno i sam učesnik/svedok iz seoske sredine, koji je seoske, duhovite inteligencije. Folklorni realisti naročito razvijaju skaz kao stilski postupak, unose govornu leksiku i frazeologiju. Skaz predstavlja vrstu prirpovedanja u obliku monologa, ostavljajući utisak usmenog kazivanja. 

Složeniji tekstovi ovog perioda udružuju folklorni i društveno-politički svet (predanja, verovanja, magijske radnje, državu, birokratski aparat, vlast, novac).

Najuspelije delo sa ovim preplitanjem svakako je Glišićeva Glava šećera.

Folklorni realizam je ostao na relativno uskoj tematici, uprošćenoj karakterizaciji likova i jednostavnom sižeu i kao takav nije odgovorio ključnim težnjama realizma- deskripciji i analizi slike sveta. 

Patrijarhalni svet se ovde polako urušava, dominaciju preuzimaju moderne institucije (bankarstvo, birokratija, vlast). Seoska zajednica se postepeno raspada, moćne sile dovode do toga da je seljaku potreban zelenaš, kapetan i svi njima slični. Glavni junaci ovih dela su uglavnom naivni, prostodušni, dave se u klopkama i nameštaljkama, na ivici su propasti. To su čestiti seljaci koji su opozicija trgovcu, seoskom kvazigazdi, advokatu, popu, učitelju… Glišić je prikazao nakaradnost svih društvenih slojeva koji su se našli nasuprot seljaka.

Janko Veselinović je najčešće koristio skaz, likove je opisivao sa strane, prema zapaženom ili prema onome što je čuo sa strane, bez dublje psihološke slike junaka. 

Govorni žanrovi su delima otvarali zaplet, otvarali socijalna pitanja (verovanja, pričanja, ekonomsku situaciju, odnose među drštvenim slojevima), davali regionalnu nijansu, ali i individualne osobine likovima. 

Poetski realizam 

Termin u našu književnost dolazi iz nemačkog jezika, a označavao je realizam koji je smatrao da književnot ne treba da bude samo slepa kopija stvarnosti, već da bude njena ,,prečišćena slika“. Teme su mu bile porodica, selo, zavičaj, pa je zbog toga bio sličan sa folklornim realizmom. Dela su odisala tonovima od idiličnih do baladičnih.

Prikazivane su situacije gde se ispoljava lično opredeljenje: prela, ženidbe, udaje, svadbe, mobe, odnosi među braćom, komšijama, roditeljima i decom, gde se pokazuje humanost, lepota i sklad idiličnog života. 

Laza Lazarević je uveo motive sna, vetra i očiju (Švabica, Vetar, Vetrer) i vratio se formi pisma u svojoj Švabici. Uočljivo je bilo vraćanje radnje na prethodni period kada su vladali sreća i blagostanje, jer je taj period lepši i za pamćenje. 

Posebna crta poetskog realizma jeste tzv. lirski humor, kao metod stvaranja lepog raspoloženja prema svetu koji pisac ismeva, ali ga i prihvata onakvim kakav jeste. 

Poetski realisti su kao svoju devizu koristili Život je lepo, ali za njih je lepo bilo samo ono što je moralno, čestito, čisto, skladno. 

Visoki/potpuni realizam

Ova faza realizma donosi uravnoteženost psihološke motivacije junaka, ovladava ključnim proznim žanrovima (roman) i širi se na dramu i liriku (Vojislav Ilić i Branislav Nušić). Osim visoki i potpuni, još se naziva klasični, razvijeni, zreli. 

Pisci lako prelaze iz jedne regije u drugu (primorska, crnogorska, banatska, niška). Unose se govori Cincara, Roma, Čeha, Nemaca, radikala, liberala, socijalista… Širi se izbor socijalnih krugova- seljaci, palančani, činovnici, radnici, zalatnije, intelektualci, političari.

Ravnopravno sa subjektivim pripovedačem javlja se tzv. sveznajući pripovedač i pripovedanje u prvom licu. Pripovedač u prvom licu garantuje da je sve izrečeno istina. Česta je pojava ukrštanje stanovišta sveznajućeg pripovedača sa stanovištima junaka. To uglavnom dovodi do humorističkih scena, naročito u Matavuljevom romanu Bakonja fra Brne.

Dominantne su teme o porodici, vaspitanju, karakteru, nasleđu. Likovi dobijaju dublju karakterizaciju i tako postaju simboli: Bȋla iz Matavuljeve pripovetke Oškopac i Bila oličenje je dobrote, Pilipenda je simbol siromaštva i nepokolebljivosti.

Stevan Sremac

Naracija je dugo potiskivana pred naletima deskripcije i ovde su obe našle mesto u gotovo idealnom odnosu: deskripcija služi da predstavi tipične sfere života, a naracija prati procese individualizacije. 

Čitava realistička književnost puna je sukoba staro/novo, pojedinac/kolektiv, a ono što je novo u ovoj poslednjoj fazi realizma jeste motiv propadanja ideala, tj. rušenja iluzija (Svetolik Ranković u tragici, a Stevan Sremac u komici).

Svaka faza ima poneku osobenost koja je izdvaja od drugih i svaka ima svoje književnike koji su je obeležili. Kao takav, realizam nudi široko polje za proučavanje kako ne bismo ostali na skromnim znanjima u vezi sa njim.

Slično

Jedan komentar

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button