Asertivna komunikacija

Da li smo asertivni u komunikaciji sa drugim ljudima? Ako jesmo, da li smo svesni toga? Ako pak nismo, kako se osvešćuje i postiže asertivna komunikacija? Koliko je asertivnost zapravo bitna u komunikaciji, kako sa porodicom i prijateljima, tako i sa kolegama i poslovnim saradnicima? Asertivna komunikacija je vrsta komunikacije koja se odlikuje otvorenim i neposrednim izražavanjem misli i osećanja vezanih za određenu temu o kojoj se govori, uz slušanje i poštovanje mišljenja sagovornika.

Asertivnost i asertivna komunikacija su reči koje nam dolaze od engleskih reči assertive / assertive behaviour i značile bi odgovorno i samopotvrdno ponašanje. One osobe koje komuniciraju otvoreno odlučno i sa poštovanjem, izražavajući slobodno svoje mišljenje, ali ujedno i slušajući i poštujući tuđa mišljenja jesu osobe koje komuniciraju na asertivan način.

Da li se asertivnost uči?

Asertivnost se pre svega stiče u porodici. Međutim, ukoliko je neko odrastao u porodici u kojoj mu nije bilo dozvoljeno da kaže da nešto neće, ne želi ili mu se ne sviđa ili, s druge strane, da izrazi šta želi, šta mu se sviđa i šta mu treba, on će i kasnije nastaviti ponašanje po istom modelu. Međutim, ukoliko u nekom trenutku sazna i za druge načine komunikacije, sam će moći i da ih nauči, u bilo kom periodu života.

Dakle, dobra vest za sve one koji imaju problem u komunikaciji jeste ta da se asertivna komunikacija može naučiti, pa nakon toga i razvijati na svakodnevnom nivou u bilo kojoj životnoj dobi. Naravno, za sve je potrebno vreme i trud, ali ako postoji želja sve je moguće.

Asertivnost se, kao i mnoge druge stvari u životu najbolje uči kroz praksu. Ako je neko, recimo usvojio uverenje da je sebično i loše stavljati sebe na prvo mesto, on pre svega treba da osvesti da je to pogrešno uverenje. Tek onda treba da krene da ga menja. Onog trenutka kada je to osvestio, nastupa faza usvajanja novog uverenja. Samim tim i samog osećanja da je to ispravno uverenje, kao i vere u to. Dakle, nije dovoljno samo krenuti u promenu, već i verovati u nju kako ta promena ne bi bila kratkog roka. Jer ako neko ne veruje da ima neka prava i duboko u sebi nije siguran u to, ni sama promena stava neće imati dugoročno dobrog efekta. Potrebna je dakle emocionalna osnova, na koju se nadograđuje vera u ispravnost i prirodnost tog uverenja, zatim odlučan stav te osobe i naposletku ton iznošenja samog stava.

Pasivna, agresivna i pasivno-agresivna komunikacija

Kada govorimo o komunikaciji u nešto širem smislu, možemo reći da pored asertivne komunikacije postoje i:

• pasivna
• agresivna i
• pasivno-agresivna komunikacija

Pasivna komunikacija se prepoznaje kod ljudi koji se plaše pokazati svoja osećanja, mišljenje, stavove. Plaše se da tako ne povrede osećanja sagovornika. Takve osobe često su nesigurne i neambiziozne, koje uz to i prihvataju stanje poniženosti i inferiorinosti. Psiholozi kažu da je ovaj vid komunikacije prihvatljiv jedino u situacijama kada nam je sagovornik bolesna, stara ili uzrujana osoba.

Agresivna komunikacije se odlikuje čestim agresivnim istupima u razgovoru sa sagovornikom uz kršenje njegovih ljudskih prava i slobode govora. Pojedinac koji komunicira na agresivan način odlikuje se napadnim govorom, agresivnošću u izražavanju, neprijateljskim raspoloženjem. Sve što sagovornik kaže pojedinac uzima kao pretnju, a uz to ga i često prekida ili namerno upada u reč. Pored toga što ne sluša pažljivo svog sagovornika, ona pogrešno tumači njegove reči, transformišući ih u napad na sebe. To je ujedno i objašnjenje zašto osobe najbrže „planu“ i kreću u odbranu od napadača, koristeći uz to i neverbalnu komunikaciju.

Pasivno-agresivna komunikacija predstavlja kombinaciju prethodne dve vrste komunikacije. Dakle, takva osoba uspeva da svoju agresivnu stranu prikrije pasivnošću, ignorisanjem ili pak upućivanjem ironičnih i sarkastičnih primedbi. Ovakva osoba neće obraćati pažnju na sugestije sagovornika, izbegavaće svoje obaveze, biće nesigurna, nemarna i često hladnokrvna u odnosima.

Sva tri tipa komunikacije predstavljaju suprotnost asertivnoj komunikaciji. Osoba se trudi da se zauzme za sebe i svoje mišljenje i stavove, poštujući i uvažavajući i tuđe.

Osoba koja zna da komunicira na asertivan način osećaće se na kraju dana zadovoljno i srećno. Osetiće da je uspela da se zauzme za sebe i iskomunicira ono što želi, slušajući i uvažavajući i drugu stranu. Na taj način će ujedno i graditi samopouzdanje koje će vremenom samo jačati.

Kada sebe ohrabrimo i prvi put kažemo u redu je da neću, da ne želim, da mi ne prija nešto… tada ćemo svaki sledeći put lakše, jasnije i sigurnije izgovarati to, ali i više verovati tom stavu, bez osećaja da radimo nešto loše.

Dakle, asertivnost pored toga što neguje ljubaznost, podstiče i razvija osećanja samopoštovanja i samospoznaje.

Ono što mnoge „koči“ kod asertivne komunikacije jeste utisak da takve osobe, poput onih koje se služe pasivnom komunikacijom jako često postaju „meta“ agresivnih ljudi. U takvim situacijama, treba osvestiti da je jedna od odlika asertivnosti i istrajnost.

Ako se nađemo u konfliktnoj situaciji gde sagovornik na agresivan način pokušava da zadobije pažnju okoline naš prvi korak bi bio da smirenim i sigurnim tonom iznesemo argumente kojima ćemo potkrepiti naše neslaganje sa stavovima sagovornika, uvažavajući pritom njegovo mišljenje. Zatim ćemo na ljubazan i dostojanstven način izneti svoje stavove i argumente koji ih potkrepljuju. Ukoliko sagovornik nastavi, a verovatno hoće, sa svojim agresivnim nastupom, tada se treba prisetiti jedne veoma bitne odlike asertivne komunikacije, a to je smirenost. Dakle, ponovo bi postupili naglašavajući da razumemo njegove stavove. Ali, jednostavno se ne slažemo sa tim i želimo da prekinemo svaku dalju polemiku. Ukoliko sagovornik nastavi sa istim agresivnim pristupom, treba to staloženo staviti do znanja.

Epilog

Epilog te zamišljene situacije bi bio ili da se agresivni sagovornik primiri i na neki način dopusti i drugima da iskažu svoja mišljenja ili bi jednostavno napustio raspravu odlazeći i praveći galamu kao i do tog trenutka.

U svakom slučaju, ono što je bitno je da se od asertivne komunikacije ne odustane i da se stalno radi na njoj. Istrajnost je, pored smirenosti, slušanja i poštovanja drugih, bazična odlika dobre asertivne komunikacije.