Romantizam u srpskoj književnosti – Đura Jakšić i Laza Kostić

Romantizam u srpskoj književnosti bio je podeljen na dva razdoblja. Prvo je ono koje obuhvata prvu polovinu XIX veka i u kome se romantizam javlja samo kao jedna od književnih tendencija ili struja, a drugo je upravo zrelo doba. To je potpuno formirana epoha u književnosti i zauzima period od pojave Branka Radičevića, pa sve do sedamdesetih godina XIX veka. 

Đura Jakšić (1832‒1878)

Večiti pobunjenik ispunjen revoltom, bio je iz banatskog sela Srpska Crnja. Sa svega 16 godina pridružio se svojim meštanima u srpskom pokretu 1848. godine. Budući da je revolucija imala nepovoljan kraj, Đura je do kraja života nosio sa sobom razočarenje i osećaj propasti ličnih ideala. To se, uostalom, umnogome odrazilo i na njegovo stvaralaštvo koje je obeležilo romantizam. 

Po svom glavnom obrazovanju on je bio slikar i već se po tome izdvajao od svojih savremenika koji su mahom bili iz domena humanističkih i klasičnih nauka. Nemirnog i buntovnog duha, najpre je napustio treći razred gimnazije, da bi kasnije promenio mnogo učitelja slikanja, među njima našao se i čuveni Konstantin Danil. Čak je boravio i u velikim svetskim gradovima (Beč i Minhen) sa namerom da obrazovanje privede kraju, ali to se nije dogodilo. Njegovo školovanje se nikada nije okončalo. 

Najveći deo svog života proveo je u Srbiji, radeći kao nastavnik slikanja po palankama i unutrašnjosti. Za razliku od nesrećnog Zmaja, Jakšićeva porodica je bila veoma brojna. Međutim, sa skromnim prihodima stalno su živeli u nemaštini. Zaostala sredina ga je kinjila i progonila, pa je neretko bio hapšen i sklanjan iz službe. 

Nakon što je prešao u Beograd 1872. godine, postao je direktor Državne štamparije i činilo se da mu je najzad sreća naklonjena. Čim je izbio rat sa Turskom, iako bolestan, večiti sanjar o oslobođenju Srbije krenuo je na bojište kao ratni dopisnik. Bio je siguran da je došao kraj ratu i da će oslobođenje o kom je toliko pevao konačno zakucati na srpska vrata. Đurina sudbina se ipak samo vrtela u krug. Ponovo je uhapšen zbog svoje ratne pripovetke i umro je u zatvoru. 

Neosporna je činjenica da je Jakšićev slikarski rad ostavio dubokog traga i u njegovom književnom stvaralaštvu. Izraženo prisustvo epiteta i metafora u pesmama naročito dovodi u vezu ove sve sfere delovanja buntovnog pesnika-slikara. 

Iako po svom obimu najmanja, lirika je najznačaniji deo njegovog rada. U tom području držao se doslovno srpskog romantizma.

Glavne teme su mu priroda, otadžbina, narod i pesnikovo ja, tipična romantičarska obeležja. On je čitavo lično nezadovoljstvo zbog životnih okolnosti u kojima se našao izrazio u svojim pesmama.

 Dominantan je motiv koji oblikuje romantizam je konflikt pojedinca sa okolinom u kojoj se nalazi. On je u lošim odnosom sa svetom i zbog toga je veoma nesrećan. Oseća se usamljeno, neshvaćeno, prometejski. U nekim pesmama su izraženi tuga i očaj, želja za ljudskim razumevanjem, toplinom, ljubavlju, lepotom…Do te mere se oseća odbačenim i neshvaćenim, da sebe naziva večitim prognanikom. 

Potrebu za sagovornikom sa jedne strane i izostajanje sagovornika sa druge, Đura je rešio tako što je formirao fiktivni dijalog sa pticama, a neki kritičari smatraju da je to zapravo dijalog sa svojom poezijom. Jedino je tu uspevao da pronađe razumevanje i ljubav. Reč je o pesmi Na liparu, u kojoj se žalio na svoju sudbinu i nepravdu koja mu je učinjena. Veliki je nesklad između njegovih želja i stvarnosti u kojoj se nalazi. 

Dosta njegovih pesama obeleženo je strepnjom, iščekivanjem, strahom od nepoznatog. Neke od njih su Ponoć, Veče, Noć u Gornjaku, Bratoubica… Noć i noćni ambijent uopšte tipični su za Jakšića. Zato ga s pravom zovu ,,pesnik noći“ ili ,,ponoćni pesnik“.

Još jedan bitan motiv u pesništvu Đure Jakšića jeste kamen (stena). Dominantan je u pesmi Ja sam stena, gde simbolizuje pesnikov stav, dok je u Otadžbini pesnikova otadžbina u stvari stena. 

U školama manje proučavan, ali svakako obimniji deo Đurinog rada jeste epika. Osim epskih pesama, obuhvaćeno je i nekoliko herojskih poema u bajronovskom maniru: Nevesta Baja Pivljanina, Mučenica i dr. 

Okušao se srpski romantičar i na polju drame, pa nam je ostavio tri tragedije u stihu: Seoba Srbalja, Jelisaveta, kneginja crnogorska i Stanoje Glavaš. 

Iako je pisao dela iz sva tri književna roda, oseća se duboka povezanost među njima. A sve to zahvaljujući ,,njegovoj snažnoj individualnosti i bujnom, neukrotivom romantičarskom temperamentu“. 

Laza Kostić (1841‒1910)

Poslednji srpski romantičarski pesnik i najosporavaniji za svog života bio je Laza Kostić, poreklom iz Kovilja kod Novog Sada. Svi veliki kritičari toga doba poricali su vrednosti njegovog dela. On je pravu potvrdu za svoje kvalitete dobio tek u godinama nakon svoje smrti, kada su ga moderni kritičari postavili na zasluženo mesto. Proglašen je začetnikom moderne srpske poezije, iako ga je obeležio romantizam.

Njegov književni rad bio je veoma raznovrstan. Pisao je pesme, drame, eseje, kritike, filozofska i prevodilačka dela (preveo je dosta Šekspirovih drama), a bavio se i novinarskim poslom. Iz perioda šezdesetih godina XIX veka potiče najviše njegovih pesama. Nakon toga izašla je nekolicina njih, ali svakako najpoznatija među njima i uopšte među Lazinim delima jeste Santa Maria della Salute. 

Uz Jakšića, on je predstavnik srpske romantičarske drame: Pera Segedinac, Maksim Crnojević i Gordana ili Uskokova ljuba. 

U svakom pogledu bio je drugačiji od drugih. Za njega su govorili da on namerno želi da se razlikuje na bilom kom polju. I tako različit, Laza je bio najobrazovaniji među pesnicima romatičarskog doba i jedan od najučenijih ljudi kod nas u XIX veku. 

Bio je najveći poliglota posle Dositeja. Znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski i mađarski. Stekao je ,,titulu“ prvog helenofila i šekspiromana među romantičarima. 

Njegova je ideja bila da se poezija javlja kao proizvod iracionalnog, na granici jave i sna, što je i ovekovečio u svojoj čuvenoj pesmi Među javom i med snom. 

Drugi njegov postulat bio je da u osnovi srpske poezije leži narodna pesma, a najvažnije lirsko ostvarenje iz tog dela stvaralaštva je Među zvezdama. 

Za sebe je govorio da je ,,hladnokov“, što bi značilo da je stvarao tek kad se emocije slegnu, a ne kad su rasplamsane i na vrhuncu. Bio je poznat po kovanicama i neologizmima. U romantizam unosio je novosagrađene reči koje su kasnije ulazile u srpske rečnike kao zasebne jezičke jedinice. 

Široj publici daleko je najpoznatiji po svojoj ljubavnoj pesmi Santa Maria della Salute. Ona sasvim sigurno spada u jednu od najlepših ljubavnih pesama naše, ali i evropske i čitave svetske poezije. U svom dnevniku zapisao je da ju je nosio u sebi godinama, menjao i doterivao, sve dok nije dobila konačan oblik. Spevao ju je pred sam kraj svog života i u njoj je ljubav sila i mehanizam koji pokreće sve. 

Bio je veoma uspešan i u epsko-lirskim žanrovima: Đurđevi Stupovi, Preljubnica i Samson i Delila. Nije mu bio stran ni dramski opus: Maksim Crnojević, Pera Segedinac…

Laza Kostić je proširio tematiku romantizma i uveo mnoge jezičke i stihovne novine u srpsku književnost. Dela su mu puna alegorije, slikovitosti, humora i fantastike. Voleo je da bogati naš jezik raziličitim elementima. Njegov slobodni stih u više pesama približilo ga je modernizmu koji je sledio.