Dijalekti u srpskom jeziku

Priča o dijalektima bilo kog jezika nameće potrebu za vraćanjem u daleku prošlost razvoja toga jezika. Zato je dijalektologija i istorijska koliko i lingvistička naučna disciplina. Razgovora o njoj ne može i ne sme biti bez njenih ′prapočetaka′. 

Istorijski pregled razvoja dijalekatske situacije do XV veka

Tokom naseljavanja Balkanskog poluostrva (VI i VII vek, pa sve do prvih decenija VIII veka) Južni Sloveni su doneli sa sobom primetne dijalekatske razlike. Upravo te razlike uslovile su podeljenost južnoslovenskog jezičkog prostora na istočnu i zapadnu grupu. Najstarije razlike ovih dveju grupa ticale su se morfoloških i leksičkih kategorija. Istoričarima jezika svakako je najteže bilo odrediti kada su nastale akcenatske razlike između istočne i zapadne jezičke zajednice. 

Ipak ove izuzetno stare osobine govora Južnih Slovena nisu bile ključne u formiranju današnjih postojećih govora. Naime, za to je najzaslužnije tzv. praslovensko jotovanje, čiji su rezultati dobro izdiferencirali južnoslovenski jezički prostor. Na jednoj strani bili su govori kasnijeg slovenačkog jezika i zapadnijih krajeva srpskohrvatskog, a drugu su činili ostali srpskohrvatski govori (kojima je pripao i naš jezik). 

Srednjovekovna geopolitička situacija iznedrila je rascepkanost prostora na veliki broj feudalnih država, ponegde i podeljenost na plemena, što je rezultiralo ogromnim ′dijalekatskim usitnjavanjem′. 

Već krajem XII veka postojale su jasne granice na severozapadnom govornom području. Tako su se izdvojili slovenački dijalekti nasuprot srpskohrvatskim, pri čemu je hrvatska kajkavska oblast bila prelaznog karaktera i nikada nije bila jedinstvena. 

Sve do kraja srednjeg veka nastavilo se udaljavanje srpskohrvatskih govora od slovenačkih, koji su polako formirali zaseban, nezavisan govorni tip. Tako se kraj XV veka uzima kao hronološka nulta tačka u kojoj su bili gotovo stvoreni  svi bitniji današnji dijalekatski tipovi. Slobodno se može reći da su tada postavljeni temelji kasnijim narečjima: štokavsko, čakavsko i kajkavsko. 

Dijalekti: razvoj od XV veka

Petnaesti vek je sa sobom doneo pregršt nedaća balkanskom narodu. Otomanska imperija zavladala je najvećim delom Balkana i, kako je dobro poznato, ostala tu narednih skoro pet vekova. Zemlje koje su pripadale srpskohrvatskoj jezičkoj oblasti (u širem smislu štokavskom narečju) borile su se sa istočnom silom sve do 1459. godine, kada je konačan poraz postao neizbežan padom Smedereva. Tada je zvanično nestalo srednjovekovne Srbije. Za njom su pale Bosna (1463), Hercegovina (1482) i Crna Gora (1499). Od južnoslovenskih teritorija jedino se dubrovačka gradska republika održala u političkom smislu, ali je i ona morala priznati vlast Osmanlija.  

Otprilike je 9/10 srpkohrvatske jezičke teritorije ušlo u sastav osmanlijske države. Nestale su političke granice i razlike, ali su verske ostale. Pravoslavci i katolici su i dalje podeljeni, a pojava muslimanske veroispovesti našla se nasuprot njima. 

Govornici štokavskog narečja morali su se pred napadima i pritiscima vrlo često seliti i povlačiti u udaljenije krajeve. Te migracije donele su sa sobom nove struje naseljavanja, a sve zajedno uticalo je na promenu granica srpskohrvatske jezičke oblasti. Promene su dvosmerne prirode: izvesne govorne crte su se širile, dok su druge potpuno nestajale. 

Migraciona kretanja su svakako direktan uzrok tome što srpskohrvatska jezička oblast ima mnogo jasnije ′ograđene′ i govorno ujednačenije teritorije od drugih jezičkih oblasti. 

Štokavsko narečje

Prema rečima uglednih lingvističara Ljubomira Popovića i Živojina Stanojčića, ,,štokavsko narečje zauzima najveći deo srpskohrvatske jezičke teritorije, ono se prostire u celoj Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i u velikom delu Hrvatske, istočno i jugoistočno od njenih čakavskih i kajkavskih narečja”. 

Teritorijalno veoma rasprostranjeno, štokavsko narečje nije u celini ostalo jedinstveno, ono je dvostruko razuđeno. Prvi uslov podeljenosti bila je zamena starog glasa jat, pa su tako nastali: ekavski govori (deca, mleko), (i)jekavski govori (djeca, mlijeko) i ikavski govori (dica, mliko). Druga podela nastala je na osnovu razvoja akcenta i oblika, pa su dobijeni: stariji i mlađi (novoštokavski) štokavski dijalekti. 

Stariji štokavski dijalekti ekavskog izgovora

Prizrensko-timočki dijalekat obuhvata prostor, kako mu i samo ime kaže, između Prizrena na jugu i Timoka na severu. Istočne granične tačke su Zaječar i državna granica sa Bugarskom, a zapadne granica sa Albanijom i deo prema Stalaću. 

Od važnijih osobina treba istaći vokalno l koje je u nekim krajevima ovog dijalekta dalo lu: slunce, sluza, dok je u drugom ostalo bez promene: slnce, slza (knjiž. sunce, suza). U nekim delovima ć i đ se izgovaraju kao č i dž: kuča, medža (knjiž. kuća, međa). Neki govori čuvaju l na kraju reči: kazal, došal, dok je u drugim govorima na ovom mestu –ja: kazaja, došaja (knjiž. kazao, došao). Što se tiče padežnog sistema, on je vrlo uprošćen. Praktično se javljaju samo dva padeža: nominativ i akuzativ: došal sa ćerku = došao sa ćerkom, razgovara o dete = razgovara o detetu.

Suglasnik h ne postoji u ovim govorima (straota umesto knjiž. strahota), kao ni oblik infinitiva. Futur I se gradi pomoću ću, ćeš, će, ćemo, ćete, će + prezent (on će radi, ja ću kupim, knjiž. on će raditi, ja ću doći). Prizrensko-timočki dijalekat ima samo jedan akcenat.

Kosovko-resavski dijalekat na dijalektološkoj karti zauzima sigurno najneobičniji deo srpskog govornog područja. On se, naime, prostire od Metohije, preko Kosova i Kopaonika, pa sve do Banata preko Dunava. Zapadno ide niz reku Ibar do njenog ušća u Zapadnu Moravu. Obuhvata Kragujevac, Smederevsku Palanku i Smederevo, stižući tako do severoistočnog dela Banata. Ovaj dijalekatski tip je ′komšija′ sa svim drugim dijalektima srpskog jezika i sa tog stanovišta može biti veoma zanimljiv za proučavanje. 

Akcenatski sistem uglavnom sadrži samo dva silazna akcenta, kratki i dugi. Stari glas jat se uvek zamenjuje vokalom e, čak i u oblicima padeža: noge, zemlje, ruke, tem, tema, dobrema, mudrej umesto knjiž. nozi, zemlji, ruci, tim, tima, dobrima, mudriji. Glas h ne postoji (rana umesto knjiž. hrana). Veoma je čest komparativ sa nastavkom –ši (novši, crnši umesto knjiž. noviji, crnji). Futur I se gradi po principu će da kupi ili će kupi. 

Mlađi štokavski (novoštokavski) dijalekti ekavskog izgovora 

Šumadijsko-vojvođanski dijalekat zauzima najveći deo severozapadne Srbije, Bačke i Banata, a prostire se u Sremu i Šumadiji. Ovim dijalektom služe se i Srbi u Mađarskoj i Rumuniji. 

Ono što govore ovog dijalekatskog tipa odvaja od starijih govora jeste četvoroakcenatski sistem (dva silazna i dva uzlazna) i nova deklinacija (sedam padeža u jednini i 7 padeža u množini). Stari glas jat zamenjen je sa e, ali ne toliko dosledno kao u kosovsko-resavskom, pa tako postoje mudriji, noviji, nisam, ovim, a ne dosledno mudreji, noveji, nesam, ovem. Glasa h ranije uglavnom nije bilo, mada se u novije vreme pojavljuje. Samoglasnička grupa –ao se sažima u dugo o (pevo, našo umesto knjiž. pevao, našao). 

Stariji štokavski dijalekti (i)jekavskog izgovora

Zetsko-južnosandžački (zetsko-raški) dijalekat obuhvata prostor od Perasta i Ulcinja na jugozapadu do granice sa Albanijom na jugoistoku, zauzima veliki deo Crne Gore i južni Sandžak u Srbiji. 

Odlikuju ga ijekavska zamena starog glasa jat: snijeg, mlijeko i akcentuacija starijeg tipa (dva silazna akcenta). Prisutno je jekavsko jotovanje (đevojka, ćeram, pljesma, vljera umesto knjiž. djevojka, tjeram, pjesma, vjera). Ne razlikuju se lokativ i instrumental uz glagole mirovanja i akuzativ uz glagole kretanja (Živim na Cetinje i Idem na Cetinje, Sedim pred kućom i Dođi pred kućom). Česta je upotreba infinitiva bez finalnog –i: gledat, pričat, doć. Neki govori čuvaju glas h, a imperfekat i aorist su izuzetno frekventni. 

Mlađi štokavski dijalekti (i)jekavskog izgovora

Istočnohercegovački dijalekat zauzima, jasno je, istočni deo Hercegovine, ali i severozapadnu Crnu Goru, zapadni deo Sandžaka i zapadnu Srbiju. Ovom dijalektu pripadaju i svi štokavski govori Bosne, svi ijekavski štokavski govori Hrvatske i, naravno, dubrovački govor (sa svojim posebnim osobinama). Zapadna granica istočnohercegovačkog dijalekta su čakavska i kajkavska narečja, a severna je državna granica sa Mađarskom. 

Situacija sa padežnim i akcenatskim sistemom je ista kao kod šumadijsko-vojvođanskog dijalekta (14 padeža i 4 akcenta). Jat je zamenjen sa ije i je, zavisno od dužine e u ekavskim govorima: mlijeko-mleko, djeca-deca. Na mestima gde je u ekavskim govorima e kratko, u ijekavskim je zamena jednosložna (je), a kada je e dugo, zamena je dvosložna (ije). Uglavnom je jotovanje ranije bilo jekavsko (đevojka, ćeram umesto djevojka, tjeram), ali je Vuk Karadžić od toga odustao 1839. godine.

Kako je navodio, preuzeo je model koji je čuo u jeziku Dubrovnika i muslimanskog stanovništva. Završetak infinitiva je na –ti ili –t ili –ći. Aorist je sačuvan, dok se imperfekat nalazi u jugoistočnim delovima, a na severu se potpuno gubi. 

Suma sumarum, srpsko govorno područje odlikuje 5 različitih dijalekata: tri ekavska i dva (i)jekavska, tri starija i dva mlađa. Ukrstivši sve važne osobine, Vuk je odlučio da dva mlađa dijalekta (jedan ekavski, jedan (i)jekavski) uđu u osnovu srpskog književnog jezika. Obrazloženje zašto baš šumadijsko-vojvođanski i istočnohercegovački čine bazu našeg jezika je to što oni imaju novu akcentuaciju (četovroakcenatski sistem) i  novu deklinaciju (potpuno formiran padežni sistem sa svih 14 padeža).