Prikaz romana ,,Andrićeva lestvica užasa“ S. Basare

Tamara Vidakovic
5

Roman ,,Andrićeva lestvica užasa“, objavljen je u Laguninom izdanju 2016. godine. Predstavlja poslednji, peti, Basarin roman, koji se bavi temom obračunavanja sa nacionalizmom, religijom, šovinizmom i (jugo)nostalgijom. 

Basara

Fabula je naizgled jednostavna: glavni lik, Kaloperović, na svom putu ka Zagrebu, odlučuje da svrati kod starog prijatelja, Stojkovića. Prijatelji razgovaraju do same zore, kada Kaloperović nastavlja svoj put ka Hrvatskoj. U povratku, takođe, svraća kod Stojkovića, da bi mu prepričao događaje sa promocije svoje knjige, koja je i bila povod odlaska u Zagreb. Nakon toga Stojković umire.

Međutim, pravo dešavanje romana je sam dijalog između Kaloperovića i Stojkovića, čija forma je takođe problematična. Roman nije satkan od tipičnih dijaloških deonica, već od dugačkih monologa obojice aktera, međusobno kolažno uklopljenih principom asocijacija. Zbog toga i celo delo otvara različit dijapazon tema, kako iz političko-regionalne, tako i iz intimne sfere. 

Četiri poglavlja za tri slike

Roman je formalno podeljen na četiri poglavlja (Andrićev venac, Snežana i sedam patuljaka, Yugonostalghia, Agnes od Križa). Sve četiri njihove teme se javljaju nezavisno od poglavlja čije ime nose. Teme, s obzirom na to da se asocijativno nižu jedna na drugu, su ,,razbacane” po romanu. Spontano se, iznova, pokrećući kako se akteri prisete novih detalja. 

Poigravanje ironijom i sarkazmom u dugačkim monolozima dvojice intelektualaca koji su na granici između života i smrti, raspada i celosti, uzvišenog i primitivnog – takav momenat predstavlja okosnicu za uvođenje Andrićevog lika. O njemu bi se moglo misliti kao o glavnom liku romana.

Međutim, iako bi se moglo učiniti suprotno, ni Andrić, ni njegovo delo, nisu glavna tema dijaloga Kaloperovića i Stojkovića. Naprotiv, Andrić postaje instrument za dokazivanje (i pokazivanje) mentaliteta jugoslovenskih naroda (naročito Srba i Hrvata). Cilj je prikazivanje sličnosti i razlika između ova dva ,,polariteta”. Njih bi trebalo, po Kaloperovićevim rečima ,,preventivno čuvati na suvim i tamnim mestima, daleko od zapaljivih materija, nipošto ih ne treba mešati”. Zapravo, čitav roman predstavlja komparativnu studiju o Srbima i Hrvatima. Prvenstveno o njihovim međusobnim sličnostima i razlikama, koje se u potpunosti sažimaju u jednu tačku – lik Andrića. 

Andrićeva igranka između Srba i Hrvata

Nobelovac je u balkanskoj tradiciji i medijima (naročito u Politici), kao i  među narodom idealizovan, bezgrešan, skoro božanski. Zbog toga i nedodirljiv.

Andrićeva
Čiji je Andrić?

Basara ideju o Andriću kao o nacionalnom, narodnom simbolu (kog naroda?) napada. Lik Andrića izvrće ironično, sarkastično i primitivno. Raspravljajući o Andrićevim problemima sa probavom, seks skandalima i likvidacijama kojih je bio naručilac, dolazi do nagle humanizacije Andrića.

Andrić, kao tačka preseka između Srba i Hrvata, zapravo postaje momenat razdora oko kog gravitira jedno jedino pitanje: čiji je Andrić pisac. Ili, možda čak i važnije, čija je Nobelova nagrada? 

Lik Stojkovića predstavlja neku vrstu medijuma između Andrića i sveta, te se na to pitanje i odgovara, kroz Stojkovića, dosledno stavu koji je Andrić imao i za života:

,,U suštini nikad nisam bio ni Srbin ni Hrvat ni Jugosloven – pošteno govoreći, Stojkoviću, ni Srbija, ni Hrvatska, ni Jugoslavija nisu ispunjavale ni elementarne uslove da bih se makar na trenutak osetio Srbinom, Hrvatom ili Jugoslovenom”. 

Pitanje religije

Jedna od važnih tvorbenih niti dela je i pitanje religije – hrišćanstva uopšte, ne posebno katoličanstva ili pravoslavlja, čime se objedninjuju Srbi i Hrvati. Izokretanje biblijske paradigme se nalazi u samom naslovu romana. Priziva se Jovan Lestvičnik. Ali i u samom delu se izvrću biblijeske prič: odlazak u toalet se upoređuje sa Bogorodičinim hodom po mukama, a transformacija raskalašne Hrvatice Vlaste u Agnes od Križa. Uočljivo je da je Kaloperović tokom života prekršio svih trideset pouka Božanstvenog ushođenja, čime se otvara prostor za autoironiju i samoizrugivanje. 

Problem umetnika i umetnosti

Pitanje umetnika i umetnosti se provlači kao sporedna, ali diskutabilna tema. Naročito je prisutan problem trougla stvaralac-delo-publika. Svi umetnici u delu – Kaloperović, Stojković, pa i Andrić i Baletić – ističu problem publike.

Ona je neobrazovana, neškolovana i primitivna, polaže prava na ,,konzumiranje” njihovih umetnosti, čime umanjuju značaj kako samog umetnika, tako i njegovog stvaralaštva.  Iz pobune protiv neukusa i primitivizma, jednostavno rečeno – iz inata – Stojković prestaje da slika mnogo godina pre odvijanja radnje. Svom prijatelju Kaloperoviću prepričava svoje tri najuspelije slike: ,,Snežanu i sedam patuljaka”, ,,Dečaka u magli” i ,,Užas”.

Tri slike, iz svedočenja junaka, predstavljaju njegove lične stepenice užasa, stepenice katarzičnih i slojevitih otkrića i razgolićivanja stvarnosti. Svet nije ono što nam se čini da jeste, a ljudi su sami, nesnađeni i izgubljeni. 

Izobličavanje stvarnosti i njeno izvrtanje Basara postiže posredstvom jezika – jezik je banalan, kolokvijalan, žargonski, prepun psovki i izraza neprimerenim dvojici intelektualaca kakvi su Kaloperović i Stojković. Međutim, korišćenjem psovki i opisom lascivnih, često nepristojsnih scena, Basara uspreva ne samo da postidi čitaoca, već i da mu prikaže da se srozavanje umetnosti dešava tu, pred njim, u njegovim rukama, i da on, kao čitalac, u tome direktno i učestvuje. 

Andrićeva snaga-Basarina slabost

Ono što bi se moglo prestaviti kao manjkavost ovog romana je, ako se koristi igra rečima, upravo to – manjak interpunkcije. Rečenice mogu biti dugačke i jednu čitavu stranicu. Predaha u monolozima gotovo da nema, te čitaoca teme koje se brzo smenjuju lako uvuku u svoj vrtlog.Tako i čitalac zaboravi i na prostor u kom se radnja odvija i na njeno vreme, a nekad i na samu konkretnu radnju.

Teme koje su pokrenute, iako ispripovedane banalnim, žargonskim jezikom, ipak nisu nimalo banalne, te zapljuskuju pažnju čitaoca i opterećuju je tako da je nemoguće fokusirati se na svaku temu pojedinačno. Ali sigurno je jedno – svaka tema, ma kako banalna ili nevažna izgledala, ima za cilj da usmeri razmišljanja u pravcu problema mentaliteta balkanskih naroda, naročito Srba i Hrvata, i pokrene njihove davnašnje sporove. 

Nobelova nagrada kao tačka razgora.

Međutim, Basara ovim romanom, možda naizgled paradoksalno, zapravo razrešava sukob između dugo zavađenih naroda, i to jednom jednostavnom sintagmom ,,naš narod”. Pod ,,našim narodom” se podrazumevaju i Srbi i Hrvati, potpuno isti u svim svojim minijaturnim različitostima, potpuno isto oboleli ili od jugonostalgije, ili pak od sindroma narcizma malih razlika, ali svakako – oboleli. 

Komentari
  1. Meliha Lejlic каже:

    Ne vjerujem da sam ikada procitala bolju recenziju! Svaka cast, Tamara, na dubini analize, ljepoti izrazaja i licnom stavu. Jedva cekam nove objave.

    1. Tamara Vidakovic каже:

      Hvala, trudimo se! Što bi se reklo stay tuned!

  2. Повратни пинг: Reši Lako

Odgovori

Vaša email adresa neće biti objavljena.

Tamara Vidakovic
11/07/2021
5
komentara