Sam termin ,,lirika” ime je dobio prema nazivu instrumenta starih Helena, lire, koja je u prvobitnoj verziji imala četiri, a kasnije sedam žica.
Lira je korišćena kao intrument uz koji su se izvodile određene vrste pesama, poznatih kao melika (od melos=napev) a kasnije lirika.
Lirika se inače vezuje za muziku i melodiju, zvuk i ritam, stih i strofu. U njoj dominiraju emocije. Subjektivno izlaganje u lirici prožeto je dubokom duševnošću lirskog subjekta.
Prema Platonovim shvatanjima, lirski umetnik govori u svoje ime, uglavnom direktno i iskreno, često sa ispovednim tonom.
Kako smatra Ivo Tartalja, jedan od najpoznatijih teoretičara književnosti, ,,lirsko pesništvo stvarno postoji tek u susretu izraženog raspoloženja i raspoloženja čitaočevog”.
Lirika i njeni počeci
Iako može zvučati paganski i nehrišćanski, sigurno je da začetke lirike moramo potražiti u obredima i magijskim rečima koje su pratile rituale tokom rada i igre u starijim vremenima. Isprva, njen oblik je bio čisto praktične namene, sa unapred ustanovljenim radnjama i već utvrđenom funkcijom.
Takvu iskonsku liriku najbolje predstavlja narodna lirika.
Narodna lirska pesma deo je usmenog stvaralaštva i, kao takva, ona nam ne daje podatke o umetniku koji ju je stvorio.
Autor je bezimeni i njegova individualnost ne utiče na samu pesmu. Ono što je narodno ne nosi obeležje pojedinca, nego se odnosi na čitavi kolektiv iz koga dolazi.
Tako je narodna lirika obojena mentalitetom one nacije kojoj pripada, menjajući svoj oblik kroz vreme. Povremeno joj se nešto oduzima a nešto dodaje, ali njen kostur ostaje isti, što predstavlja istinsku vrednost ovakve pesme.
Najpre su takve pesme bile jednostavne i bez rime i slikale su prizore iz svakodnevnog života. Često se govorilo o mladosti i ljubavi koje prožimaju siromaštvo sa jedne i nesrećno blagostanje sa druge strane.
Narodni pesnik se gubi u svojoj pesmi, povlači se pred čitaocem, pa nam se može učiniti da subjekta u takvim pesmama nema. Pesnik se ne izdvaja, on ističe prilike u kojima se pesme izvode, pa se one tako mogu podeliti na: obredne, posleničke, svatovske, igračke, gozbene, tužbalice, uspavanke i druge.
Podela lirike
Umetnička lirika se nadovezala na anonimnu narodnu liriku. Najstariji poznati pesnici Helade iz VII i VI veka p. n. e. gajili su tri vrste pesama: elegiju, jambe i meliku.
Elegija je potekla od folklorne tužbalice, bila je praćena frulom. Kasnije se vezala za tugu i setu. Jambe su bile obeležene žestinom u pevanju i obojene su ličnijim tonom.
Melika ili lirika u užem smislu pevana je uz liru ili horski. Horski su pevane i himne u čast bogova, a epinikije u čast pobednika na olimpijskim takmičenjima.
Epitaf je predstavljao natpis na grobu, a od njega se odvojio epigram, koji je najpre predstavljao lirsku minijaturu, a kasnije je postao kratka lirska pesma sa izrazito satiričnim tonom.
Ekloga je prvobitno bila poznata pod imenom idila i sadržala je obrađene sentimentalne motive iz života pastira.
Iz razgovora ili monologa seljaka shvatala su se dešavanja na selu i u prirodi, prema kojima je gradski čovek osećao nostalgiju.
Nova lirika: trubaduri i truveri
Krajem srednjeg veka došlo je do novog procvata umetničke lirike. U Provansi su trubaduri uveli nove metričke oblike, novu melodiju i počela se pojavljivati rima. Pevalo se po zamkovima, pratnju su činile violine, harfe ili citre. Najpoznatija je bila ljubavna pesma kancona, u kojoj se trubadur obraća bogatoj vlastelinki, zaklinjući joj se na vernost u službi.
Iz Provanse se ovakva lirika širila po susednim zemljama. Tako se u Italiji pojavio sonet, pesnički oblik koji se sastoji od dva katrena (strofa od 4 stiha) i dva terceta (strofa od 3 stiha). Sam Petrarka ih je napisao više od tri stotine.
Nastala je i najsloženija sonetna forma poznata pod imenom sonetni venac. Četrnaest soneta se poveže tako da poslednji stih svake pesme bude ponovljen kao prvi stih sledeće, a petnaesti sonet zvao se majstorski ili magistrale.
U tom poslednjem sonetu često je znao da se nađe akrostih, pesnikova posveta, ime koje se iščitava vertikalno naniže, gledajući samo prva slova stihova.
Među lirskim žanrovima mesto je dobila i pesma u prozi. Šarl Bodler se prvi prihvatio ovog posla, jer je, kako je i sam istakao, oduvek maštao o čudu pesničke proze.
Gazel je kraća pesma iz arapske poezije napisana u distisima (strofe od dva stiha). Rubaija je došla iz persijske poezije, predstavlja jezgrovitu misaonu pesmu od četiri stiha.
Pantum je malajski oblik, a haiku klasična vrsta japanske poezije koja se pojavila krajem XX veka.
Motivi i teme lirskih pesama
Lirske pesme mogu da se dele prema glavnom motivu i prema osećanjima u njima. Po toj podeli postoje ljubavne, rodoljubive, socijalne, religiozne, opisne i misaone.
Posebnu grupu čine lirsko-epske vrste. Istraživači književnosti došli su do zaključka da su baš one starije i od lirskih i od epskih vrsta. Kod Vuka smo ih našli ,,na međi između ženskijeh i junačkijeh da čovjek ne zna među koje bi ih uzeo”.
U tu grupu svrstavao je uglavnom one deseteračke pesme koje se govore bez pevanja i ne govore o junaštvu, nego o ljubavnim, porodičnim i drugim dešavanjima u ljudskim životima. Dakle, imaju ponešto i od lirskih i od epskih elemenata. Takve su balade i romanse.
Balada je ime dobila od provansalskog glagola ballar, što znači plesati. Najpre je označavala pesmu koja se pevala uz igru.
U Francuskoj je uobličena u pesmu koja se sastoji od tri strofe i refrena. Kasnije je počela da nosi karakteristike klasične epske pesme, u smislu radnje, ali sa veoma izraženim osećanjima, često tužnim krajem i emotivnim nabojem u sebi.
Romansa svoje ime duguje jeziku na kom je pevana, a to je narodni, ,,romanski”, a ne latinski jezik. Opevala je junačke podvige u osmercima. I dok klasičnu baladu obeležava tajanstvenost, romansa sadrži elemente romantične čežnje.
Poema takođe pripada epskom krilu lirike. Ona svojom dužinom ,,beži” iz okvira lirskih pesama, ali ipak po svom ličnom tonu ona njima i pripada. Te nejasne granice i pojavljivanje različitih elemenata u njoj svrstavaju i poemu u lirsko-epske vrste.
Dramatske pesme čine još jedan vid lirike. Javljaju se u monološkom i dijaloškom obliku. Monološkim pesmama svojstveno je pesnikovo nastupanje u ulozi drugog lica. Tako u Šantićevoj pesmi Emina lirski subjekat nastupa kao muslimanski vernik, slepo verujući u čudotvornu moć hodžinih zapisa.
U dijaloškim se naizmenično čuju dva ili više glasova subjekata. U našoj književnosti tipičan primer jeste Jakšićeva Na Liparu.
Određena je kao ,,dvopev tužni”. Uloge su podeljene, usamljenik se obraća pticama, čiji odgovori mogu da se analiziraju i kao plod uobrazilje onoga ko se razočarao u ljude i ko očekuje utehu.
Preporučujemo da pročitate:
- Praštanje je vrlina data malobrojnima – pismeni sastav
- Kako shvatiti slobodu ličnosti – pismeni sastav
- Zdrave palačinke uz 6 super recepata!
- Serije online sa prevodom – gledajte besplatno!
- Kako skinuti farbu sa kose – prirodne metode koje pomažu
- Zanimljivosti o internetu i kratka povijest
- Lozinka za društvene mreže – Kako odabrati sigurnu lozinku?
- Kako spasiti umiruću aloe vera biljku?
