Antonimija je jezička pojava koja, uz sinonimiju, hiponimiju i leksičke skupove bez grananja, čini grupu sadržinskih paradigmatskih leksičkih odnosa.
Antonim je reč grčkog porekla, potiče od reči antónymon (anti = protiv, suprotan i ónyma = ónoma = ime] i predstavlja reč suprotnog značenja.
Kriterijumi leksičke antonimičnosti
Postoje dva kriterijuma pomoću kojih se utvrđuje da li su reči u antonimskog odnosu:
1. Anketa: ispitanicima se zadaju reči, ukoliko svi daju isti odgovor, a uz to je on suprotnog značenja, znači da se radi o pravim antonimima.
Npr. veliki-mali, visok-nizak, dok će na stimulus čovek odgovori biti žena-nečovek-životinja-dete.
To znači da prvi slučaj prikazuje prave antonime, a u drugom ih nemamo.
2. Semantičko saodnošenje leksema podrazumeva da, ukoliko članove jednog antonimskog para objašnjavamo jedan preko drugog, govorimo o pravim antonimima. Kada to nije moguće, pravih antonima nema. Da objasnimo!
Antonimski par muškarac-žena objašnjavamo pomoću tzv. negativne definicije: muškarac je ljudsko biće koje nije žena, a žena je ljudsko biće koje nije muškarac.
Drugi antonimski par otac-majka objašnjavamo preko deteta, što znači da oni nisu pravi antonimi.
Antonimija i polisemija
Uticaj polisemije na antonimiju
Kod ovog uticaja važno je pratiti polisemantičku strukturu reči koje se suprotstavljaju. Pri tome se razlikuje nekoliko slučaja:
A. 1. Suprotstavljaju se primarna značenja dveju reči: dobar-loš = pravi antonimi.
A. 2. Suprotstavlja se primarno značenje jedne reči sekundardnom značenju druge reči: suv-sirov i suprotstavljanje dva sekundarna značenje dveju reči: vuk-ovca.
U oba slučaja važan je kontekst i reč je o nepravim antonimima. Ovakva antonimija još se naziva i kontekstualna, a antonimi se određuju kao kvaziantonimi.
B. 1. Puni (potpuni) antonimi su oni kojima se suprotstavljaju sva značenja u polisemantičkoj strukturi. Antonimi koji imaju isti koren najčešće su puni (iskren-neiskren, istina-neistina).
B. 2. Nepuni su oni kojima se, pored osnovnih, suprotstavljaju još neka značenja iz polisemantičke strukture, ali ne sva kao u prvom slučaju.
I puni i nepuni mogu biti pravi antonimi.
Polisemantička struktura jednog antonima može uticati na polisemantičku strukturu drugog, pa tako nepuni mogu postati puni.
Uticaj antonimije na polisemiju
Pri ovom uticaju dolazi do pojave enantiosemije. Smatra se da se u ovim slučajevima suprotstavljaju manje važne semantičke crte.
Enantiosemija
jedna leksema unutar svoje polisemantičke strukture ima dva suprotstavljena značenja (pozajmiti, iznajmiti, posuditi, sumnjati, ludilo, haos, strašan, krvav, mrak...)
U lingvistici se za ovakvu pojavu još sreću i nazivi: unutrašnja antonimija, antagosemija, antagonimija, heterosemija.
Stručnjaci se slažu da je razrešava uglavnom kontekst, pa tako samo od konteksta zavisi da li pozajmiti znači posuditi nekome nešto ili posuditi od nekoga nešto i da li su ludilo i haos upotrebljeni sa pozitivnim ili sa negativnim značenjem.
Pragmatički antonimi su oni antonimi koji su samo naizgled suprotstavljeni. Sasvim sigurno su nepravi i oni odnos antonimičnosti uspostavljaju zahvaljujući predstavama, asocijacijama ili tradicionalnim uverenjima govornika (kolektivna ekspresija).
Ovakvi nanosi u jeziku nazivaju se leksički fon. Naročito je važan odnos ekspresivnog kontrasta. Primeri za pragmatičke antonime su: anđeo-đavo, nebo-zemlja, um-srce, duša-telo.
Nepravi antonimi s obzirom na semantičku asimetriju osnovnih značenja
1. Važna je razlika između nepravih i pravih s obzirom na njihova osnovna značenja. Primer koji dobro objašnjava ovu razliku jeste: živ-mrtav i živ-ubijen.
Prvi antonimski par prikazuje prave antonime, uzajamno se saodnose, mogu se definisati jedan preko drugog. Pridev ubijen u drugom paru sadrži (bar) jednu značenjsku komponentu više od prideva mrtav, jer podrazumeva način na koji je umro. Dok pridev mrtav označava samo da nije živ, ubijen podrazumeva u svojoj definiciji i način do kog je došlo do toga da više nije živ.
Evo još primera za prvu objašnjenu situaciju: svučen-obučen, obuven-izuven i za drugu: svučen-go, obuven-bos. Svi primeri koji pripadaju drugoj situaciji nepravi su antonimi, odnosno kvaziantonimi.
2. Antonimski lanac sastoji se od dva sinonimska reda, sastavljena od gradualnih sinonima.
Primer studen-hladan-prohladan-mlak-toplikast-topao-vruć-vreo sagrađen je od prvog sinonimskog reda (studen-hladan-prohladan) i od drugog (mlak-toplikast-topao-vruć-vreo). Gradualni sinonimi u svakom zasebnom lancu saodnose se sa dominantom tog reda, u prvom slučaju je to pridev hladan, a u drugom vruć.
Dominanta je neutralni, nemarkiran član preko kog se definišu ostali članovi reda. Glagoli obožavati i mrzeti suprotstavljaju se, ali se ne saodnose. Oni se saodnose sa glagolom voleti.
3. Negacijom se ne dobija uvek pravi antonim. U primerima lep-ružan i lep-nelep vidimo da je prvi antonimski par, zapravo, par pravih antonima, dok u drugom slučaju nije tako. Nelep ne znači nužno isto što i ružan.
4. Sinoantonimija predstavlja sinonimijsku upotrebu antonima, što se dobro prikazuje primerima: polupun-poluprazan, polusuv-polumokar. U svom osnovnom značenju ovi parovi jesu antonimi, ali se oni, sa druge strane, mogu koristiti i kao sinonimi. Ako je čaša poluprazna, ona je u isto vreme i polupuna; ako je neko polusuv, to znači da je i polumokar.
Antonimske varijante
Jedna leksema može imati samo jedan pravi antonim, a ako ih ima više, oni obavezno moraju biti istoznačnice: živ-neživ/mrtav, istina-neistina/laž.
Primer čvrst-mek/tečan/kolebljiv pokazuje da mek/tečan/kolebljiv svakako nisu istoznačnice, što znači da ne mogu sva tri biti pravi antonimi za pridev čvrst.
Markiranost antonima
Postoje parovi antonima koji imaju oba člana sa istom leksičkom vrednošću, a postoje i oni kod kojih je jedan član markiran, a drugi nije.
Šta to znači?
Objasnićemo na sledećim primerima: dug-kratak i dubok-plitak. Odnos između ovih parova nazivamo dužina i dubina, a odnos se imenuje preko nemarkiranog člana, što znači da su pridevi dug i dubok nemarkirani, a kratak i plitak markirani članovi antonimskih parova.
Odnos lep-ružan pokazuje da govorimo o stepenu nečije lepote, pa je pridev lep nemarkiran, plus-antonim, a ružan markiran, minus-antonim. Nemarkirani član obično ima pozitivnu vrednost, njime se označava visok stepen svojstva u odnosu na prototip. Superiorniji je, semantički dominantniji.
Markiranost i polisemija/markiranost i derivacija
Nemarkirani član ima bogatiju polisemiju. On može uticati na razvijanje polisemantičke strukture markiranog člana: opšte dobro-javno dobro-zajedničko dobro/opšte zlo…?
Dugo se smatralo da leksema koja ima bogatiju polisemiju uvek ima i bogatiju derivaciju. Međutim, detaljno sprovedene analize pokazale su da je sasvim suprotno. Zapravo, markirani članovi imaju brojnije derivate od nemarkiranih. Dobar-zao pokazao je da pridev zao gradi bogatije derivaciono gnezdo od prideva dobar.
Razlog za to jeste što se u leksičkom sistemu nalazi primetno više leksema koje govornici stvaraju da bi imenovali nešto što odstupa od očekivanog, poželjnog, uobičajenog, nego onih leksema kojima se imenuju neutralna, poželjna, očekivana svojstva.
Još primera: slabovid, slabokrvan, slabouman, slabosmislen; zlosutan, zlosutnost, zloslutnja, zloglasnik; tužbalica, tužaljka, žalopojka…
Podela antonima na osnovu značenja
Prema značenju antonimi se dele na stepenovane (gradabilne) i nestepenovane (negradabilne).
Gradabilni su oni čiji se članovi karakterišu različitim stepenom ili gradacijom jednog istog svojstva. Mogu se predstaviti u antonimskog lancu: studen-leden-hladan-mlak-topao-vruć-vreo. Nekada ne mogu graditi antonimski lanac iako se mogu gradirati. Zato se često koristi derivacija: lepuškast, onizak, podebeo, proćelav.
Nestepenovanim se iskazuju svojstva koja se ne mogu gradirati: živ-mrtav, kriv-prav, oženjen-neoženjen.
Stepenovani mogu da se kompariraju, uz njih se mogu koristiti prilozi za količinu. Stepenovani se porede čak i kad su u pozitivu (Perina kuća je velika, poredimo je sa prototipičnom). Ova pojava naziva se implicitna komparacija.
Negacija jednog člana para nestepenovanih antonima podrazumeva afirmaciju drugog člana para (onaj koji nije živ mrtav je i obrnuto). Kod stepenovanih ovaj odnos važi samo u jednom smeru (onaj koji nije mali veliki je).
Nedostaci ove podele antonima prema značenju:
1. Ipak postoje nestepenovani antonimi koji se mogu porediti (neko može biti verniji od drugog).
2. Neki antonimski parovi mogu imati i osobine stepenovanih i osobine nestepenovanih. Pun-prazan ne mogu se komparirati, pokazuju apsolutno prisustvo/odsustvo, a to je osobina nestepenovanih. Sa druge strane, negacija jednog ne podrazumeva afirmaciju drugog, nepun ne znači da je prazan, i to ih približava stepenovanim antonimima. Takođe, oni mogu graditi antonimski lanac (prazan-polupun-pun) baš kao i gradabilni antonimi.
3. Među imenicama nema stepenovanih antonima (pod uslovom da nisu izvedene od drugih vrsta reči ili da nisu izvedene od iste motivne reči- ovde se stepenovanje prvenstveno odnosi na prideve).
Strukturna podela antonima
1. Jednokorenski = gramatički = afiksalni (živ-neživ). Postižu se i prefiksima i prefiksoidima: a-, anti-, dis-, i-, kontra-.
2. Raznokorenski = leksički (jak-slab, lep-ružan).
Antonimija i negacija
Negiranjem jednog člana antonimskog para ne dobija se obavezno njegov antonim. Negacija dovodi do sledećih slučajeva:
1. Nastajanje pravog nestepenovanog antonima (živ-neživ).
2. Nastajanje nepravog antonima sa neodređenim značenjem (lep-nelep). Ovde je prisutan privid antonimije u formalnom smislu. Ima prideva koji sadrže formalno negativno obeležje, a znače nešto poželjno: neodoljiv, nevin, nenametljiv.
3. Nastajanje nove neantonimske leksičke vrednosti (volja-nevolja, vreme-nevreme).
Antonimija i konverzija
Konverzija se u ovom slučaju još naziva relaciona opozicija.
Petar je Markov otac. Marko je Petrov sin.
Petar je iznad Marka. Marko je ispod Petra.
Istaknuti članovi u ovim primerima zovu se konverzivi. Sa druge strane, konverzivi mogu da budu antonimi, ali ne moraju uvek.
Antonimija i kontekst
Prava antonimija postoji i u kontekstu i van njega. Neprava, kako smo videli, uglavnom zavisi od konteksta, stoga se i naziva kontekstualna. Postoji delimično ustaljen redosled antonima u kontekstu, pa ćemo tako gotovo uvek antonimske parove ovako sretati: ljubav-mržnja, sreća-tuga, levo-desno, život-smrt.
Narodni stvaraoci u kontekstu koriste kontrastne strukture i stvaraju nove reči, kovanice (nauka-oduka, pravda-krivda). Ovakve reči dozvoljene su samo u umetničkom stvaralaštvu i one tako postaju neologizmi tipične za određene umetnike.
Antonimija u mentalnom leksikonu
Asocijativna istraživanja i asocijativni rečnici pokazali su da je najčvršća veza u mentalnom lekskonu između lekseme i njenog antonima. Na to su ukazala brojna istraživanja: test leksičke odluke, analiza lapsusa i traženje reči kod normalnih govornika i kod afazičara.
Dokazano je da je najveći broj asocijacija na zadati stimulus upravo njen antonim. Antonimi se zajedno pamte i pakuju u fioke mentalnog leksikona. Takve fioke se prve otvore kada je potrebno da kažemo asocijaciju na neku reč.
Preporučujemo da pročitate:
- Kako ubrzati rast kose prirodno – 7 saveta!
- Kako da izgledate lepo bez šminke – 10 korisnih saveta
- Kako pravilno oprati kosu – vodič za pravilno pranje!
- Kolagen ~ sve što treba da znate o ovom proteinu
- Masaža za glavobolju
- Aloe Vera
