Stefan Dušan ~ veliki srpski car

Stefan Uroš IV Dušan bio je sin Stefana Dečanskog i unuk srpskog kralja Milutina, dakle, naslednik velikog župana Stefana Nemanje i jedan od vladara iz čuvene loze Nemanjića. Istorija nam ga je predstavila kao velikog i hrabrog borca, stavljajući njegove vladarske sposobnosti tik uz Nemanjine. 

Ratnička angažovanja su mu nesumnjivo velika, ali ono po čemu se Stafan Dušan još izdvajao jeste njegov spoljašnji izgled. On je, kako možemo sresti u istorijskim spisima, bio ,,neobično razvijen, glavom veći od svojih savremenika“ i kao takav ,,izazivao je divljenje već samom svojom pojavom“. Njegovi pogled, hod i držanje slali su poruku svima da je vrlo svestan svoje snage i moći. To je mnogim protivnicima već pri prvom susretu ulivalo strah, a zna se koliko je prvi utisak u tim situacijama važan. 

Od svog dede Milutina nasledio je stabilno podignutu i u to vreme jednu od najmoćnijih država Balkanskog poluostrva. Kao velika srećna činjenica izdvaja se to što od dede nije nasledio moralne vrednosti prema porodici i svojim saradnicima. Bio je bolji u odnosu prema ljudima i kao takav više cenjen i poštovan. 

Dušanovo detinjstvo i mladalački dani

Nesrećne životne okolnosti odvele su Stefana Dušana u progonstvo zajedno sa ocem Stefanom Dečanskim, tako da je boravak u Carigradu ostavio snažan utisak na tada još dečaka Dušana. Prirodno i očekivano je bilo da će on kasnije prema toj sredini osećati mržnju, bes i gnev. On je s jedne strane mogao videti sav sjaj i raskoš carigradskog života, dok je sa druge strane bio zatočenik i jeo ″ izgnanički hleb″. 

Vrativši se u Srbiju, već je stasao u razvijenog dečaka koji je pratio oca i već 1322. godine postao je mladi kralj. Ostalo je zapisano da je 1329. godine imao svoj prvi vojni pohod protiv bosanskog bana Stevana, pokazujući tom prilikom izuzetnu snagu i veštinu. Dobio je simpatije i naklonjenost čitave srpske vlastele i vojske. 

Period Dušanovih višestrukih osvajanja

U narednim godinama Stefan Dušan je imao sukoba sa Dubrovčanima i bosanskim banom oko Huma i Stona. 

Zatim je vizantijski car Andronik III rešio da povrati ugled Vizantiji, ali ga je izdao vizantijski namesnik na zapadu, Sirgijan, odlazeći kod Dušana po zaštitu i nudeći mu svoje vojne usluge. Odmah je započeo napad na Grke. Krenula su velika osvajanja Ohrida, Strumice i nekoliko mesta na albanskoj granici. Srpska vojska je došla pred sami Solun. Međutim, u zasedi je uhvaćen Sirgijan, koga raniše i obezglaviše mu vojnike. Tako je Dušan bio prinuđen da sklopi mir sa Andronikom, vrativši mu dobar deo izgubljenih teritorija. 

Napad na Dušana spremao je i ugarski kralj Karlo Robert, ali su uz pomoć Andronikove vojske Mađari proterani s područja Srbije. 

Napuljski kralj je takođe pokušavao da osujeti Dušanove oblasti u albanskom području. Ponovo je Andronik uspeo da sredi situaciju i zavede red. Ispostaviće se tako da je sklapanje mira i stupanje u savez sa njim bila dobra ideja. 

U to vreme, oko 1340. godine, Stefan Dušan se teško razboleo. Tražio je pomoć od Mlečana u vidu flote koja će sprečiti prevoz vojnih sredstava od južne Italije do Albanije. Pomoć je izostala, dok je istovremeno Andronik uspeo da osvoji Epir i Tesaliju, šireći tako vizantijsku carevinu. 

Međutim, situacija se iznenada promenila. Mladog grčkog cara Andronika III borba za Epir koštala je života. Umro je od zadobijenih povreda i tako ,,sa njim u grob leže poslednja nada Vizantije“. 

Budući da je Andronikov naslednik Jovan bio maloletan, nametnuše mu za suvladara očevog velikog prijatelja Jovana Kantakuzina. Iako je imao nameru da krene u osvajanje Soluna, Kantakuzin je bio odvraćen i nateran da priđe Srbima. Sa svojim sinovima Manojlom i Matijom predao je Prosek srpskom zapovedniku, a zatim je upućen u Veles.

U julu 1342. Dušan i njegova supruga Jelena primili su na dvor Kantakuzine, koji su tu ostali gotovo godinu dana, sklopivši savez za dalji rad. 

Carigrad se svim silama trudio da uništi novouspostavljeni savez. Dušan je odbijao sve grčke posete i išao u ratne pohode sa vizantijskim saveznikom. Međutim, borbe u Seru i Vodenu, zatim Kantakuzinovo osvajanje Bera prevarom udaljavali su polako dva saveznika. 

Odbačen od Dušana i progonjen od Vizantije, Kantakuzin se približio Turcima. U nastavku se bavio osvajanjima na istoku, a Dušan je galopirao na zapadnom delu Balkanskog poluostrva, šireći se ka južnoj Makedoniji. Napredovao je smelo i brzo i do kraja 1345. godine nedostižan mu ostade samo Solun za kojim je toliko čeznuo. 

Bugarska, Bosna i Vizantija sasvim su mu prišle, doslovno se plašeći velikog srpskog vojskovođe. Osvajanje Sera, najvažnijeg grada između Carigrada i Soluna, bio je Dušanu jasan znak koliki su njegovi uspesi i istovremeno nemoć Vizantije. 

Imao je ambicija da krene na sami Carigrad i da na vizantijskim ruševinama podigne carstvo svoje zemlje. Za to mu je bila neophodna pomoć Mletačke republike, jer samo sa kopna nije mogao da osvoji ostatke Vizantije. Mletačka flota mu je bila jedina šansa za to. Međutim, pomoć je ponovo izostala. 

Krunisanje Stefana Dušana

Budući da se nije moglo računati ni na carigradskog ni na bugarskog patrijarha, Stefan Dušan je za patrijarha srpskog imenovao svog bliskog saradnika Janićija, proglasivši tako postojanje Srpske patrijaršije. Ovaj samovoljni čin izazvao je gnev Carigradske patrijaršije koja je ″bacila prokletstvo″ na novu srpsku crkvenu instituciju i prekinula je veze sa njom. 

Na Vaskrs, 16. aprila 1346. godine u Skoplju krunisan je Dušan za cara, u prisustvu mnogobrojne srpske gospode, svetovne i crkvene. Tako je Srbija postala carevina, sa velikim težnjama da dobije nekadašnji vizantijski sjaj, o čemu nesumnjivo govori i pravi naziv Dušanove titule  ̶  car Srba i Grka. 

Dušanova osvajanja i političke borbe

Srpski car je nesebično nagradio sve svoje saradnike, unapređujući njihove titule. Veliki značaj pridavao je crkvi, darujući manastire i sveštenstvo, kako bi ih privoleo na svoju stranu. Došlo je do izmirenja između Dušana i ugarskog kralja Lajoša, što je uplašilo bosanskog bana Stevana. Stoga je on vagao kome da se prikloni, da li Mlecima ili Lajošu. Na kraju je ipak prišao Mađarima, pa su oni 1348. sklopili mir sa Mletačkom republikom velikim delom zahvaljujući njemu.

Jasno i bez skrivanja vodio je Stefan Dušan antigrčku politiku, pomažući Arbanase protiv Grka. Na južnoj granici Makedonije sklanjao je grčke crkvene velikodostojnike i dovodio srpske, podsećajući tako na svog pretka Svetog Savu. Ono što se ne sme zaboraviti jeste da je nastavio da neguje grčku kulturu. Manastire je bogato darivao i poklanjao povelje na grčkom jeziku.

Takođe, neosporna je činjenica da su Srbi osvajanjem Epira, Tesalije i južne Makeodonije duboko ušli u grčke oblasti, pri čemu su prirodno dolazili u neposredni dodir sa grčkom kulturom i postepeno padali pod njen uticaj. 

Mleci su posredovali između bosanskog bana i cara Dušana, pokušavajući da sklope mir i sporazum, ali 1350. godine izbija rat među ovim dvema strana. Razlozi su bosanska nedisciplina i bahato ponašanje na granicama, kao i banovo nedozvoljavanje da Dušan povrati Hum. Car je ponudio i mogućnost sklapanja braka između svog sina Uroša i banove ćerke Jelisavete, pri čemu bi Uroš Hum dobio u miraz, ali je ban i to odbio. Rat je postao neizbežan. 

Stefan Dušan između Turske, Vizantije i Rima

Dok je Stefan Dušan osvajao po Bosni, Vizantija je rešila da osnaži položaj u Solunu. Zato je car morao prekinuti bosanske pohode i vratiti se svojoj ″žili kucavici″. Dušanove političke sposobnosti došle su do izražaja pred samim Solunom. On je, naime, došao na ideju da Turke, koji su do tad pomagali Grcima, okrene protiv Vizantije. 

Pritisak Turaka je rastao, osvajanja nisu prestajala, a na sve to Vizantiju je pogodio snažan zemljotres 1354. godine. Tako se Turci brzo ukoreniše na Balkansko poluostrvo i donesoše sa sobom, kako je poznato, viševekovne nevolje. Stoga nam ostaje kao večna dilema da li je Dušan ispravno postupio okrećući Turke protiv Vizantije. 

Već u drugoj polovini 1354. Stefan Dušan je spremao novi politički potez. Ideja je bila da zauvek protera Turke sa Balkana i to uz pomoć Rima. Želeo je da ponudi papi uniju svoje crkve sa rimskom, a da papa zauzvrat prizna i proglasi njega za ″kapetana Hrišćanstva″. Budići da do toga nije došlo, nikada nećemo saznati kakav bi rasplet događaja sa Turcima bio. Da je Dušan dobio traženu pomoć, možda ne bismo bili izloženi čuvenom petovekovnom teroru. 

Veliki srpski car je iznenada, bez ikakvih poznatih tegoba, preminuo 20. decembra 1355. ,,u najboljoj muškoj snazi“, ostavljajući svoju državu i svoj narod bez centralne figure koja im je bila potrebna ,,kao hleb nasušni“. Sahranjen je u svojoj zadužbini kod Prizrena, u Arhanđelovom manastiru. 

Sve Dušanove zasluge

Za vreme njegove vladavine srpska država dostiže vrhunac svog razvoja i moći. Postala je velika carevina, trn u oku Istočnog rimskog carstva, sa težnjom da postane vladar toliko moćne imperije. Uz nastanak carevine osnažila se i srpska patrijaršija. ,,Bugarska zavisi od njegove milosti; Vizantija vapi za njegovom pomoći; Mleci traže njegovo prijteljstvo“. 

Darovao je svojoj državi i svom narodu jedan od najvažnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture, čuveni Dušanov Zakonik, za koji je smatrao da ga svaka velika carevina mora imati. Sa ovim dokumentom Srbija je postala prava monarhija.

Istorija je zapisala da je Dušanovo delo bilo ,,veliko i blistavo po carskom sjaju, snažno po uloženoj energiji“ sa jedne, ali po kvalitetu nije moglo biti dugotrajno sa druge strane. Smatra se da srpska država tada nije imala dovoljno snage da iznese ,,teret jedne imperije“, mada zauvek ostaje pitanje šta bi bilo da je Stefan Dušan poživeo duže. Planova, ideja i hrabrosti mu sasvim sigurno  nije nedostajalo, možda jedino pravih zaveznika nije imao dovoljno.