Humanizam i renesansa – rađanje nove kulture

U odnosu na konzervativni srednji vek, u doba renesanse, odnos umetnika prema stvarnosti bitno se menja. Stvarnost počinje da se predstavlja kao lepa sama po sebi. Ovo je period kada se pojavljuje i portret koji postaje veoma značajan u slikarstvu. Na samom početku perioda, bili su to portreti bogatih i znamenitijih članova društva. Kasnije su portretisani i pojedinci bez želje da lik bude predstavljen kao odraz božanskog.

Sudbina univerziteta

Imamo li u vidu da su univerziteti tekovina srednjeg veka, svesni smo da je termin Mračni srednji vek nastao kao posledica  svojevrsnog stereotipa o ovom periodu istorije. Neki od najstarijih univerziteta potiču iz XI i XII veka. Univerzitet u Bolonji, osnovan je 1088. i nikada nije prestajao da radi. On važi za najstariji univerzitet na svetu. Univerzitet u Oksfordu, osnovan je 1096 – 1167. godine. Kako se vidi, nije tačno poznat datum osnivanja. Pomenućemo još i Univerzitet u Parizu čije se zasnivanje smešta između 1160. i 1250. godine. 

Univerzitetski centar u Padovi poznat je po medicinskim istraživanjima, gde je prvi put otpočet rad na seciranju leševa u svrhu anatomskih istraživanja. Neki od najznamenitijih predavača pomenutog univerziteta, bili su Nikola Kopernikus i Galileo Galilej koji se smatraju očevima moderne nauke. Pošto je Padova bila veliki trgovinski centar, ogroman priliv novca je pristizao i u Veneciju nedaleko odatle. Usled toga i fizionomija univerziteta nastalih u srednjem veku se menja. U to vreme, formalno je začet program po kom i mi danas studiramo.

Buđenje interesovanja za klasičnu prošlost

U Italiji ovog vremena, lagano se budi interesovanje za klasičnu prošlost. To nas ne treba čuditi upravo zbog činjenice da je ova zemlja i nastala na temeljima klasičnog Rima. Stoga su Italijani želeli da svoju kulturu oslone na rimsku odnosno latinsku. Čitava Italija, naročito Rim toga doba, postaje zainteresovana za istraživanje srednjeg veka. Zanimali su ih ruševine amfiteatara, foruma, kao i različitih građevina. Nailazili su na različite stare spise, ostatke biblioteka, pa i razne stubove.

Počinju da otkrivaju čitav jedan zakopani svet. U doba humanizma, složićemo se, dešava se nešto što pomalo deluje kao oksimoron. Naime, kako bi krenuli unapred, oni se vraćaju korak unazad kako bi pronašli oslonac u antičkom, u rimskoj tradiciji. 

Ovladavanje latinskim jezikom

Jedan od nezaobilaznih elemenata tog vremena, svakako je i ovladavanje latinskim jezikom. Taj klasični, latinski jezik, razlikovao se od latinskog koji je postojao u srednjovekovnoj Italiji toliko da je bilo neophodno ponovo ga savladati.

Prvi humanisti su morali da shvate kakav je taj jezik, da ovladaju njegovom gramatikom, kao i da nauče da čitaju klasična dela njime napisana. Ovaj jezik postaje zvanični jezik kulture i umetnosti. Ko je želeo da studira u doba humanizma, morao ga je odlično poznavati.

Na svakom se univerzitetu učilo baš na latinskom jeziku. Profesori tada nisu bili vezani samo za jedan univerzitet kao danas.

Naime, ideja je bila da se Evropa poveže; da Evropa bude čitav jedan univerzitet. Želeli su celokupno ujedinjenje. Dante je, primera radi govorio da je njegova domovina, čitav jedan svet.

Parafraziraćemo citat jednog vajara koji je tvrdio da, samo onaj koji je sve učio,  nigde nije stranac, makar bio bez imetka i prijatelja, on je građanin svakog grada i bez straha može prezirati promene sudbine.

On praktično veruje u to da učen čovek nigde u svetu nije stranac. Uvek će pronaći svoju domovinu među intelektualcima i učenim ljudima. Lepo je prisetiti se i ironičnog Rableovog citata iz romana „Gargantua i Pantagruel“: „Danas su razbojnici, dželati i dobošari, učeniji nego što su u moje vreme bili doktori i propovednici.“

Nova otkrića iz doba humanizma

Humanizam donosi nova otkrića kao što su nove zemlje i novi putevi. Takođe, sa sobom nosi i savladavanje predstava o svetu, kao i o sopstvenom položaju u društvu. Takođe, razvija se geocentrični sistem, tako što se napuštaju ranija shvatanja o koncepciji svemira. Otkrivaju se, isto tako, i tekstovi nekih ranijih istoričara koji pružaju iznenađujuće uvide.

Odjednom, čovek renesanse shvata da je istorija civilizacije mnogo starija od onoga što se verovalo do tada. Shvata se da su brojne pojave u ljudskom društvu i istoriji, posledica uzročno-posledičnih spletova događaja, a ne božije intervencije. Prihvata se da su ljudi, čineći ili ne čineći nešto kroz istoriju, doprineli da današnje društvo izgleda baš ovako kako ga vidimo. 

Ko su humanisti?

Humanitas je termin koji označava čovečnost i ljudskost. Podrazumeva usaglašavanje svih talenata, veština i vrlina pojedinca. Isto tako, podrazumevano je njihovo usavršavanje i nadgrađivanje. Humanista je svestran, ali i svestan da je obrazovanje beskonačan proces.

Studija Humanitas je korpus nastavnih disciplina koje treba da savlada jedan student, budući humanista. Cilj je da usavrši svoja znanja, kao i da ostvari meru ljudskosti koja se obuhvata pojmom – humanista. Humanista koji je čitao tekstove klasičnih pisaca na latinskom jeziku, zna da je taj jezik jedini dostojan da se na njemu obrazuje i ostvaruje umetnost.

Princip imitacije

U doba humanizma, najvažniji princip jeste upravo princip imitacije. Smatrali su da, ukoliko se želi dostići umetnička zrelost, mora se oponašati stil klasičnih pisaca. Oni nastoje da slede njihov stil, jezik, kao i tematsko-motivski registar.

Reč je o normativnoj poetici budući da se temelji na pravilima. Prate se, tako, žanrovski modeli kao što su ode, epitafi, elegije i epigrami. Petrarka je smatrao da samo izuzetan pojedinac može od svog dara napraviti originalno delo. S druge strane, većina mora oponašati klasične autore, uzimajući od njih najbolje. I tek nakon mnogo vremena i vežbe moguće je stvoriti originalno delo.

Suština je u tome da delo ne sme biti puka kopija. Ono mora naslediti najbolje crte dela na koje se ugleda. 

Renesansa ukida latinski jezik

Naposletku, ispostavilo se da je latinski ograničenje jer je obrazovanje bivalo uskraćeno onima koji nisu njime uspevali da ovladaju. Takođe, određene grupe ljudi su se opirale latinskom jeziku kao univerzalnom. Tako dolazi do ograničenja humanizma i promene koju nazivamo renesansom.

Šekspir i Servantes, najveći pisci renesanse, nisu pisali na latinskom. Pored ovoga, postoji i poetička razlika između humanizma i renesanse. Dok je u doba humanizma bio sveprisutan princip imitacije, u renesansi vlada princip mimezisa tj. oponašanja.

Postavlja se pitanje: U čemu je razlika?

Termin – imitacio, znači oponašanje uzora pisaca, dok mimezis predstavlja oponašanje prirode. U renesansi događaji ne moraju biti istiniti, ali moraju biti verovatni. Piše se na narodnom jeziku. Svrha renesansnog čoveka je usavršavanje vrlina, delovanje u skladu sa ličnom i opštom koristi i istrajnost na putu samospoznaje i humanizma. Danteova „Božanstvena komedija“ je odličan primer odstupanja od srednjeg veka. Dante ne osuđuje ljubavnike date u jednoj čuvenoj epizodi ovog vanvremenskog dela. Kod Bokača čitava galerija likova odražava shvatanja novog vremena. Prekretnicu nalazimo i kod Petrarke. On peva o raspolućenosti čoveka između duhovnog i zemaljskog. To je nešto još neviđeno do toga vremena.

Tipična deviza u doba humanizma i renesanse je: „Vrlina pobeđuje, vrlina je sreća!“

Najveći uzori za humaniste nisu bili umetnici već retori. Ciceron je za njih bio pravi uzor elegancije govora, gramatičkih konstrukcija, kao i sintaksičke pravilnosti. U doba humanizma, postaje prestižno biti dobar govornik. Da bi neko postao vladar, sekretar, važni državnik ili intelektualac, on mora biti dobar govornik.