O jednom oblaku – pismeni sastav za osnovce
Motiv oblaka jedan je od čestih motiva u književnosti. Učenici u osnovnoj školi pri obradi pesme “Oblaci” Vislave Šimborske najviše se zadržavaju oko analize ovog književnog motiva. On upućuje na nežnost, usamljenost, udaljenost… Kao takav često upućuje i na čovečji život, pa se dešava da bude jedna od tema na pismenom sastavu iz Srpskog jezika i književnosti.
Priča jednog oblaka
Nakon sunčanog i toplog leta jesen je došla u moje krajeve. Drveće skida svoju odeću, a vetar kape prolaznika na ulici. Sunce je našlo svoje sklonište i mirno spava iza jednog oblaka. „Mora da mu je pretoplo tamo gore“, mislim u sebi i posmatram taj beli oblak koji mi, nakon što sam sela na klupici u našem gradskom parku, priča svoju priču.
Sada je bele boje i kao da ima osmeh na licu. Propušta sunčeve zrake i raduje ljude koji su se sćućorili među ogolelim drvećem. Nakon par minuta ponovo sam uputila pogled ka njemu, a on je već promenio svoj oblik. Umesto ovalnog belog kruga sada vidim nešto nalik čizmi. Pitam se kako je njemu tako lako da promeni svoj oblik i bude sve što poželi? Mama me je čekala kod kuće, pa sam požurila na topli čaj i kolač sa makom i suvim šljivama.
Na putu do kuće oblak je išao za mnom…
Više nije bio čizma, sada je ličio na mrlju od kafe na našem belom stolnjaku, čak je počeo da menja i boju. „Verovatno je od blizine sunca“, mislila sam u sebi dok sam sitnim koracima žurila put kuće. Oblak se širio, širio i širio… Zaklonio je nebo iznad mene. Od nežnobele boje postao je siv poput dima. Izgledao je tako strogo, ljutito. Prvi put u životu imala sam utisak da mogu razgovarati sa njim.
Šta je bilo posle?
Vetar je nosio grančice i opalo lišće, a nežni fijuk donosio je miris kiše. Sa prozora svoje sobe ponovo sam pogledala ka oblaku koji je sada bio ljubičast, kao i nebo nad našim gradom. Delovao je nedostižno, a ipak blizu. Odjednom na prozoru sam videla kapljice kiše, udarale su, poput kazaljki sata, sve brže i brže. Ljudi su se rastrčali po ulici i gledali u nebo nervozno i nezadovoljno, a ja sam znala da oblak u tom trenutku plače. Sigurna sam da je zbog blizine Sunca zadobio rane. Kiša je cele noći padala, a vetar savijao gole grane drveća. Probudila sam se i pojurila ka prozoru da vidim gde je oblačak koji je cele noći plakao, ali iznenađenje! Na nebu nije bilo onog belog kružića, koji se pretvorio u čizmu, pa menjao boju, smejao se i plakao. Videla sam plavetnilo neba, tragove aviona koji su poranili i Sunce koje je sijalo kao da je jun. „Sigurno je sada na drugom kraju sveta ili ko zna gde.“, tužno sam izgovorila. Tada sam shvatila da mi je oblak tokom jučerašnjeg dana ispričao jednu jako važnu priču.
Priča oblaka je zapravo priča ljudi koji dođu i odu iz našeg života, ali ne samo to, već priča svih promena koje čovek doživi od kada se rodi pa sve do smrti. Ono što je oblak na nebu, to je čovek na Zemlji.
