Istorijske zanimljivostiKorisni saveti

“Kulaci” danas ~ sudbina seljaka u doba komunizma i kapitalizma

Iako je termin “kulak” bio veoma poznat I korišćen u svakodnevnom govoru tokom trajanja danas nepostojeće države SFRJ, u naše vreme je pao u zaborav. Međutim, savremena srpska politika prema selu i poljoprivredi u velikoj meri aktualizuje ovaj termin. Samim tim se obnavlja i politika iz vremena komunističke revolucije, kada su nezavisni seljaci važili za najvećeg narodnog neprijatelja.

Reč “kulak” je ruskog porekla. Ona se koristila za imenovanje bogatih seljaka, nastalih u poslednjem periodu Ruske imperije posle oslobađanja seljaštva 1861. godine.

Tokom Oktobarske revolucije, komunisti su seljaštvo podelili u tri klase: bednjake, one koji su bili najsiromašniji, serednjake, kao srednju klasu i kulake koji su bili bogati seljaci. Od pomenutih kategorija, samo su bednjaci smatrani za saveznike boljševika. Oni su često bili i takozvani bezemljaši i uglavnom su se izdržavali nadničenjem. 

Sve većom težnjom ka socijalizmu, kulaci su postajali brojniji tako što su kriterijumi za postajanjem narodnim neprijateljem bili sve niži. Tako se dospelo i do toga da je kulak bio i onaj ko bi posedovao i malo više od 50 ari zemlje! 

Tokom leta 1918. godine Lenjinova vlada organizuje vojne odrede za plenidbu žita. To je izazvalo niz pobuna širom Rusije. Lenjinova naredba glasila je da se obesi ne manje od stotinu kulaka, da narod vidi, zadrhti i zna, i da im se konfiskuje svo žito.

Jugoslavija i kulaci

Nakon Drugog svetskog rata, Socijalistička revolucija u Jugoslaviji, prateći sovjetski model, težila je uspostavljanju državnog socijalizma.

Za sprovođenje ove politike bilo je potrebno preduzeti niz mera kao što su konfiskacija, nacionalizacija (podržavljenje privatne svojine), agrarne reforme, specifična politika otkupa i kolektivizacija.

Ovi potezi komunista predstavljaju prvu fazu uspostavljanja kontrole nad nezavisnim seljaštvom u Jugoslaviji. U drugoj fazi preduzete su mere ekonomske politike gde su poreskom politikom, investicionom i politikom cena uspostavilidržavno-socijalistički sektor koji je bio pod kontrolom komunističke partije. Ovaj proces nosio je naziv petoletka, po uzoru na politiku sprovedenu u Sovjetskom savezu, a krajnji cilj bio je razvlašćenje seljaka i upošljavanje mnogobrojne rezerve radne snage sa sela u gradskim fabrikama u kampanji ubrzane industrijalizacije i urbanizacije.

U celoj Istočnoj Evropi socijalizacija (ili sovjetizacija) sela imala je izrazito revolucionarni karakter. To je uslovilo da se razvije veoma složen sistem represije nad seoskim stanovništvom. U Jugoslaviji je postojao izrazit otpor sprovođenju ovih mera zbog duge tradicije i teritorijalne nezavisnosti domaćih seljaka. Zbog velikih otpora i seljačkih pobuna kolektivizovana zemlja u Jugoslaviji nije prelazila 20%.

U međuvremenu, 1951. godine, došlo je do zaokreta u spoljnoj politici Jugoslavije. Prelazak na samoupravljanje, kao i ekonomski i politički aranžmani sa Zapadom, početkom pedesetih godina slabi pritisak na seosko stanovništvo. Međutim, i pored toga, zemljišni maksimum koji seljak može da poseduje smanjen je na svega 10 hektara.

kulaci
Poster o sudbini kulaka

Usled teških posleratnih ekonomskih uslova i nestašice, jugoslovenski državni aparat nastojao je da prinudnim otkupima obezbedi preko potrebne poljoprivredne proizvode ne bi li prehranio stanovništvo u kriznim posleratnim godinama. Planovi otkupa su često bili nerealni i njihovo sprovođenje pratila je gruba sila mesnih partijskih organa. Tu se primećuje i politička dimenzija ovakvih otkupa koja je bila usmerena na dalje oslabljivanje takozvanih “kulaka” i “srednjaka”. Posledice ovih mera bile su opasne i po jugoslovensku privredu. Prinudni otkup i kolektivizacija doveli su do destimulacije poljoprivrede. Proizvodnja je drastično opala i predratni prinosi u Jugoslaviji dostignuti su tek krajem pedesetih godina.

Pobune kulaka u Jugoslaviji

Otpor seljaštva u Jugoslaviji prema kolektivizaciji uglavnom je imao pasivan i miran karakter. Detaljnije analize ukazuju da je postojao izvesni pritisak koji je poticao iz nižih slojeva društva, crkvenih krugova i preko određenih građanskih kružoka (čak i unutarpartijskih za vreme Informbiroa) na vrhovnu vlast u socijalističkoj Jugoslaviji. Kao vid aktivnog otpora javljale su se određene odmetničke grupe i jataci (uglavnom bivši pripadnici JVuO), seljačke pobune, a nešto kasnije i studentski protesti i štrajkovi.

Pobuna je bilo u niškom, leskovačkom, moravskom srezu, u Istočnoj Srbiji, ali i u drugim republikama. Najviše incidenata zabeleženo je na teritoriji Vojvodine, gde je seosko stanovništvo bilo najviše pritisnuto otkupom.

Incidenti su obično izbijali uoči ili posle žetve, a zabeležena je i izjava Jovana Veselinova koji je govorio da gine 50 ljudi dnevno samo zbog otkupa. Ono što je pomagalo u slamanju ovakvih pobuna u Srbiji i Jugoslaviji (i ujedno zataškavalo njihovu ekonomsku pozadinu) jeste stavljanje pobunjenika u politički kontekst kao “reakcionara” i “odmetnutih četnika”.

Pomenućemo samo neke od incidenata koji su ostali zabeleženi u državnim arhivima. Jedan je slučaj Radovana Ilića, jednog od najimućnijih seljaka iz Bežanije, koji je trpeo dugo torturu i dobio preveliki razrez, pucao na članove Komisije za razrez poreza i otkupa pri čemu su svi članovi komisije poginuli. Radovan je zatim osuđen na smrt.

Najmasovniji ovakav pokret desio se u Bosni, u Cazinskoj krajini, gde su Mile Božić i Mile Devrnja, nezadovoljni ekonomskim merama i tretiranjem starih boraca, stali na čelo seljačke pobune. Pobuna je počela na Đurđevdan, 6. maja 1950. Vojska, milicija i članovi UDB-e reagovali su veoma oštro. U roku od nekoliko dana uhapšeno je 714 lica, a vođe pobune su pogubljeni.

“KULACI” DANAS

Ovaj tekst inspirisan je mirnim protestom seljaka, velikih proizvođača paradajza, u okolini Leskovca. Zatečeni iznenadnim i drastičnim smanjenjem cene paradajza, koja je u ovom kraju opala na 10 dinara po kilogramu, proizvođači su izneli štandove na ulicu i rešili da ga poklone svojim sugrađanima, da njihov proizvod ne bi završio u kontejnerima. O tome možete pročitati na ovom linku.

kulaci
Paradajz: jabuka razdora

Proizvođačima nije jasno kako cena može da od Leskovca do Beograda poraste čak 10 puta! Zvaničnici su izjavili da je problem u hiperprodukciji i prezasićenju tržišta. U zvaničnim medijima pojavila se informacija o uvozu paradajza iz Holandije koji je preplavio markete i prodavnice u Srbiji. Glavni problem domaćih proizvođača postala je nezaštićenost domaćeg tržišta. Rešenje ovog problema nije na vidiku. “Naši” su navikli da čekaju u redu.

Tamara Vidakovic

Ja sam Tami u raljama života.

Slično

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button