KnjiževnostIstorijske zanimljivostiUmetnost

Prosvetiteljstvo i klasicizam- književni pokreti XVIII veka 

Period prosvetiteljstva ili prosvećenosti zahvatio je čitavu evropsku kulturu u XVIII veku. Najviše se istakao u filozofiji i pedagogiji, ali je dominirao i u drugim humanističkim naukama, među kojima je svakako i književnost. Imajući u vidu da je veliki broj naučnih disciplina obuhvaćen novom kulturnom epohom simboličnog naziva prosvećenost, ne čudi što se XVIII vek drugačije nazivao ,,vekom razuma i svetlosti“. 

Prosvetiteljstvo: osnovne osobine

prosvetiteljstvo

Gotovo na svim evropskim jezicima u kojima se dati pokret pojavio imao je sličan naziv, što jasno govori da je reč o opšteprihvaćenoj kulturnoj novini. Važno je istaći da je prosvetiteljstvo prvi pokret koji je zahvatio čitavu Evropu. Ranije kulturne epohe (barok, renesansa, humanizam) odnosile su se samo na na pojedine delove evropskog kontinenta, i to uglavnom na one kulturno razvijenije. Sa druge strane, prosvetiteljstvo se proširilo i na manje razvijene regije, čime je Evropa postala homogenije kulturno tlo. 

Na sami razvoj ovog pokreta najviše je uticao procvat prirodnih nauka u renesansnom i postrenesansnom dobu. Bitno je što se stvorila slika sveta utemeljena na nauci, a ne na religiji kao što je do tada bio slučaj. Počeli su da dominiraju razum i priroda. Težilo se ideji da se naučna i filozofska misao približe svakodnevnom životu i običnom čoveku. 

O prosvetiteljstvu u književnosti

Književnost je sasvim razumljivo bila glavni put širenja prosvetiteljstva. Bitne osobine čitave evropske književnosti su: polemičnost, kritičnost, satiričnost, ironičnost, nepoetičnost… Kada su u pitanju dominantni žanrovi, zanimljivo je da su to prelazne vrste između književnosti i filozofije: esej, filozofsko pismo, filozofska pripovetka i roman, dijalog. 

Evropska prosvećenost dala je mnogo vrsnih pisaca: Volter, Monteskije, Ruso, Didro, Defo, Svift… Veliki procvat doživeli su roman i drama, dok je sa druge strane poezija bila u opadanju. Zato se ova epoha smatra najsiromašnijom kad je poezija u pitanju.

Pojava sentimentalizma

Još jedna bitna odrednica evropskog prosvetiteljstva vezuje se za sredinu XVIII veka. Naime, tada je došlo do velikih promena, što je iznedrilo novi književni pravac, a to je sentimentalizam. Ime je dobio po putopisu Lorena Sterna Sentimentalno putovanje. Ono što ga izdvaja u odnosu na prosvećenost jeste dominacija osećanja a ne razuma. 

Osim ovoga, u centru su priroda, jednostavni život koji se idealizuje, porodični život, seoski život nasuprot gradskog. Dominiraju individualizam, melanholija i intimni ton koji teži ka patetičnom. 

Začeci sentimentalizma nalaze se u Engleskoj. Kod Francuza Žan Žak Ruso je taj koji se izdvaja zbog uvođenja filozofskih misli u forme epistolarnog i pedagoškog romana. Sentimentalizam se, zapravo, definiše kao prelaz od prosvećenosti do romantizma. 

Prosvetiteljstvo u srpskoj književnosti

Ova kulturna epoha u područja srpske književnosti stigla je nešto kasnije nego što je to bio slučaj sa većim delom Evrope, tačnije krajem 60-ih godina XVIII veka. Već nakon 20 godina, sa pojavom Dositeja Obradovića 80-ih godina, prosvetiteljstvo je dobilo široke razmere i zahvatilo ostatak toga veka i početke XIX, sve do pojave Vuka Karadžića, koji je postavio temelje predromantizma i romantizma. 

prosvetiteljstvo

Međutim, najranije tragove prosvetiteljstva možemo sresti i nešto pre, već kod Gavrila Stefanovića Venclovića (umro oko 1747. godine). Budući da je pisao u duhu srednjovekovne kulture, on je koristio srpskoslovenski jezik, ali je odlučio da svoj opus obogati i narodnim jezikom, što je bio jedan od postulata prosvetiteljstva. Osnovna težnja ovog pravca bila je da se u upotrebu uvede narodni jezik kako bi se književnost približila svakom srpskom seljaku. Takvim shvatanjem Venclović je predstavljao pravu prethodnicu Dositeju i Vuku. 

Pošto je glavna ideja perioda prosvetiteljstva bila prosvećenost naroda, škola je trebalo da dobije ključnu ulogu u tome. Stoga su počele nicati škole po nalozima mitropolita i episkopa, kao obrazovanog sloja tadašnjeg društva. 

Prve škole nastale su u Sremskim Karlovcima, a prvi učitelji bili su Rusi Maksim Suvorov i Emanuel Kozačinski. Po ugledu na njihove, osnivale su se i druge škole, pri čemu one postaju kulturno središte društva za razliku od manastira u srednjem veku. 

Sve do pojave Dositeja Obradovića srpska kultura bila je obojena ruskim tonovima. Najpre se to moglo videti u književnom jeziku koji se koristio. Tradicionalni srpskoslovenski smenjen je ruskoslovenskim. 

Kao jedna od najistaknutijih ličnosti toga doba izdvaja se svakako Zaharije Orfelin i njegova pesma Plač Serbiji, koja je bila najvažnija pesma srpske književnosti u XVIII veku. On je i autor prvog slovenskog bukvara kod nas, prvih udžbenika latinskog jezika i mnogih kaligrafskih ostvarenja. Takođe je i prvi čovek koji je napisao časopis kod nas, Slavenoserbski magazin (1768), štampan u Veneciji. U predgovoru časopisu Orfelin je izneo svojevrstan manifest prosvetiteljstva, a, ukratko rečeno, tu se mislilo na ideju da nauka služi potrebama običnog čoveka, da ne bude rezervisana samo za učene ljude. 

Osim Orfelina, svakako je vredno spomenuti i ime Jovana Rajića, srpskog kaluđera, istoričara i pisca. Ostao je upamćen po svom najobimnijem delu Istorija raznih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov, ali svakako poznatiji po istorijskom epu Boj zmaja s orlovi, koji je naročito vredan zato što je to prvi umetnički ep u srpskoj književnosti napisan na narodnom jeziku. 

Vreme 70-ih i 80-ih godina obeležile su reforme Marije Terezije i njenog sina Josifa II. Što se školstva tiče, Srbi su dobili školski sistem koji je bio tada jedan od najboljih u čitavoj Evropi. Svi važniji školski predmeti dobili su svoje udžbenike, a dosta pažnje se poklanjalo i pisanju druge pedagoške literature.

Za Srbe je napravljena i posebna štamparija i to su neke od svetlijih strana surovog perioda jozefinizma, za koji se dugo pisalo kako je dobar po srpski narod. Istina je, u stvari, bila sasvim drugačija. 

Centralnu ličnost srpske prosvećenosti iznedrilo je upravo razdoblje jozefinizma. Vodeći pisac toga doba bio je Dositej Obradović, koji je započeo sa uvođenjem narodnog jezika kao književnog, povezao srpsku kulturu sa ostalom evropskom i postavio filozofiju i književnost u centar zrelog perioda srpskog prosvetiteljstva. 

prosvetiteljstvo i klasicizam- književni pokreti xviii veka 

Neki ga čak i osuđuju jer je raskinuo vezu srpske kulture sa srednjovekovnom, ćirilometodijevskom tradicijom i okrenuo se ,,evropeizaciji srpske kulture“. Pod ovim se podrazumevalo da se Dositej okrenuo narodnom jeziku s jedne strane, a evropskoj i preko nje antičkoj književnosti sa druge. 

Ovaj dositejevski period ostao je upamćen kao doba prvih političkih listova i prvih naučnih radova iz filologije, formiranja pozorišta i prve srednje škole (gimnazija u Karlovcima). Sve navedene aktivnosti bile su prožete prosvetiteljskim postulatima. 

Najveći problem tog vremena bilo je pitanje jezika.

Iako je Dositej forsirao narodni jezik, njegovim stopama nije krenuo veliki broj pisaca. Oni su nastavili da koriste ili crkvenoslovenski ili slavenosrpski jezik. 

Kada su u pitanju Dositejeva dela, programski tekst ili manifest prosvetiteljstvu bilo je Pismo Haralampiju (1783), u kome je izložio nameru da piše knjige razumljive narodu. Kapitalno delo svakako je Život i priključenija (1783), a tu su još Sovjeti zdravog razuma (1784) i Basne sa drugim delom Života i priključenija (1788). 

Kako je i sam Dositej navodio, osnovni cilj svakog njegovog dela bio je da obrazuje običnog čoveka, da nauku približi svakodnevnom životu. Shvatio je da je od nasušne potrebe reforma jezika, jer je to glavno sredstvo za realizaciju njegovih prosvetitejskih ideja. Narodni jezik je trebalo da postane jezik knjiga i škola, kako bi se narod lakše opismenio. 

Srpski klasicizam

U srpskoj književnosti, ali i uopšte u evropskoj, klasicizam je nastao na osnovama antičke kulture. Glavni razlog za to jesu prve regularne škole nastale za vreme ruskih učitelja, a po ugledu na slovensko-latinske škole. Jezici koji su se u njima koristili bili su crkvenoslovenski i latinski. Veliki doprinos tome dala je školska reforma iz 70-ih godina XVII veka, koja je naročito istakla klasičnu kulturu na latinskom jeziku. 

Uticaj se osetio najpre kod naših pesnika, jer su preuzimali poetička pravila, razne klasične stihove i strofe. Rani klasicizam kod nas razlikuje se od antičke književnosti po tome što je poznavao rimu, a što je opet preuzeto iz vremena baroka. 

Prvi predstavnik srpskog klasicizma bio je Lukijan Mušicki, čiji je uzor bio rimski pesnik Horacije. Pod njegovim uticajem Mušicki je pisao ode, epistole (poslanice), ekloge (pastirske pesme) i epigrame. Svoja dela je prožimao rodoljubivim osećanjima i prosvetiteljskim mislima, a neka je posvetio ličnim problemima koji su ga mučili. 

Daleko poznatiji od Mušickog bio je svakako Jovan Sterija Popović. On s pravom nosi zvanje najboljeg srpskog dramskog pisca XIX veka. Sterija je bio osnivač srpske komedije i jedan od predavača prava na Liceju. Koliki je bio njegov uticaj u prosvetiteljstvu, vidi se iz toga što je jedno vreme bio načelnik ministarstva prosvete. 

Jedan je od najraznovrsnijih stvaralaca u srpskoj književnosti svih vremena. Bio je komediograf, romanopisac, tragičar, kritičar, pesnik, pisac udžbenika i filoloških tekstova. Takođe, njegova dela su pripadala različitim stilskim pravcima: počevši od klasicizma i sentimentalizma, preko predromantizma, pa sve do relizma kome je ,,poklonio“ svoje najbolje komedije. 

Sterija je sigurno ostao upamćen po svojim dramskim delima, koja je on sam nazivao ,,žalosna i vesela pozorja“. Istorijske tragedije (najpoznatija je Smrt Stefana Dečanskog) jesu njegov obimniji deo, ali su komedije svakako značajniji. Njegovom duhu i prirodi od samog početka više su odgovarale komedije.

Sterijin komediografski rad istorija književnosti podelila je u tri perioda. Klasične komedije pripadaju prvom: Laža i paralaža (1830), Tvrdica ili Kir Janja (1837), Pokondirena tikva (1838).

U drugom periodu posvetio se šaljivim komadima i lakrdijama za potrebe pozorišta, ali ta dela nisu objavljena. Poslednje godine stvaralaštva proveo je u rodnom Vršcu, vraćajući se opet ozbiljnim komedijama Beograd nekad i sad (1853), Rodoljupci (objavljena posthumno). 

Što se pesničkog rada tiče, svoj vrhunac je dostigao u zbirci pesama Davorje (1854), koja se ujedno smatra i najzrelijim delom klasicističke poezije. 

Jovan Sterija Popović je bio pravi naslednik humanističke kulture XVIII veka, sledbenik Dositeja Obradovića i Lukijana Mušickog, a sa druge strane prethodnik romantičarskog doba. 

Slično

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button