Razum ili srce ~ filozofija B. Paskala i R. Dekarta

Ana Jovčić
0

U današnje vreme, čini se, mnogo se više pratimo razum nego srce. Ipak, često sebi postavljamo upravo ovo pitanje kada treba doneti važne odluke u pogledu ljubavi, biranja profesije pa i vaspitanja dece. Danas je teško ispoljiti emocije i delati u skladu sa njima, jer se smatra da će nas one odvesti na pogrešan put. Drevni narodi poput Egipćana, verovali su da je za proces razmišljanja ključno srce, a ne u razum. Odgovore na ova pitanja, potražili smo kod dva filozofa oprečnih stanovišta.

Kasniji mislioci priklanjali su se jednom ili drugom mišljenju, među kojima su najznačajniji Hegel i Kjerkegor. Najveći prosvetitelj i racionalista građanske epohe, Hegel, bio je na strani razuma (racija), dok se Kjerkegor protiv toga pobunio. Tako obnovljena rasprava Renea Dekarta i Bleza Paskala.

Ko su Rene Dekart i Blez Paskal

Rene Dekart je začetnik filozofskog pravca pod nazivom racionalizam. Reč je o pravcu koji priprema nastanak epohe prosvetiteljstva. Rođen je 1596. godine u Francuskoj. Zanimale su ga prirodne nauke, među kojima je najviše bio okupiran matematikom. Upravo je ljubav prema brojkama uticala na njegov način razmišljanja, ali i na čitav filozofski rad. 

razum

Najpoznatija njegova izreka glasi Cogito ergo sum: „Mislim, dakle, postojim.“

Ovaj filozof izrazito se borio za „prirodno svetlo razuma“. Mnogo je promišljao o istini i sumnji. Isticao je da se u sve može sumnjati osim u sebe samoga koji sumnja.

S druge strane je Blez Paskal. Rođen je 1623. godine takođe u Francuskoj. Kao i Dekarta, i njega je veoma zanimala matematika te je u osamnaestoj godini konstruisao prvu matematičku mašinu (mehanički sabirač) da bi ocu pomogao u obavljanju posla. Verovao je da je prirodno i neophodno da čovek pati. Vera je za njega bila veoma važna.

U jednom od svojih radova ističe da ,,ako Bog ne postoji, onaj ko ne veruje u njega neće izgubiti ništa; a ako pak Bog postoji, taj isti čovek će izgubiti sve zato što nije verovao u njega.’’

razum

Bila je to svojevrsna opklada u kojoj se služio argumentima iz matematike i verovatnoće.

Treba li pratiti razum ili srce

Dekart je smatrao da čovek gradi sebe samog, ali i  svet, isključivo razumom. Moderan čovek treba, kako Dekart ističe, da se oslobodi religije i teologije budući da sve znanje proističe iz zdravog razuma. Tvrdio je da emocije, afekti, strasti, mašta, uopšte, sve ono što bismo mogli podvesti pod „logiku srca“, čime se danas posebno bave ljudi iz oblasti mentalnog zdravlja, nisu suštinski važni. Oni, međutim, postaju relevantni ukoliko služe razumu da stvori svest o sebi, ali i o svetu oko sebe.

Paskal donosi potpuno oprečna mišljenja što ga čini vesnikom snažnih otpora racionalističkom shvatanju sveta i pojedinca. On, naime, iskazuje bojazan za ljude modernog doba. Plaši se da se čovek može izgubiti u nepreglednom svemiru koji postaje sve dostupniji razumu. On ne vidi smisao u racionalnom ovladavanju svetom. Suština, za njega, leži u tome da se čovek mora okrenuti samome sebi. On mora pronalaziti lične vrednosti i sam osmišljavati sopstveni život. Paskal razmišlja o večitoj temi, temi ograničenosti života, a to znači i o smrti.

Nešto od njegovih razmišljanja danas pronalazimo u logoterapiji, jednom od psihoterapijskih pravaca baziranom na egzistencijalizmu čiji je začetnik Viktor Frankl.

I Frankl, kao i Paskal vekovima ranije, insistira na pronalasku smisla života. To se ne može rešiti razumom već srcem. Najbitniji problem čovekovog života je konačnost. Od rođenja mi stičemo, napredujemo, volimo, trudimo se da osmislimo svoje postojanje, međutim, neminovno je zapitati se ima li to ikakvoga smisla ako smo mi kao ljudi smrtni?

razum

Odgovor na ovo pitanje ne može nam doneti razum. Osvajanje prostora, metodologije logike i matematike nam ne mogu biti od pomoći u potrazi odgovora na večitu zapitanost nad svojom prolaznošću.

,,Presuda“: razum protiv srca

Razum u sve sumnja. Tako razara veru i podstiče čoveka da što više ovladava prirodom. Čovek tako gubi oslonac u životu koji jedino može pronaći u veri. Upravo vera nam može pokazati smisao bitisanja.

Boga možemo osećati u srcu, to je razumom nemoguće dokučiti. Srce ima svoja umovanja koja um ne poznaje. Bog se otkriva samo pojedincu koji veruje. Razum je zajednički za sve ljude.

Međutim, čovekova suština je ono što je lično njegovo, ono što ga izdvaja od drugih ljudi. Paskala ne zanima šta je čovek. Zanima ga – ko sam ja? Za Paskala, čovek je trska koja misli.

On je usamljen i suočen sa neizvesnošću sopstvenog postojanja. Upravo ga to izdvaja iz čitavog svemira i čini jedinstvenim. Jedino čovek pokušava da izgradi ono što se neprekidno ruši, smisao svog postojanja. On traga za sigurnošću i uporištem u haotičnom svetu. 

Da li ćemo se opredeliti za razum ili „logiku srca“, sada zavisi isključivo od toga kojim stanovištima smo priklonjeniji. Ovim pregledom promišljanja dva velika mislioca, trudimo se da pokažemo da i u filozofiji, kao i u veri i psihologiji, možemo tragati za odgovorima na pitanja koja nas svakodnevno okupiraju.

Komentari

Odgovori

Vaša email adresa neće biti objavljena.

Ana Jovčić
17/02/2022
0
komentara