Knjiga Knuta Turensena ,,U Norvešku, u smrt”~ istorija i delo

Knut Fluvik Turesen, proučavalac koji se bavio sudbinom jugoslovenskih interniraca u Norveškoj, izjavio je da je ta epizoda “najmračnije poglavlje norveške ratne istorije”. Kao glavni izvor za ovaj članak poslužila je sjajna Turesenova knjiga pod naslovom “U Norvešku, u smrt”. Ovu knjigu sa propratnim svedočanstvom srpskog internirca Nikole Rokića preveo je i objavio izdavač Catena Mundi. Tekst je namenjen budućim generacijama sa jednom jedinom poukom: da se ne ponovi.

Za vreme Drugog svetskog rata, Norveška je tokom celokupnog trajanja rata bila pod Nemačkom okupacijom, od 1940. do 1945. godine. Za to vreme, u Norveškoj je osnovano više koncentracionih logora u kojima je bilo zatočeno i, po proračunima istoričara, 4060 državljana Kraljevine Jugoslavije. 

Operacija “Viking”

Turense beleži da su se, tokom 1942. godine, Nemci na Severnom frontu, zajedno sa Fincima, borili protiv sovjetskih trupa. Snage Vermahta imale su problema sa vezom snabdevanja između Nemačke i ovog dela fronta. U to vreme, Norveška nije imala sistem izgrađenih puteva i železnica koji bi Nemcima olakšali snabdevanje trupa preko ove teritorije. Rajh je zato želeo da na severu Norveške izgradi infrastrukturu da bi obezbedili stabilno snabdevanje svojih vojnika, a za to su im je bila potrebna radna snaga.

Tu se javila ideja o interniranju ratnih zarobljenika iz Jugoslavije u Norvešku, koja će biti izvedena u operaciji nazvanoj Viking.

Tvorac ove operacije bio je rajhskomesar Jozef Terboven. Terboven je uspeo da ubedi Himlera da u Jugoslaviju pošalje višeg SS oficira Avgusta Majsnera koji stiže u Beograd 22. januara 1942. i odmah počinje sa pripremama za deportaciju ratnih zarobljenika.

Ovim su Nemci obezbedili radnu snagu za izgradnju infrastrukture na severu Norveške, ali i rasteretili sistem jugoslovenskih logora, osnovanih odmah nakon okupacije, koji su bili prepuni.

Smrtnost jugoslovenskih zarobljenika u norveškim logorima bila je prilično visoka (po nekim proračunima iznosila je 55,48% od ukupno deportovanih Jugoslovena).

Najpoznatiji logori u Norveškoj bili su logori Botn, Ejsan i Bergen.

Logor “Botn”

Ovaj logor je postojao od 25. jula 1942. sve do jula 1944. godine. U tom periodu je u logoru boravilo oko 1000 lica. Logoraši su bili zaduženi za izgradnju deonice državnog puta između norveške varošice Rognan i malog sela Saksenvik. Ova deonica će kasnije postati poznata pod nazivom Krvavi put. 

U roku od dve godine njegovog trajanja, u ovom logoru je ubijeno 352 logoraša, 116 njih je završilo u bolesničkom logoru, 19 logoraša je uspelo da pobegne (uz pomoć lokalnog stanovništva koje nije podržavalo kvislinšku vladu odbegli zarobljenici prebegli su u Švedsku), a šestoro je ubijeno pri pokušaju bekstva.

Komandant logora Botn prvobitno je bio esesovac Fric Kifer. Pod njegovom komandom u logoru je bilo još šest SS oficira, dva podoficira, 10 nemačkih vojnika i norveški stražari.

Logor “Ejsan”

Ejsan je bio logor u kojem su dovoženi bolesni jugoslovenski internirci. Kao i Botn, postojao je dve godine, od 1942. do 1944. U tom periodu u njemu je boravilo 679 logoraša. 91 logoraš je u njemu preminuo, a njih 355 je ozdravilo i poslato u druge logore u kojima su vraćeni na prinudni rad.

Kada je Norveška oslobođena, u ovom logoru se zateklo 230 jugoslovenskih logoraša.

Logor “Bergen”

Bergen je osnovan 14. juna 1942. godine. Tada je u ovaj logor pristigla prva grupa koja je brojala 900 zarobljenika. Oni su bili zaduženi za izgradnju deonice puta do Espelana, koji će takođe prerasti u logor. 

Ubrzo nakon oformljenja ovog logora, 1942. godine, 400 zatvorenika će iz logora Bergen biti prebačeno u logor Botn.

Uslovi u logorima

Autor navodi da se istorijat ovih norveških logora može se podeliti na dva perioda: prvi period pod upravom SS oficira, koji jugoslovenskim logorašima nisu priznavali status ratnih zarobljenika, i drugi period, od marta meseca 1943. godine, kada jugoslovenski logoraši dobijaju status ratnih zarobljenika (tada je upravu logora preuzeo Vermaht).

U Norveškim logorima stradalo je ukupno 2.368 interniraca, a od toga je 1.951 (82,4%) umrlo tokom uprave oficira SS.

Pored proizvoljnih ubistava i terora od strane nemačkih SS oficira, život interniraca u norveškim logorima otežavale su i česte nestašice hrane. Turensen ističe da su logoraši bili primorani da rade pod surovim klimatskim uslovima. Često im nije bila dostupna nikakva medicinska pomoć, a higijena je bila na veoma niskom nivou. Među logorašima su se širile vaši i dizenterija. Bili su smešteni u velikom broju po barakama gde nije bilo dovoljno prostora. Zime su bile duge i hladne, sa temperaturom do -40 stepeni ispod nule.

Čak i u takvim klimatskim uslovima, logoraši su radili na otvorenom, često neadekvatno odeveni.

Autor knjige je došao i do svedočanstava da je bilo i slučajeva kada su zatvorenike primoravali da se zimi kupaju u ledenom moru. Od ovakvog tretmana su se mnogi logoraši razboljevali i, nedugo potom, umirali. Rad su otežavale i velike količine snega, koji su logoraši prvo s velikim naporom raščišćavali da bi potom nastavili izgradnju puta.

Svedoci koji su učestvovali u pisanju knjige svedoče da se, tek sa dolaskom oficira Vermahta prestalo sa praksom proizvoljnog ubijanja zatvorenika. Takođe, iako i dalje u teškim uslovima, pod upravom Vermahta su jugoslovenski logoraši dobili status ratnih zarobljenika, a samim tim i pravo na medicinsku pomoć.

Svedočanstvo jednog internirca

“Narednog jutra je trebalo da bude masovno streljanje bolesnih, kako su to Nemci zvali, no ja bih pre rekao izmučenih. Međutim, kad dođe veče, najednom gledah nekako pozitivnije na život. Osetih priliv neke nove snage. Uspeo sam da se pridignem i da se vratim u svoju baraku. Sledećeg sam dana gledao kako bolesne stavljaju jednog na drugog u kolica i kako ih logoraši koji su još imali snage da se kreću odvoze na strelište. Ovo je bilo njihovo poslednje putovanje po norveškoj zemlji… Ubrzo potom se začuše plotuni. Nas nekolicinu odrediše da očistimo sobu za njima, kako bi sve bilo spremno za sledeću turu. Uspeo sam da stanem na noge i počeo da jedem travu. Kad je došla jesen, osećao sam se malčice jače i verovao sam da ću pregurati zimu. Imao sam nadu, koja mi je davala hrabrost i želju da opet vidim majku.”

U slučaju da ste ljubitelj istorije i istorijskih zanimljivosti, sigurni smo da će vam se ova knjiga dopasti. Analitični i posvećeni autorov karakter uvlače čitaoca u traumatičnu priču o stradanju Jugoslovena daleko od kuće, u, neočekivano, hladnim predelima Norveške.