Zabranjeni spisi ~ cenzura knjiga od antike do danas

Libricid je neobičan izraz za sistematsko uništenje određenog naroda ili narodnosti. Spada pod ,,cenzuru”, ali je mnogo više od nje. Libricid predstavlja spaljivanje knjiga od značaja nekog naroda, te tako i sankcionisanje vladavine slobodne umetničke misli. Iako se možda čini suprotno, libricida je kroz istoriju bilo mnogo. Pogledajte šta je sve cenzura slodobe pisanja i čitanja, kada je sve bio sprovođena cenzura i kakve je posledice ostavljala.

Cenzura ~ novi pojam za staru pojavu

,,Cenzura je autoritarno ograničavanje ili zabrana izražavanja mišljenja ili ideja zbog opasnosti po vlast, društveni ili moralni poredak”.

Može se sprovoditi protiv obelodanjivanja, čitanja, širenja i posedovanja, slušanja i gledanja, za društvo opasnih štampanih i rukopisnih knjiga. Sa napretkom tehnologije, i libricid i cenzura su promenile svoje oblike.

Tako danas cenzura može da se vrši i prilikom izrade filmova, videokaseta, televizijskih emisija, pozorišnih predstava i dr.

Sprovodi se na različite načine, koristeći različita sredstva i postupke: od uništavanja nepoželjnih sredstava izražavanja, preko brisanja ili precrtavanja samo delova dela.

Cenzura ide sve i do menjanja, transformisanja, odnosno falsifikovanja nekih delova koji se ne podudaraju sa željenim oblikovanjem realnosti od strane neke ,,više instance” (vlast, crkva, car, Bog, kultura, ukus…).

Tako su se oko ,,lomača” koje su pripremane za knjige, ,,spaljivači” okupljali praveći slavlja i proslavljajući momenat uništenja dela.

Vrste cenzure

Tokom istorije se pojavljuju različiti oblici cenzure. Najčešće se pojavljuju:

1. preventivna cenzura, koja se uočava u nizu postupaka – nadzor štampara i štamparija, ukidanje ili zatvaranje samostalnih štampara, itd.

2. suspenzivna cenzura – najuobičajniji oblik. On predstavlja grubu represija protiv svih koji utiču na život knjige (autora, čitaoca, izdavača). Vlast, bila ona crkvenog ili svetovnog karaktera, ulazila je u trag ,,nepoželjnom sadržaju” i uklanjala ga spaljivanjima (nekad zajedno sa autorima!), kao i uništavanjem u fabrikama. Najefektniji način da bi se ,,predupredila” produkcija nepoželjnog sadržaja je sastavljanje popisa zabranjenih knjiga.

3. autocenzura – cenzura koju sprovodi sam autor u strahu od mogućih posledica. Najviši je oblik cenzure.

Razlozi za takvu aktivnost su raznoliki: kroz istoriju se uočava da su najčešće verski, politički ili ideološki. Libricidom se teže ukloniti sadržaji koji se smatraju uvredljivima ili neprihvatljivima. Takođe, razumevanje pisane reči podiže svest o slobodi. Diktatori su znali da je najlakše zavladati nepismenom gomilom, zato cenzura postaje pratilac svake moći, a istoriju čitanja prati niz cenzorskih lomača. Oni koji spaljuju knjige misle da će na taj način ukinuti drugačije mišljenje, prošlost ili, u modernom dobu najbitnije, nacionalnost.

,,Onaj ko može da pročita jednu rečenicu, može da pročita sve. I što je još važnije, čitalac je sada sposoban da razmišlja o toj rečenici, da deluje na osnovu nje i da joj prida značenje“.

Počeci cenzure i prvi libricid

Postavlja se pitanje ,,Kada je sve počelo?“

Počeci hrišćanske cenzure se vezuju za prvi Nikejski sabor, a nakon njega za sabor u Efesu 431. gde se zabranjuju neki dogmatski spisi i proglašavaju se jeretičkim. Na saborima se prave popisi kanonskih knjiga, dok se apokrifne izbacuju.

Uočavamo da je cenzura zapravo bila sprovedena unutar hrišćanstva (u tom trenutku jedinstvene vere, pre Velikog rakola 1054). Međutim, cezura kao institucija je postojala i bila prisutna i pre koncipiranja hrišćanstva kao religije.

U antičkoj Grčkoj prvi slučaj spaljivanja knjiga zabeležen je u V veku pre nove ere u Atini, gde su spaljene Protagorine Knjige o bogovima, gde se ,,usudio” sumnjati u postojanje bogova, pa je zato prognan iz Atine.

Srednji vek i prelaz u novo doba nose prevlast po broju cenzurisanih materijala. Sa jačanjem građanskog sloja u gradovima i pojavom univerziteta se počinju menjati prilike za slobodnije izražavanje.

Inkvizicija je crkveni sud koji je delovao u katoličkim zemljama. Razlikuju se rimska inkvizicija, crkveni sud koji je obrazovan da bi iskorenio jeretike i španska inkvizicija za odbranu religije i kulture hispanskih naroda. Najsnažniji i najznačajniji deo inkvizicije su činili dominikanci ,,koji umeju da dobro ubeđuju otpale od crkve”.

Nakon što je Gutemberg otkrio štampariju, broj ,,loših” i ,,nemoralnih” knjiga naglo se povećava. 1479. zabeležena je prva intervencija rimskog pape protiv štampanja nepoželjnih knjiga, a 1487. papa Inoćentije VIII izdaje Intemultiplices, bulu koja nagoveštava strogo stajalište crkve prema nekontolisanom štampanju knjiga. Papa Aleksandar VI istom bulom 1501. ozakonjuje preventivnu cenzuru.

Najekstremniji od svih represivnih načina za sprovođenje cenzure je svakako bilo koncipiranje liste zvane Index librorum prohibitorum (Spisak zabranjenih knjiga).

Dvadeseti vek

10. maja 1933. Nacisti u Nemačkoj su pokrenuli akciju uništavanja knjiga koje su bile u suprotnosti sa nacističkom ideologijom. Spaljeno je više od 25000 tomova ,,nenemačkih” knjiga. Te večeri su spaljena dela Ajnštajna, Mana, Prusta, Zole, Brehta i drugih.

Sada instituciju inkvizicije zamenjuje državna vlast: u dvadesetom veku cenzura doživljava obrt. Spisak razloga za zabranu štampanja knjiga se menja i širi: osim političkih, verskih i ideoloških razloga na spisku se nalaze i seksualne teme, bezbožništvo, problematičan način života, nasilje, negativnost, veštičarenje.

Zanimljivo je da je 1926. godine u Etiopiji pošiljka Biblije zadržana na neodređeno vreme, tek 20 godina kasnije je poslata na adresu. Danas je ova knjiga zabranjena samo u dvema državama sveta: Severnoj Koreji i Saudijskoj Arabiji, na osnovu religijskih razlika.

Neke od najpopularnijih knjiga današnjice su bile zabranjivane: Uliks (seksualne teme), Prohujalo sa vihorom (čak 65 godina u Rusiji od strane komunističkog režima), Životinjska farma je i dan danas zabranjena u Keniji i Kubi, ali i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Da Vinčijev kod je i dalje zabranjen u Libanu, Dekameron, Majstor i Margarita, a kod nas Kad su cvetale tikve.

Međutim, jedan od najkontroverznijih romana današnjice je definitivno Satanski stihovi Salmana Ruždija, roman napisan 1988. Taj roman obara sve granice kontroverzi. Zabranjen je u sledećim islamskim i neislamskim državama:

Indija, Bangladeš, Sudan, Južnoafrička republika, Šri Lanka, Egipat, Kenija, Pakistan, Liberija, Katar, Senegal, Somalija, Tajland, Indonezija, Kuvajt, Malezija, Papua Nova Gvineja, Saudijska Arabija, Singapur, Tanzanija, Venecuela.

Sigurni smo da uočavate da je cenzura sveprisutna i dalekosežna. Ona neće moći da se suzbije. Čak i kada mislimo da je nema, pritajila se i čeka trenutak da zablista.