U svetu stilskih figura: naučite sve o stilskim figurama dikcije

Da li vam prilikom analize književnog dela određivanje stilskih figura predstavlja problem? Koliko puta vam se desilo da pomešate stilske figure? I da li znate koja je funkcija stilskih figura u književnom delu?

U daljem tekstu nudimo vam odgovor na ova pitanja i pomoć pri određivanju stilskih figura u tekstu.

Neka vam analiza književnog dela postane uživanje.

Šta su to stilske figure?

Svaki pisac ima svoj stil pisanja. Neko piše lako razumljivo, dok je nekog pisca teško razumeti. Stil pisanja oduvek je bio jedan od glavnih razloga kada birate svog omiljenog pisca, pa vam vrlo često pisac koji pise teško razumljivo nije na lisi omiljenih. To je greška. Kada budete razumeli stilske figure bićete očarani tim „teškim“ književnim delima. Lingvistička disciplina koja se bavim izučavanjem stila pisanja naziva se stilistika. Stilistika određuje osnovne karakteristike nekog književnog dela, epohe ili pravca kome pripada to delo, način na koji je delo komponovano tj. strukturu književnog dela, kao i stilske figure koje se nalaze u delu.

Stilske figure predstavljaju utvrđeni način izražavanja koji odvaja književoumetnički stil od razgovornog ili administrativnog stila. Stilske figure obogaćuju književno delo, daju mu posebnu lepotu tj. estetsku vrednost ili ono što je poznato kao umetnička vrednost.

Stilske figure u srpskom jeziku dele se na :

Figure dikcije  

Aliteracija Anadiploza Anafora Asonanca Epifora Onomatopeja Simploka

Figure reči (tropi)

Alegorija Epiet Eufemizam Metafora Metonimija Personifikacija Simbol Sinegdoka

Figure konstrukcije

Asindeton Elipsa Inverzija Polisindeton Retoričko pitanje

Figure misli

Antiteza Gradacija Hiperbola Ironija Litota Oksimoron Paradoks Poređenje

U nastavku teksta, na primerima književnih dela, naučite sve o stilskim figurama dikcije.

Stilske figure dikcije

Figure dikcije se odnose na glas ili grupu glasova, oponašanje zvukova iz prirode ili ponavljanje čitavih reči.

Kao što smo videli u figure dikcije spadaju: aliteracija, anadiploza , anafora, asonanca, epifora, onomatopeja i simploka.

Aliteracija je stilska figura koja se odnosi na liriku i to  je ponavljanje istih samoglasnika u nizu reči ili u celom stihu.

Npr. „Vrh hridi crne

Trne

 Zadnji rumeni zrak“   

   (Aleksa Šantić, Veče na školju)

Asonanca je stilska figura koja podrazumeva ponavljanje istih suglasnika u nizu reči ili u celom stihu.

Npr. „Pučina plava

Spava

Prohladni pada

 Mrak“  

(Aleksa Šantić, Veče na školju)

Anadiploza podrazumeva ponavljanje reči na kraju jednog i na početku drugog stiha.

Npr. „Vrati mi moje krpice,

        Moje krpice od čistoga sna.“

(Vasko Popa, Vrati mi moje krpice)

Anafora se, takođe, odnosi na liriku i to je ponavljanje reči na početku stihova.

Npr. „I nema sestre ni brata,

          I nema oca ni majke,

          I nema drage ni druga.“

(Tin Ujević, Svakidašnja jadikovka)

Epifora je ponavljanje reči na kraju stihova. Ovom stilskom figurom izražavaju se jača osećanja.

„Kupi vojske koliko ti drago,

Pod Stalaća kad je tebi drago,

Udri Stalać kako ti je drago,

Ja ti dobra ne dam nijednoga.”

(Smrt vojvode Prijezde)

Onomatopejom se oponašaju zvukovi iz prirode: različiti glasovi životinja, šumovi. Ti zvukovi su često neartikulisani . Pisci ovom stilskom figurnom postižu zvučne, ekspresivne slike.

Npr.  

„Zuji, zveči, zvoni, zvuči,
Šumi, grmi, tutnji, huči –
To je jezik roda moga!”

(Petar Preradović, Jezik roda moga)

Simploka je stilska figura kod koje dvaili više uzastopna stiha počinju istim i završavaju se istim rečima. Simploka je kombinacija anafore i epifore.

Npr.   „  Slušaj, pobre, je l’ i jauk tlapnja?
Slušaj zveku, je l’ i zveka tlapnja?”

(Ivan Mažuranić, Smrt Smail age Čengića)

Videli smo da su stilske figure dikcije pre svega karakteristične za poeziju i stihove, ali to ne znači da se ne mogu javiti u prozi.

Kada dobijete pesmu najpre pronađite stilske figure dikcije ili zvučne figure.

Srećno!