Motiv rastanka u poeziji Branka Radičevića – pismeni sastav

1,823

Sedim u polutamnoj sobi dok pahulje prekrivaju naš grad, a Baba Marta nam se smeši prerano bačenim kaputima. Kako se to rastaje zima od proleća? Da li, možda, ovim poslednjim povratkom? Pažnju mi privlači razmišljanje o životu i antipodima koji ga čine: sasanak i rastanak.

Sam život tako i počinje – našim sastankom sa ovim svetom, sa onom koja nas je donela njemu, sa prvim biciklom, školom, prvim prijateljima, prvom ljubavlju, boginjama i prvom prehladom, i još mnogo stvari koje se nižu u beskraj sve dok ne dođe rastak, povratak u postelju i putovanje ka nečem drugom, nekom novom svetu.

Od nas će tada ostati po neko sećanje ljudi koji su nas poznavali, priča da smo postojali.

Nijedan pisac srpskog romantizma nije bolje opisao motiv rastanka od Branka Radićevića. U poemi Đački rastanak glavni motiv koji dobija internacionalni karakter u kasnijim delima i savremenoj književnosti, ali i mnogo ranije, u antičkim delima gde su se grčki junaci rastajali od svojih žena, dece, domovine i odlazili u ratove. Lirski subjekat u poemi najviše žali za đačkim dobom i dane detinjstva i mladosti. Kako je to čudno, zar ne? Svi bežimo od škole, obaveza, dodajemo sebi koju godinu više kako bismo što pre pobegli iz detinjstva, a čim dođe realnost i godine kada postajemo odgovorni za svoje obaveze, onda žalimo za najlepšim i najbezbrižnijim danima života. Rastanak lirkog subjekta u poemi dostiže stepen više.

On se ne rastaje samo od golih brda, vinograda, prijatelja, već se rastaje i od života. Zamislite tu težinu. Išćekivati smrt i prihvatiti je tako mirno, pisati o njoj na liričan način. To rade veliki ljudi, tako je radio Branko Radičević. U pesmi se oseća seta, tuga i nostalgija, na jednoj strani, i radost, na drugoj. Branko Radičević je uspeo da spoji ove antipode i da od njih nastane poezija. Iako nam se čini da za sreću u trenutku rastanka nema mesta, nije tako. To lepo sećanje koje u njemu budi sreću lirkom subjektu niko ne može uzeti. Posebno mesto u njegovom sećanju zauzimaju Karlovci i sve što se može videti u njima. Ali, svet je surov! Svet ga zove i on mora poći. Karlovci su za lirkog subjekta poput žive stvari. On ima potrebu da ih zagrli, poljubi, da se dostojanstveno rastane od njih.

U Đačkom rastanku mnogo je simbola koji upravo upućuju na rastanak – zalazak sunca je jedan od njih („Sunce zađe, a spušta se tama“). Pesnički subjekat žali i za rekom, za velikim i plavim Dunavom, za vinogradima i grožđem koga više neće brati. Rastanak Branka Radičevića širi se na sve što postoji na ovom svetu. On se rastaje od pesama, narodnog kola, momaka i devojaka iz Karlovca, grožđa, ptica, vinograda, izvora…

Đački rastanak je Brankova labudova pesma. Od života se rastao vrlo mlad, a ova poema kao da je svojevrsna slutnja te prerane smrti.

Pahulje koje padaju u ritmu sata koji otkucava vreme govore mi da u životu nije važan odlazak, on je neminovan, sastavni deo života, već je važan način života i opraštanje od njega kada ove kazaljke otkucaju vreme za to.