KomunikacijaBioskopObrazovanjePorodicaPsihologijaRaznoZabava i slobodno vremeZdravlje

Audiodeskripcija ~ šta je i kako pomaže osobama sa oštećenjem vida

Audiodeskripcija je i dalje zagonetan pojam za većinu ljudi iako na dnevnom nivou gledamo filmove, pratimo sportske manifestacije, posećujemo pozorišne predstave ili odlazimo na izložbe slika. Naime, doslovni prevod datog termina jeste zvučni opis. Ovo je način da i osobe oštećenog vida ravnopravno konzumiraju kulturno-umetničke sadržaje koji uključuju vizuelne komponente.

Iako su gledaoci navikli da je na televiziji gotovo svaki strani film titlovan, audioopisi čiji je cilj da pojasne važne delove radnje, ali i da prevedu dijaloge posredstvom glasa spikera, kod nas su veoma retki. Slično je i sa muzejskim postavkama. Tek se ponekad organizuju pristupačne izložbe gde posetioci mogu preko slušalica da čuju opise slika pred kojima stoje. Nekolicina udruženja u saradnji sa pozorišnim muzejima i medijima, nastoji da se u Srbiji audiodeskripcija podigne na viši nivo.

Audiodeskripcija u svetu i kod nas

Audiodeskripcija je nastala u Sjedinjenim Američkim Državama, gde slepe osobe imaju prilike da uživaju u posetama mnogim pozorištima, bioskopima i galerijama na pristupačan način. Isto tako, zakonski je uređeno da tačno utvrđeni deo televizijskih sadržaja na 25 kablovskih kanala moraju biti prilagođeni gledaocima sa oštećenjem vida.

Velika Britanija i Nemačka takođe brinu o ovom aspektu pristupačnosti. U Francuskoj su se pojavili čak i stripovi propraćeni audio-deskripcijom. U Rusiji se koristi termin tiflokomentarisanje pa i uprkos tome što pozorišta i muzeji nemaju obavezu da svoje programe učine pristupačnim slepim osobama, postoje stalne, ali i privremene izložbe, kao prilagođene predstave. U Srbiji ovaj vid prilagođavanja tek je u povoju, baš kao i u zemljama regiona.

Prilagođavanje filmova

Kod nas već dugo postoji praksa sinhronizacije crtanih filmova, dok je u brojnim evropskim zemljama umesto titlovanja popularnog u Srbiji, uobičajeno glasovno opisivanje i za filmove čiji jezik gledaocima nije maternji.

Korisno je znati da, primera radi, sinhronizaciju svojih sadržaja stvara Netflix, dok je u Srbiji udruženje „Homer“ mnogo uradilo na ovom polju. Pomenuto udruženje slepih od 2005. godine radi na projektu adaptacije i sinhronizacija. Između ostalog, za srpsku publiku adaptirani su i film ,,Pijanista”, ,,Petparačke priče”, ,,Taksista”, ,,Neki to vole vruće”, ,,Psiho” i mnogi drugi.

Kada film obiluje dijalozima, osobe oštećenog vida manje-više mogu ispratiti njegovu radnju. Ipak, čest je slučaj da su brojne scene neverbalne što može biti izuzetno frustrirajuće pogotovo ako u blizini nema osobe koja bi prepričala šta se ustvari događa. Tu je ključ važnosti audioopisivanja. Osim toga, dijalozi mogu biti prepreka ukoliko gledalac ne vlada jezikom kojim se na filmu govori.

Kada se vrši prilagođavanje filmova, nemoguće je da svaka scena bude opisana. Zadatak je da budu rastumačene one scene koje su važne za razumevanje same suštine. U suprotnom, informacija bi bilo previše te bi praćenje radnje bilo naporno. Opisuju se izgled likova, izrazi lica ako su specifični ili važni za radnju, a pored toga, spikeri prevode tekst koji izgovaraju glumci. Opisi scena ubacuju se u pauze između dijaloga te nema dovoljno vremena da apsolutno svaki detalj bude obuhvaćen. Pored svega ovoga, opisuju se izgled prostorija, prirode, uopšteno, prostora u kom se scena odvija. Naglašavaju se smena dana i noći, a čitaju se i natpisi koji se nalaze u sastavu filma.

Audiodeskripcija u pozorištu i muzejima


Adaptacija pozorišnih predstava vrši se na sličan način kao i prilagođavanje filmova za slepe osobe. Pojedine scene se odvijaju, ali u tišini. Tada će slepoj osobi zarad razumevanja radnje najviše značiti opis dešavanja, što je, primera radi, u Narodnom pozorištu u Beogradu rešeno.

Publika kojoj je to neophodno može kontaktirati udruženje Althea. Ovo udruženje od 2010. godine prevodi predstave u obe sale Narodnog pozorišta. Uređaj koji se koristi za praćenje predstava ne ometa druge uređaje. Funkcioniše na infracrvenom dvokanalnom principu, a slušalice su bežične. Iz jednog kanala se čuje objašnjenje zbivanja na sceni, a iz drugog dolaze zvuci sa bine. Pošto je audiodeskripcija neophodna za nesmetano praćenje audiovizuelnih sadržaja, jasno je zbog čega je potrebno da i čisto vizuelne umetnosti na ovaj način budu dostupne slepim osobama. Kod nas se adaptirane izložbe dešavaju, ali ne u kontinuitetu.

Posetioci ovakvih postavki, takođe imaju pristup slušalicama posredstvom kojih dobijaju detaljne opise svih umetničkih dela koja čine izložbu. Ovo je značajan iskorak na polju opšte informisanosti i obrazovanja osoba sa oštećenjem vida kod nas.

Audiodeskripcija
Prva utakmica praćena audiodeskripcijom u Hrvatskoj

Dalekosežni značaj audiodeskripcije

Audiodeskripcija je način da umetnost bude dostupna svima. To je doprinos ravnopravnom učešću u kulturnom i društvenom životu slepih i slabovidih osoba kako u svetu, tako i kod nas. Stoga se u poslednje vreme radi na istraživanju novih načina prilagođavanja koji će iziskivati manje novca. Uz to, brojni dokumenti kao što su Univerzalna deklaracija Ujedinjenih nacija o pravima čoveka, Međunarodna konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, ali i Direktiva Evropskog parlamenta i Saveta o audiovizuelnim medijskim uslugama, garantuju pravo na potpuno i pravovremeno informisanje osobama sa invaliditetom. Zato je važno da svi sadržaji od kulturnog i opštedruštvenog značaja budu dostupni i osobama oštećenog vida.

Slično

Back to top button