Hipofiza je, iako izuzetno mala, veoma važna žlezda endokrinog sistema. Teška je oko 0,6 grama i prečnika oko 15 mm. Ovalnog je oblika i nalazi se u koštanoj jamici na gornjoj strani klinaste kosti. Ona je preko svoje peteljke povezana sa hipotalamusom, donjim delom međumozga.
Hipofiza: morfologija
Sastavljena je od dva režnja, prednjeg, koji je veći i koji se zove adenohipofiza, i zadnjeg, čiji je naziv neurohipofiza. Režnjevi su povezani središnjim delom hipofize koji je slabije prokrvljen. Njega neko čak smatra trećim režnjem hipofize.
Adenohipofiza stvara i izlučuje šest hormona: hormon rasta, tireotropni hormon, prolaktin, adrenokortikotropni hormon, folikulostimulirajući i luteinizirajući hormon. Neurohipofiza ne proizvodi samostalno hormone, nego predstavlja skladište u kome se deponuju dva hormona koja stvara hipotalamus, antidiuretski hormon i okscitocin.
Pankreas ili gušterača je organ koji pripada sistemu organa za varenje i nalazi se priljubljen uz prva dva slabinska pršljena. Međutim, pankreas ima i svoj endokrini deo. U njemu se stvaraju hormoni koji preko kapilara odlaze direktno u krvotok. Tih hormona je dosta, a posebno važni među njima su insulin i glukagon, koji regulišu nivo šećera u krvi.
Hipofiza je veličine zrna graška i naziva se najzaštićenijim organom u ljudskom telu. Ona je, naime, tako centralno smeštena da je gotovo skrivena i teško vidljiva.
Kao što je već rečeno, prednji deo hipofize zaslužan je za nastanak šest hormona. Hormon rasta ili somatotropni hormon, kako mu i samo ime kaže, reguliše rast i razvoj čitavog organizma. Tireotropni hormon (TSH) podstiče lučenje štitne žlezde. Adrenokortikotropni hormon (ACTH), poznat i kao kortikotropin, stimuliše lučenje kore nadbubrežne žlezde.
Ostala tri hormona podstiču polne žlezde i nazivaju se gonadostimulini. Prolaktin, odnosno luteotropni hormon (LTH), utiče na stvaranje mleka kod žena. Folikulostimulirajući hormon (FSH) stimuliše razvoj folikula u jajniku i lučenje polnog hormona estrogena kod žena. Kod muškarac ovaj hormon stvara Lajdigove ćelije i izaziva spermatogenezu. Luteostimulirajući hormon (LH) stimuliše lučenje progesterona kod žena i testosterona kod muškaraca.
Središnji deo hipofize ili srednji režanj zbog svoje slabe prokrvljenosti nema posebnog značaja za funkcionisanje organizma, njegova je uloga samo da povezuje prednji režanj sa zadnjim.
Hipofiza i hormoni
Zadnji režanj u tesnoj je vezi sa jedrima hipotalamusa. Hormoni koji nastaju u hipotalamusu deponuju se u zadnjem režnju kao konačan proizvod i odatle prema potrebama prelaze direktno u krvotok. Prema tome, zadnji režanj dođe kao usputna stanica nekim hormonima od hipotalamusa do krvotoka.
Dva hormona koja se deponuju u zadnjem režnju hipofize su: antidiuretski hormon i oksitocin. Prvi je ranije nazivan vazopresin i on izaziva kontrakcije sitnih krvnih sudova, smanjujući izlučivanje konačne mokraće, a istovremeno stimulišiću ponovnu apsorpciju vode iz primarne mokraće. Ovaj proces je moguć zato što se povećava permeabilnost ili propustljivost bazalne membrane.
Drugi hormon, oksitocin, izaziva i pojačava kontrakcije mišića materice i nadolaženje mleka.
Endokrini pankreas drugačije se naziva insularni aparat. Sastavljen je od specifičnih endokrinih ćelija (Langerhansova ostrvca) koje se nalaze u svim delovima pankreasa. Ta ostrvca sastoje se od tri tipa ćelija: alfa, beta i gama. Najbronije su beta-ćelije koje luče insulin (insula je latinska reč za ostrvo), a alfa-ćelije luče glukagon.
Oba navedena hormona deluju antagonistički na metabolizam ugljenih hidrata. Insulin smanjuje nivo glukoze u krvi, a glukagon povećava.
Insulin dvojako deluje na metabolizam ugljenih hidrata. Najpre olakšava ulaženje glukoze u ćelije, a zatim omogućava njeno iskorišćavanje u ćelijama.
Problemi sa lučenjem insulina
Za ćelije nervnog sistema insulin nije direktno nephodan. Međutim, kada dođe do izrazitijeg sniženja glukoze u krvi, ispod 2.75 mmol/l, uz delovanje insulina, najpre trpe kičmena moždina i veliki mozak. Razlog za to je akutni nedostatak glukoze koja je osnovna energetska jedinica nervnih ćelija.
Tada veoma brzo može doći do hipoglikemijskog šoka, koji se manifestuje prvobitno napadima jakih grčeva, zatim opada mišićni tonus i telesna temperatura i dolazi do gubitka svesti. Da bi se prekinulo ovo stanje, neophodno je ili uzeti veće količine ugljenih hidrata ili intravenski primiti glukozu.
Ukoliko je povećana koncentracija ugljenih hidrata u krvi, lučiće se više insulina.
On će onda smanjivati koncentraciju ugljenih hidrata, što dalje vodi ka smanjenju sekrecije insulina. Ovaj primer dobro ilustruje mehanizam negativne povratne veze između hormona i procesa na koje utiču.
Kada u organizmu nema dovoljno insulina, glukoza ne može da se pretvori u glikogen i ćelije ne mogu da je iskoriste. Zbog toga dolazi do hiperglikemije, odnosno nivo glukoze u krvi je veći od normalnih vrednosti (veći od 6.6 mmol/l). Takvo stanje naziva se diabetes mellitus ili šećerna bolest.
Glukagon je drugi hormon endokrinog dela pankreasa i on deluje antagonistički u odnosu na insulin. Povećava koncentraciju glukoze u krvi tako što mobiliše glukozu iz glikogena jetre.
O oboljenjima hipofize više na ovom linku.
