Istorijske zanimljivostiKnjiževnostObrazovanje

Na Drini ćuprija ~ period pod vlašću Austrougarske (II deo)

U prethodnom tekstu smo se prisećali istorijskog toka romana ,,Na Drini ćuprija“ sve do dolaska Austrougarske na vlast. Iako je prošlo skoro 3 veka koja su u prethodnom tekstu opisana, stiče se utisak da su glavni događaji nanizani oko dolaska novog okupatora u kasabu.

Sedamdesetak godina nakon Karađorđevog ustanka opet planuše turske i srpske kuće oko kasabe i opet nikoše srpske glave na kapiji mosta. Ubrzo je usledio prividni mir, zavijen velom straha i loših predosećanja. Početak leta 1878. proveo je jedinice turske vojske iz Sarajeva ka Priboju i proneo glasine da se sultan povlači iz Bosne bez otpora. 

,,Zarati se opet u Srbiji“

Plevaljski muftija je sa malim brojem svojih ljudi želeo da organizuje u Bosni otpor protiv Austrijanaca. Došao je u kasabu da podstakne i prvake iz kasabe da mu se pridruže. Većina višegradskih muslimana bila je protiv oružanog otpora, a najistaknutiji među njima bio je Alihodža Mutevelić.

Nije on bio ni kukavica ni verski nezainteresovan, on je kao i svaki pravi musliman mrzeo sve što je hrišćansko, ali je bio svestan da sultan prepušta Bosnu Švabi i da će neorganizovani otpor poraz učiniti još bolnijim i težim.

I dok su svađe između muslimanskih pregovarača trajale danima, pojaviše se Austrijanci iznad kasabe. Tada je svima postalo jasno da se kasaba ne može odbraniti i da je Mutevelić bio u pravu. Po Karamanlijinom naređenju, seiz je Alihodžu vezanog prikovao desnim uhom za drvenu gredu na kapiji. 

Pobegli su svi pred naletom Švaba, nesrećni Alihodža je ostao prikovan, sam i uplašen od buke granata i tek ga ja kasno toga dana jedan bolničar pomoću klešta oslobodio sa grede. Očistio mu je ranu i previo. 

Proglas Austrougarske i ulazak trupa

U silnom bolu koji ga je ophrvao, Alihodža je ipak ustao da pročita taze zalepljenu veliku belu hartiju sa ispisanim proglasom na njoj. Bilo je to saopštenje ,,Cara Austrije i Kralja Ugarske“ o navodnom budućem blagostanju koje će osetiti svaki stanovnik zemlje. Svaka pročitana reč ga je bolela do kosti, toliko da je sasvim zaboravio na bol i ranu u uhu.,,Tuđi car je položio ruku na njih i tuđa vera zavladala“. Polako je odlazio preko mosta, svestan da je varoš sada tuđa i nepoznata.

Svečani ulazak trupa bio je sutradan, propraćen nezapamćenom tišinom. Turske kuće bile su potištene i zbunjene, hrišćanske oprezne i nepoverljive, a ono što je spajalo obe ove strane, čak i švapsku, bio je strah. Turci i Srbi plaše se Švaba, a Švabe se plaše potencijalnih zaseda i napada. 

Austrougarske

Narod nije bio naviknut na pravu, uređenu vojsku, pa im je predstava austrijske vojske morala zaseniti oči i zaustaviti dah samim pogledom na njihove uniforme i konje. Sve je bilo pod konac i na svom mestu. Sa njihovim pukovnikom razgovor su vodila četvorica ,,zakonoša“, unapred određena za taj posao: pop Nikola, Mula Ibrahim stari, muderis Husein-efendija i višegradski rabin David Levi.

Pop Nikola je saopštio pukovniku da će svi biti pokorni novoj vlasti koja dolazi i da će sve učiniti kako bi sačuvali mir. Pukovnik sa druge strane obeća zaštitu svima koji se budu dobro vladali, a mir i red se moraju svuda negovati. 

Istorijske novine od strane austrougarske vlasti

Do dolaska Austrougarske, most je samo jedanput godišnje bivao osvetljen, u predvečerje 18. avgusta, na dan carevog rođendana. Sada, međutim, osvetljenje je bilo stalno prisutno. Osim njega, novina je bila i naročita čistoća na mostu- kore od voća, seme od lubenica i ljuske od lešnika i oraha nisu smele ostajati na mostu. Svakog jutra sve to je čistio opštinski čistač i narod se navikao na tu novinu u kasabi. 

Usledile su izgradnje vodovoda i železnice. Vodovod je morao preko mosta biti sproveden u varoš, drvene česme zamenile su gvozdene iz kojih je uvek tekla čista i obilna voda, bez obzira na poplave i suše. Građenje pruge od 166 kilometara trajala je 4 godine. Na njoj je bilo oko 100 mostova i vijadukata, oko 130 tunela i državu je koštala 74 miliona kruna. Cene proizvoda su svakodnevno skakale, a zarada je bila mnogo teža nego prvih godina okupacije. Prošao je kroz kasabu i prvi voz, propraćen velikim narodnim veseljem i besplatnom vožnjom toga dana.

Narod je osećao da mu ove novine donose štete skoro koliko i koristi, ali nije se imalo kud.

Regrutacija

Nova vlast je četvrte godine okupacije počela sa regrutacijom u Bosni i Hercegovini. Ona nije dobro dočekana kod naroda, a posebno među Turcima, jer su ,,morali da obuku to omraženo ,,tijesno odijelo“ i to još u službi tuđeg cara druge vere“. 

Najugledniji i najučeniji među kasablijskim Turcima okupili su se na sofi, na mostu, kako bi razgovarali o novim merama. Svi dogovori sveli su se na Alihodžin savet- da se pruži pasivni otpor. Za aktivnu borbu nemaju vojsku, a boriće se tako što neće govoriti kad se ko rodio, niti će pamtiti brojeve kuća koje im oni daju. U slučaju da Švabe baš ,,zabrazde“, borba će postati neizbežna, ,,pa šta nam bude od Boga suđeno“.

Oko stotinu mladića iz čitavog sreza regrutovano je i spremljeno za polazak. Pijaca kod mosta bila je puna ljudi koji su došli da isprate svoje vojnike. Mešali su se zvuci vojničkih pesama mladića, dobro opijenih od rane zore, sa zvucima jauka njihovih majki i sestara. Kada su krenuli preko mosta, one su trčale za njima i jaukale. Ponavljao se prizor iz 1516. kada je mali Rade odveden iz Sokolovića.

Novi službeni oglas na kapiji

Opet se pojavio natpis na beloj hartiji, ali ovoga puta uokviren jakom crnom prugom. Narod je obavešten da je Njeno Veličanstvo carica Jelisaveta poginula u Ženevi. ,, Oglas je dalje izražavao gnušanje i duboku žalost svih naroda velike Austrougarske monarhije i pozivao ih da se u podaničkoj vernosti još čvršće okupe oko prestola i da tako budu najbolja uteha vladaocu koga je sudbina tako teško pogodila“. 

Ljudi nisu baš dobro razumeli šta će im ova smrt supruge Franje Josifa doneti, ali su slutili da siguno neće biti ništa dobro. Nekoliko dana nije bilo pesme i veselja na kapiji, razgovaralo se o anarhistima, pa se najzad počeo vraćati uobičajen tempo života u varoš. 

,,Aneksiona kriza“ 1908. godine

Austrougarske

Zapravo je kriza počela i ranije, već početkom novog stoleća- sa gradnjom pruge i povećanjem cena. A onda je došla 1903. godina i nasilna promena na prestolu u Srbiji, poznata kao Majski prevrat, a potom promena režima u Turskoj. 

I stigao je novi proglas, zalepljen opet, naravno, na kapiji, kako bi svako mogao da ga vidi. Šalje ga Franjo Josif lično. Pišući o podeli na Bosance i Hercegovce, o ustavnosti, o dobijanju odgovarajućih institucija, poentirao je rečima: ,,Sloboda pojedinca i dobro cjeline biće zvijezda vodilja Naše vlade za obadvije zemlje“.

Pre prvog mraka proglas je pocepan i bačen u Drinu, jer je narod znao da ,,čim jedna vlada oseti potrebu da svojim građanima obećava putem plakata mir i blagostanje, treba biti na oprezu i očekivati obrnuto od toga“.

Železnička veza sa Sarajevom gasila se, pa se tako gasio kontakt i sa Zapadom i sa Istokom. Most Mehmed-paše počeo je da gubi svoju prvobitnu namenu- spajanje Istoka i Zapada. 

Novi naraštaji donose novine sa sobom

Leto je donelo povratak đaka i studenata, pravnika, medinicara, filozofa. Stizale su novosti iz Sarajeva preko gimnazista, mešale se sa duhom Beča, Praga, Graca i Zagreba. Razmenjivale su se misli, ukrštala se iskustva. Menjao se i spoljašnji izgled kasabe. Most su preplavili mladi ljudi obučeni drugačije, drugačije su se ponašali, donosili su nove šale, časopise, brošure, knjige. Ti ljudi nisu samo naučni zanesenjaci kao iz prvih godina okupacije, već su to potpuno drugačije isprofilisani ljudi u novom ruhu grada u kome se školuju. A to nije moglo biti dobro za višegradsku kasabu.

Našle su se sada suprotstavljene dve strane: kasablije starosedeoci i novi, mladi naraštaji koji pretresaju ,,filozofska, društvena i politička pitanja na kapiji“.

Poslednja godina hronike o mostu- 1914. 

U međuvremenu su ove prostore pogodili Prvi i Drugi balkanski rat i na redu je godina novog rata, u istoriji poznatog kao Veliki rat. 

A leto te 1914. počelo je neobično dobro. Bilo je prijatno toplo, sve je rodilo kako valja. ,,Nisu česta ovakva leta u višegradskoj dolini. Ali kad jedno od njih dođe, onda ljudi zaboravljaju svekoliko zlo što je bilo, i ne pomišljaju na ono što može još doći“. 

Austrija je izabrala rat-naslovna strana Njujork Tajmsa 28. jula 1914.

Na Vidovdan srpska društva su kao i obično priredila teferič na sastavcima Drine i Rzava. Počelo je uobičajeno veselo, praćeno muzikom i igrom. A onda je iznenada sve prekinuto pojavom žandarma u crnim, bleštavim uniformama. Prekinuta je muzika i rasteran svet sa teferiča. Vraćajući se svojim kućama, zbunjeno su gledali vezane ljude koje odvode iz kasabe. 

Sutradan se pojavio beli službeni oglas u kome se narod obaveštava o atentatu na prestolonaslednika u Sarajevu. Mladima je bilo jasno da se mora bežati iz kasabe, jer će oni biti prvi na udaru zbog novonastale situacije. 

Srbiji je objavljen rat od strane Austrougarske. Čaršija je puna zbunjenih pokreta i tihog dogovaranja.

Mađarski rezervisti na pijaci su podizali vešala i tako dodatno unosili strah u kasablije. Usledilo je desetodnevno bombardovanje. Granate su padale na svakom koraku, a most je i dalje postojano odbijao sve napade. 

Alihodža kao njegov verni hroničar sve je pratio iz svog dućana. Molio se dugo i često. I u jednoj od molitvi, sruči se granata i na njegov dućan, a on ,,oseti tup udarac u glavu i bol pod kolenima i u leđima“. Ležao je tako dugo dok najzad nije došao sebi i pogledao uvis. Video je rupu iznad sebe i beli kamen pored sebe. Prepoznao je da je kamen doleteo sa mosta i provalio mu dućan. 

Izašavši van, nije mogao da veruje šta vidi svojim očima. Kapija mosta je i dalje bila na svom mestu, ali je most bio prekinut, nedostajao mu je sedmi stub. Teškim korakom krenuo je uzbrdo ka svojoj kući. Pritiskalo ga je i gušilo u grudima kao nikada do tad. Nije želeo da se okrene i pogleda oskrnavljenu svetinju iza sebe. 

Ali ipak je optimistično poneo sa sobom ideju da je istorija sagradila ovaj most, istorija ga je srušila, istorija će ga i obnoviti, samo malo drugačije formulisanu kod Andrića. Sa tom idejom Alihodža je na uzbrdici koja vodi na Mejdan i izdahnuo u kratkim trzajima. 

Slično

Jedan komentar

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button