Roman “Bakonja fra Brne” Sime Matavulja – prepričano književno delo

U istoriji srpske književnosti, roman „Bakonja fra Brne“ Sime Matavulja ocenjen je kao najbolje delo ovog pisca. Takođe i kao jedan od najboljih romana napisanih na srpskom jeziku uopšte.

Nastanak romana “Bakonja fra Brne”

Istorija nastajanja ovog dela je vrlo neobična. Prva verzija je objavljena kao pripovetka, u novosadskom časopisu „Stražilovo“ 1888. godine pod naslovom „Kako je Pevalica izlečio fra Brnu“. Konačna verzija romana objavljena je 1892. godine u redovnom kolu novopokrenute Srpske književne zadruge. Tada je dobila skraćeni naslov „Bakonja fra Brne“ čime je Matavulj stavio do znanja da se radi o romanu koji prati razvojni put jednog dečaka od dolaska u samostan pa do njegovih zrelih godina.

U semantičkom smislu, roman „Bakonja fra Brne“ žanrovski možemo definisati kao razvojni tip romana (roman lika ili psihološki roman). Međutim, to nije jedino žanrovsko određenje ovog dela. U romanu je ispričan i život u dalmatinskom selu s jedne strane i u jednom katoličkom samostanu sa druge strane. Tako da se „Bakonja fra Brne“ može posmatrati i kao društveni tip romana. U njemu je prikazan narod dve vere (katoličke i pravoslavne), a zatim su prikazani i svi socijalni slojevi koji su živeli sredinom 19. veka.

Žanrovsko određenje romana

Posebna žanrovska osobina romana „Bakonja fra Brne“ može ga dovesti u vezu sa porodičnim tipom romana, u kojem je ispričana istorija jedne dalmatinske svete loze. Zapravo se radilo o porodici Jerković koja je čitavih 25 generacija davala misnike (katoličke sveštenike). Tipološki, roman „Bakonja fra Brne“ možemo posmatrati i kao humoristički tip romana u čijem središtu se nalazi šaljivi zaplet o tome kako je narodni vidar Pevalica na prevaru izlečio jednog hipohondričnog fratara, koji je patio od agorafobije.

Na kraju, ako primenimo kompozicioni kriterijum videćemo da se „Bakonja fra Brne“ može definisati i kao novelistički tip romana. Roman ima stepenastu kompoziciju. Svako od 12 poglavlja funkcioniše kao samostalna priča, novela a sa druge strane su sve te novele labavo povezane u jedinstveni roman u kojem je glavni junak „Bakonja fra Brne“ povezao sva ta poglavlja u jednu celinu.

Početna tri poglavlja („Sveta loza“, „Kušmelj i Kušmeljići“, „Izbor“) imaju funkciju romaneskne ekspozicije ili uvoda u romaneskni zaplet. Ta tri poglavlja predstavljaju porodičnu hroniku Jerkovića, i uvode nas u život dalmatinskog sela. Tu naročito dolazi do izražaja Matavuljeva sposobnost da kroz imena i nadimke junaka na potpuno autentičan način predstavi psihologiju ljudi tog podneblja. Pažnja je usmerena na onaj ogranak porodice Jerković koji je živeo u selu Zvrljevu.

Uvodni deo romana…

U uvodnom delu romana prikazano je kako aktuelni fratar iz porodice Jerković Brne XXIV dolazi u Zvrljevo. On odlazi da odabere naslednika za svetu lozu i da ga povede u manastir. Matavulj opisuje da je fra Brne u Zvrljevu imao trojicu braće. Najstarijeg su zvali Čagalj (bio suv kao kuka). Srednjeg brata su zvali Kušmelj (zarastao u dlake). Najmlađeg brata zvali su Šunda (pričao kroz nos). Matavulj naročito usmerava pažnju na srednjeg brata, Kušmelja i navodi njegovo puno ime sa svim nadimcima: Jere Jozo Jerković Brzokus Kušmelj. Bio je seoski knez u selu Zvrljevu i brat fratar fra Brne najviše voleo pa je odlučio da odabere i njegovog sina Bakonju i da ga odvede u manastir.

Matavulj naglašava da je porodica Jerković bila razgranata i da je imala tri ogranka: Krkote (mnogo i brzo jeli), Zubaci (imali prednje zube kao konji), Brzokusi (brzo jeli jer nisu imali dovoljno hrane). Da bi pokazao kako je siromašni život u Dalmaciji naterao ljude da budu snalažljivi da bi preživeli, Matavulj naglašava da je ovaj seoski knez Kušmelj bio veliki lopov. Ukrao je komšijama i braći bar 30 grla krupne i sitne stoke ali je vlast smatrala da drugi kradu još više i da Kušmelj nije izašao iz reda poštenih ljudi i da može biti knez.

U trećem poglavlju pod naslovom „Izbor“ Matavulj prikazuje veliki porodični sastanak na kojem su se okupili svi Jerkovići iz reda Brzokusa. Oni većaju o tome koga će fra Brne odabrati za naslednika svete loze. Fra Brne je odlučio da to bude dečak Bakonja, srednji sin Kušmeljev. Međutim, ostala braća se ne slažu s tim pa dolazi do žestoke svađe koja se zamalo nije okončala tučom.

Četvrto poglevlje romana

Od četvrtog poglavlja „Uvod u novi život“ kreće romaneskni zaplet. Dečak Bakonja dolazi sa stricem fratarom u samostan i počinje njegov novi život. Matavulj opisuje različite događaje iz manastirskog života. Između ostalog i to kako je preminuo jedan mladi đakon a odmah iza toga se bio i povampirio. Najviše novosti u manastirski život donosi neki seljak Bukar koji je primljen da radi kao konjušar. Međutim, taj njegov boravak okončava se velikom krađom, poharom manastira koju je počinila neka hajdučka četa sa Velebita.

Kulminacija u romanu “Bakonja fra Brne”

U kulminativnom delu romanesknog zapleta, u poglavlju broj 10, kome je Matavulj dao naslov „Kako Pevalica leči“ opisana je tačka kulminacije u tom romanesknom zapletu. Stari fra Brne je imao narodni nadimak Naćvar (gojazan i mogao da pojede sve što može da stane u naćve). Ostali fratari su pored svojih crkvenih imali i narodna imena. Blitvar (voleo da jede blitvu i ribu), fra Tetka, Pirija (hodao kao dama), a jednog, najhrabrijeg zvali su Srdar ili Srdarina (od Serdar).

Posle pohare manastira, stari fra Brne Naćvar je počeo psihički da poboljeva. Sve ređe je izlazio iz sobe i govorio je da će se rasprsnuti „kao mihur od sapunice“ ako iziđe napolje. Nijedan lek mu nije mogao pomoći, ni narodni, ni lekarski, sve dok se nije pojavio narodni vidar Pevalica. On je obećao da će ga izlečiti samo da mu dozvole da se ispovedi kod bolesnog fra Brne. Pevalica je slagao kako je sanjao da svoje velike grehe može ispovediti samo kod fra Brne Naćvara. Fra Brne ga je nevoljno primio. Tako počinje scena isceljenja koja je prava komedija.

Ispovest Pevalice…

Pevalica na ispovedi izmišlja kako je ubio mnoge ljude. On kaže da je jedno dete, jednu ženu, nekoliko komšija, svoju ženu je obesio na trešnju pored kuće da misle da se sama obesila. Kad ga je fra Brne Naćvar zapitao zašto je to radio i ubijao te ljude, Pevalica je rekao da ne zna i da mu tako dođe da je žedan krvi. On dodaje da onaj prvi koji mu se nađe pri ruci taj i postrada. Kaže da mu je bilo najdraže nožem da ubija jer mu je to najviše gasilo tu žeđ. Dok je to pričao Pevalica počne da škrguće zubima, okreće očima, izbacuje penu na usta. Počeo je da glumi kako mu je došao taj čas kad je žedan krvi i na ispovedi.

Kad je to video fra Brne Naćvar toliko se bio uplašio da je zaboravio i na onu svoju hipohondriju nego je kao metak pobegao napolje.

Tamo su čekali okupljeni fratari da i sami vide to čudo i da posvedoče kako je odjednom ozdravio fra Brne. Iza toga se pojavio nasmejani Pevalica i rekao fratarima „Eto vam ga živog i zdravog“.

Interesantno je kako Matavulj prikazuje taj događaj u narodu. Pravoslavci su sa podsmehom pričali kako je narodni vidar Pevalica na lukavstvo i prevaru izlečio umišljenog fra Brnu. Katolici su pričali kako je fra Brne svojim moćima ispovedio velikog grešnika i očistio ga od zla.

Kraj priče o frataru

Nakon tog desetog poglavlja, uslediće romaneskni rasplet u dva poglavlja, dve sile kojima podležu ljudi i fra Jerković XXV. Matavulj opisuje kako se Bakonja fra Brne zaredio, postao fratar i kako je tako podlegao ovoj jednoj božanskoj sili.

Na kraju romana, Matavulj izlaže i životnu filozofiju glavnog junaka koji kaže da neki misle kako je dobar čovek a loš fratar, a on misli da ni jedno ni drugo nije tačno već da je on onakav kakvim su ga dali Bog i ljudi.

Time je Matavulj pokazao da je dalmatinski čovek bio sposoban da se snađe u svim životnim situacijama. Kao i to da u svakom, pa i najtežem događaju može pronaći neko životno zadovoljstvo.