Obrazovanje

Pripovetka „Vetar“ Laze K. Lazarevića

Predstavnik psihološkog realizma u srpskoj književnosti jeste Laza Lazarević.
Rođen je u Šapcu 1851. godine u trgovačkoj porodici. Pisac je sam ostavio zapis o tome da je njegov otac Kuzman bio poreklom iz Hercegovine, da se bavio trgovinom sa promenljivom srećom i da je umro 1860. godine kada je Laza imao svega 9 godina. Zato mu je sećanje na oca i bilo tako maglovito i nepotpuno.


Nakon završene osnovne škole u Šapcu u istom gradu je završio i nižu gimnaziju, da bi 1865. godine upisao gimnaziju u Beogradu. Stanovao je kod sestre i zeta, a zet mu je bio tada poznati književnik Milorad Popović Šapčanin. Ta okolnost presudno je uticala da i Laza Lazarević počne da se interesuje za književnost i da veoma rano počne da piše.
Nakon završene gimnazije upisao je Pravni fakultet Velike škole u Beogradu, a nakon završenog Pravnog fakulteta dobio je državnu stipendiju i otišao u Berlin 1872. godine da studira medicinu. Vratio se u Srbiju 1878. godine. U toku srpsko-turskih ratova (1875–1877) prekinuo je studije i učestvovao kao dobrovoljac u ratovima. Najpre u sastavu Drimskog korpusa, a potom Timočkog.


Prvu pripovetku objavio je 1879. godine i dao joj naslov „Prvi put sa ocem na jutrenje“. U prvoj verziji pripovetka je imala drugi naslov „Zvona sa crkve iz N“. Iste godine (1879) objavljuje i drugu pripovetku „Školska ikona“, a 1880. pripovetku „U dobri čas hajduci“. Godine 1881. objavljuje pripovetku „Na bunaru“, a u jesen 1881. godine počeo je da piše pripovetku „Verter“ i objavio je njen deo u časopisu „Otadžbina“. Naredne, 1882, objavio je pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“, a 1886. objavio je jedinu zbirku pesama pod naslovom „Šest pripovedaka Laze K. Lazarevića“.


Početkom 1888. izabran je za dopisnog člana Srpske Kraljevske Akademije Nauka a 1889. objavio je još dve pripovetke: „Vetar“ i „On zna sve“. Pored navedenih pripovedaka Lazarević je ostavio u rukopisu još jednu pripovetku, sa naslovom „Švabica“. Iako je napisao svega devet završenih pripovedaka, Lazarević je stvorio jedno od najuglednijih imena u srpskoj književnosti i prvi je među srpskim pripovedačima poneo epitet umetnika pripovedača.
Lazarević je prvi veliki psihološki realista u srpskoj književnosti zato što je njegov narativni postupak prevashodno bio usmeren na karakterizaciju književnih junaka. Obično se u istorijama srpske književnosti naglašava da je Lazarević unapredio i forme pripovedanja u srpskoj književnosti, i da je prvi uveo doživljeni govor i unutrašnji monolog kao pripovedne forme.


Lazarevićevih devet pripovedaka možemo razvrstati u tri tematska kruga. Prvi tematski krug čine priče iz malovaroškoga ili gradskog života: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Sve će to narod pozlatiti“, „On zna sve“. Drugi tematski krug čine priče iz seoskog života: „Na bunaru“, „Školska ikona“, „U dobri čas hajduci“. I treću tematsku celinu čine priče o intelektualcima koje pojedini tumači nazivaju ljubavnim pričama Laze Lazarevića. To su priče: „Švabica“, „Verter“, „Vetar“.

Vetar

Istoričari srpske književnosti najčešće su izdvajali pripovetku „Vetar“ kao umetnički najbolju u Lazarevićevom opusu. Dragiša Živković je smatrao da je u ovoj pripoveci Lazarević zakoračio u poetiku moderne pripovetke i da je prevazišao formu realističke poetike. Utvrdio je temelje na dva simbola koja su dominantna: vetar i oči.
Vetar u ovoj Lazarevićevoj pripoveci simboliše metafizičku energiju koja upravlja našim životima i koja je često izvan naše reacionalne kontrole. Simbolika očiju sagledana je na specifičan način, tako da se oči javljaju kao vrata čovekove duše u kojoj se skrivaju najrazličitije tajne koje nije lako racionalno objasniti.
Lazarević je ta dva simbola spojio u jedan simbol u trenutku kada glavni junak Janko susreće jednu devojku i zaljubljuje se u nju na prvi pogled. Tada je iz njenih crnih, dubokih, tajanstvenih očiju duvao topli vetar koji je opio junakovu dušu i uveo ga u neka stanja koja su mu do tada bila potpuno nepoznata.


Iza ove veoma složene simbolike Lazarevićeva pripovetka „Vetar“ ima jednostavan zaplet. Glavni junak Janko koji se školovao u inostranstvu, po povratku u Srbiju vodi miran malograđanski život. Živi sa majkom koja je imala snažan uticaj na njegov emotivni i moralni život. Tu bliskost majke i sina Lazarević gradi na principu edipovskog kompleksa i naglašavanja da je Janko bio opsednut autoritetom majke što je bila prepreka za ostvarenje njegovog emotivnog i bračnog života. Majka se prema odraslom sinu odnosila kao da je dečak i svako njegovo zbližavanje sa devojkom videla je kao opasnost da će ga izgubiti.

Do neočekivanog zapleta dolazi onoga trenutka kada je otišao u bolnicu da poseti druga, doktora Jocu i kada je u sobi jednog pacijenta susreo njegovu kćerku i zaljubio se u nju na prvi pogled. Kasnije će se ispostaviti da je taj pacijent bio pobratim njegovog oca, da se zvao Đorđe i da su kontakt sa njim izgubili onda kada je Jankov otac umro. U trenutku kada ga susreće u bolnici, Đorđe je bio oboleo od slepila, i praktično medicina nije imala mogućnost da ga izleči.
Kulminativnu scenu u pripoveci, Lazarević je smestio u Jankovu kuću kada su majka i on primili u goste Đorđa i njegovu kćerku. Majka je odmah osetila da je njen sin snažno zaljubljen u tu devojku i da zapravo želi da je zadrži u kući i izjavi joj ljubav. Međutim, majka veštim postupcima ruši sinovljevo samopouzdanje, iznosi pretpostavku da je ta ljubav plod Jankovog sažaljenja prema devojci čiji je otac bolestan, a zatim poučnom biblijskom pričom stavlja mu do znanja da se Bog brine o svima, pa će se brinuti i o sudbini ove devojke, i da ne mora on na sebe da preuzima tu vrstu odgovornosti. Na kraju Đorđe i njegova kćer odlaze, a da mladić nije imao snage da iskaže svoje želje i osećanja.


Glavni junak Janko pronalazi opravdanje za svoju neodlučnost i veruje kako se drug Joca zaljubio u ovu devojku i kako ne bi bilo lepo da mu stane na put. Kada je Janko izašao u dvorište ispred kuće, osetio je kako duva snažan i vruć vetar, kako opija njegovu dušu, a negde u izmaglici mu se učinilo da na kraju ulice Joca čeka Đorđa i njegovu kćer. Time je Lazarević potvrdio da su njegovi intelektualci ljudi slabe volje i da nisu imali snage da se suoče sa konkretnim istinama, a svoju inteligenciju su koristili za iznalaženje opravdanja za svoje greške i neodlučnost.

Slično

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button