Pripovetka ,,Vetar” Laze K. Lazarevića

Predstavnik psihološkog realizma u srpskoj književnosti jeste Laza Lazarević.
Rođen je u Šapcu 1851. godine u trgovačkoj porodici. Pisac je sam ostavio zapis o tome da je njegov otac Kuzman bio poreklom iz Hercegovine, da se bavio trgovinom sa promenljivom srećom i da je umro 1860. godine kada je Laza imao svega 9 godina. Zato mu je sećanje na oca i bilo tako maglovito i nepotpuno.

Laza Lazarević: stvaralački opus

Nakon završene osnovne škole u Šapcu u istom gradu je završio i nižu gimnaziju, da bi 1865. godine upisao gimnaziju u Beogradu. Stanovao je kod sestre i zeta, a zet mu je bio tada poznati književnik Milorad Popović Šapčanin. Ta okolnost presudno je uticala da i Laza Lazarević počne da se interesuje za književnost i da veoma rano počne da piše.
Nakon završene gimnazije upisao je Pravni fakultet Velike škole u Beogradu, a nakon završenog Pravnog fakulteta dobio je državnu stipendiju i otišao u Berlin 1872. godine da studira medicinu. Vratio se u Srbiju 1878. godine. U toku srpsko-turskih ratova (1875–1877) prekinuo je studije i učestvovao kao dobrovoljac u ratovima. Najpre u sastavu Drimskog korpusa, a potom Timočkog.

Prvu pripovetku objavio je 1879. godine i dao joj naslov „Prvi put sa ocem na jutrenje“. U prvoj verziji pripovetka je imala drugi naslov „Zvona sa crkve iz N“. Iste godine (1879) objavljuje i drugu pripovetku „Školska ikona“, a 1880. pripovetku „U dobri čas hajduci“. Godine 1881. objavljuje pripovetku „Na bunaru“. U u jesen 1881. godine počeo je da piše pripovetku „Verter“ i objavio je njen deo u časopisu „Otadžbina“. Naredne, 1882, objavio je pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“. Već 1886. objavio je jedinu zbirku pesama pod naslovom „Šest pripovedaka Laze K. Lazarevića“.

U istorijama srpske književnosti naglašava se da je Lazarević unapredio i forme pripovedanja u srpskoj književnosti. Smatra se da je prvi uveo doživljeni govor i unutrašnji monolog kao pripovedne forme.

Početkom 1888. izabran je za dopisnog člana Srpske Kraljevske Akademije Nauka a 1889. objavio je još dve pripovetke: „Vetar“ i „On zna sve“. Pored navedenih pripovedaka Lazarević je ostavio u rukopisu još jednu pripovetku, sa naslovom „Švabica“. Iako je napisao svega devet završenih pripovedaka, Lazarević je stvorio jedno od najuglednijih imena u srpskoj književnosti i prvi je među srpskim pripovedačima poneo epitet umetnika pripovedača.
Lazarević je prvi veliki psihološki realista u srpskoj književnosti zato što je njegov narativni postupak prevashodno bio usmeren na karakterizaciju književnih junaka.

Lazarevićevih devet pripovedaka možemo razvrstati u tri tematska kruga. Prvi tematski krug čine priče iz malovaroškoga ili gradskog života: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Sve će to narod pozlatiti“, „On zna sve“. Drugi tematski krug čine priče iz seoskog života: „Na bunaru“, „Školska ikona“, „U dobri čas hajduci“. I treću tematsku celinu čine priče o intelektualcima koje pojedini tumači nazivaju ljubavnim pričama Laze Lazarevića. To su priče: „Švabica“, „Verter“, „Vetar“.

Vetar

Istoričari srpske književnosti najčešće su izdvajali pripovetku „Vetar“ kao umetnički najbolju u Lazarevićevom opusu. Dragiša Živković je smatrao da je u ovoj pripoveci Lazarević zakoračio u poetiku moderne pripovetke i da je prevazišao formu realističke poetike. Utvrdio je temelje na dva simbola koja su dominantna: vetar i oči.

Vetar u ovoj Lazarevićevoj pripoveci simboliše metafizičku energiju koja upravlja našim životima i koja je često izvan naše reacionalne kontrole. Simbolika očiju sagledana je na specifičan način, tako da se oči javljaju kao vrata čovekove duše u kojoj se skrivaju najrazličitije tajne koje nije lako racionalno objasniti.

Lazarević je ta dva simbola spojio u jedan simbol u trenutku kada glavni junak Janko susreće jednu devojku i zaljubljuje se u nju na prvi pogled. Tada je iz njenih crnih, dubokih, tajanstvenih očiju duvao topli vetar koji je opio junakovu dušu i uveo ga u neka stanja koja su mu do tada bila potpuno nepoznata.

Vetar ~ biblijska simbolika

Iza ove veoma složene simbolike Lazarevićeva pripovetka „Vetar“ ima jednostavan zaplet. Glavni junak Janko koji se školovao u inostranstvu, po povratku u Srbiju vodi miran malograđanski život. Živi sa majkom koja je imala snažan uticaj na njegov emotivni i moralni život. Tu bliskost majke i sina Lazarević gradi na principu edipovskog kompleksa i naglašavanja da je Janko bio opsednut autoritetom majke. To je prepreka za ostvarenje njegovog emotivnog i bračnog života. Majka se prema odraslom sinu odnosila kao da je dečak i svako njegovo zbližavanje sa devojkom videla je kao opasnost da ga izgubi.

Do neočekivanog zapleta dolazi onoga trenutka kada je otišao u bolnicu da poseti druga, doktora Jocu. U sobi jednog pacijenta susreo je njegovu kćerku i zaljubio se u nju na prvi pogled. Kasnije će se ispostaviti da je taj pacijent bio pobratim njegovog oca, da se zvao Đorđe i da su kontakt sa njim izgubili onda kada je Jankov otac umro. U trenutku kada ga susreće u bolnici, Đorđe je bio oboleo od slepila. Medicina nije imala mogućnost da ga izleči.

Kulminativnu scenu u pripoveci Lazarević je smestio u Jankovu kuću. Majka i Janko primaju u goste Đorđa i njegovu kćerku. Majka je osetila da je njen sin snažno zaljubljen u tu devojku i da zapravo želi da i joj izjavi ljubav. Međutim, majka veštim postupcima ruši sinovljevo samopouzdanje. Ona iznosi pretpostavku da je ta ljubav plod Jankovog sažaljenja prema devojci čiji je otac bolestan.

Zatim poučnom biblijskom pričom stavlja mu do znanja da se Bog brine o svima, pa će se brinuti i o sudbini ove devojke. Ne mora on na sebe da preuzima tu vrstu odgovornosti. Na kraju Đorđe i njegova kćer odlaze, a da mladić nije imao snage da iskaže svoje želje i osećanja.

Glavni junak Janko pronalazi opravdanje za svoju neodlučnost. Veruje kako se drug Joca zaljubio u ovu devojku i kako ne bi bilo lepo da mu stane na put. Kada je Janko izašao u dvorište ispred kuće, osetio je kako duva snažan i vruć vetar, kako opija njegovu dušu. Negde u izmaglici mu se učinilo da na kraju ulice Joca čeka Đorđa i njegovu kćer.

Time je Lazarević potvrdio da su njegovi intelektualci ljudi slabe volje i da nisu imali snage da se suoče sa konkretnim istinama. Svoju inteligenciju su koristili za nalaženje opravdanja za svoje greške i neodlučnost.

O književnosti možete pročitati i ovde, kao i ovde.