Romantizam u evropskoj književnosti

Romantizam se smatra duhovnim pokretom koji je zahvatio čitav kulturni život Evrope krajem XVIII i s početka XIX veka. Književna teorija ga je nazvala negacijom klasicizma i kao takav, on je odbacio sve za šta se klasizicam zalagao: okretanje antičkoj umetnosti, racionalizam, poštovanje strogih normi poetike. Romantičari su isticali maštu i osećanja, slobodu i kreativnost u umetničkom stvaranju. Okretali su se srednjovekovnom viteškom vremenu i folkloru iz domena narodnog stvaralaštva. 

Začeci romantizma mogu se sresti tokom čitavog XVIII veka. On se polako i, takoreći pod ruku, razvijao paralelno sa sentimentalizmom. Oba pravca obojena su drastičnim odstupanjem od poetike klasicizma i praćenjem prosvetiteljske ideologije. 

Razdvojili su se onda kada je romantizam zacrtao iracionalizam kao jedno od svojih glavnih obeležja. Romantičari su ″vaskrsli″ narodnu i srednjovekovnu književnost, a tamo gde ih nisu mogli pronaći, oni su izmišljali ″starinsku poeziju″. 

Okosnica romantizma

Okosnica sazrevanja romantizma od perioda predomantizma predstavljala je Velika franscuska revolucija (1789. godine) i događaji nakon nje. Ključ toga vremena bilo je rušenje feudalne države i nastanak moderne građanske Evrope. 

Romantičarsko zagledanje u period srednjeg veka i postojanje feudalne države bilo je samo bežanje od surove stvarnosti u kojoj su se zatekli umetnici toga doba, ispunjeno strahom i neizvesnošću. Žudeli su za boljim i lepšim svetom, maštali i čeznuli za slobodom. Za njih je poezija bila izraz ličnih osećanja i prostor u kome mogu da ispolje tanane niti svojih misli. 

Veoma bitna razlika romantizma u odnosu na klasicizam koji mu prethodi i realizam koji sledi jeste njegova neujednačenost u vremenu. Njegove su faze toliko nekoherentne da je nekad teško pronaći vezu među nekima od njih. 

Međutim, romantizam kao i svaki drugi pravac poseduje osobenosti koje su uočene u svim njegovim fazama. Lirsko načelo svakako je ono što dominira čitavim romantizmom i to ono lirsko načelo koje podrazumeva da čovek govori o sebi kroz svoje emocije. Romantičarska osećanja su sa jedne strane iskrena, spontana, lična, a sa druge, ona su univerzalna i opšta. Tu leži druga velika osobina tipična za sva razdoblja ovog pravca- pesnik (pojedinac) oseća ono što i svi ljudi. 

Lepota se cenila kao vrhovno načelo i samim tim velika se pažnja poklanjala estetici. Zato je pesnik bio uzvišen iznad stvarnosti, jer on je taj koji stvara lepotu. Razočaranost nakon revolucije, a posebno Napoleonovom vladavinom, dovela je do toga da najpre francuski romantičari krenu da grade utopijske ideje, bez mnogo osvrta na trenutnu političku situaciju. Njima su se nešto kasnije pridružili i nemački pesnici, svi zajedno tragajući za idealima i apsolutom. 

Pejzaž i priroda uopšte sveprisutni su u romantičarskim delima, i to isključivo kao sredstvo izražavanja umetnikovih osećanja. Od vrste osećanja koja se javljaju u duši umetnika zavisiće i pejzaži o kojima će govoriti. 

Jezik je prepun metafora, hiperbola, fantastike i zvučne ekspresivnosti, izraz je slikovit i bogat. Za kompoziciju dela tipična je fragmentarnost, necelovitost, dakle ono što nije postojalo u klasicizmu. 

Glavna književna vrsta koja je zastupljena jeste lirska pesma. Lirika je svoj uticaj prenela i u druge rodove, pa je tako u epici umesto klasično epa zaživela forma lirsko-epskih spevova (balade, poeme), a u drami umesto klasične tragedije istorijski roman. 

Romantizam je određen kao opšteevropski pravac. U Nemačkoj su predromantičarske ideje bile snažne, pa se tako stvorilo više književnih centara objedinjenih oko jednog pokreta. Sa druge strane, u Engleskoj se nije razvio kao škola, nego je u njegovom začetku postojalo nekoliko pojedinaca čiji je ogroman uticaj odigrao glavnu ulogu.

Teorija književnosti ocenila je romantizam kao pravac koji je došao sa severa, iz Engleske (glavni predstavnici su Džordž Gordon Bajron i Volter Skot) i Nemačke (Johan Volfgang Gete, braća Šlegel, Hajnrih Hajne). U Italiju je stigao tek nakon Napoleonovih ratovanja (Đakomo Leopardi i Alesandro Manconi), u Francusku takođe kasnije (Alfons de Lamartin i Viktor Igo), tek oko 20-ih godina XIX veka. Ruski romantizam javio se u prvom delu XIX veka, ali je imao izvestan razvojni period (Žukovski, Puškin i Ljermontov).

Johan Volfgang Gete

Rođen je u Frankfurtu na Majni, u bogatom domu. Počeo je da piše još za vreme studija u Lajpcigu i Strazburu. Njegov rani period stvaralaštva bio je obeležen pokretom ,,burnih i divljih genija“ (sinonim za Sturm und Drang). Sva dela prožeta su pobunom protiv ograničavanja i čežnjom za slobodom. Geteov junak je antički mitski Prometej, onaj koji se buni protiv nametnutih božanskih pravila 

Svoje kapitalno delo Faust stvarao je preko 40 godina. U njega je utkao sve osobine svog stvaralaštva i ilustrovao simboličku čovekovu dramu o osvajanju nedostižnog. Tako Faust predstavlja za romantičarskog čoveka ono što je Ilijada za antičkog, a Božanstvena komedija za srednjovekovnog čoveka. 

Osim Fausta, važno je istaći još i dela: Prometej, Putnik, Muhamedova pesma, Jadi mladog Vertera, Poezija i stvarnost. 

Džordž Gordon Bajron

Osim teškog detinjstva i mladosti zbog siromaštva, Bajron je imao još jedan izvor svoje patnje. Iako naročito lep, njegova hromost činila ga je izuzetno nesrećnim. Slava koju je stekao velikom brzinom uspela je da ga digne iz ponora u kom se nalazio. Odjednom je postao omiljena ličnost u Engleskoj i svi su želeli da budu u njegovom društvu. 

Međutim, sreća nije bila naklonjena Bajronu na duže staze. Porodični skandal izneo je mladog romantičara pred puritansko javno mnjenje, koje ga je odbacilo i proteralo iz države. Morao je zauvek da napusti Englesku. 

Putovao je po Sredozemlju, Maloj Aziji, boravio na Ženevskom jezeru i u Italiji. Bio je pristalica revolucionarnih i oslobodilačkih pokreta. Pridruživši se grčkoj borbi za nezavisnost, smrt ga je presrela u 36. godini i tako je prerano okončan njegov nesrećni život. 

Izgleda da pravu slavu i poštovanje nije mogao steći za života, ali je zato odmah nakon smrti posao uzor naprednoj omladini koja je u njemu videla zvezdu vodilju za svoje ideje. Lepi i hromi revolucionar iz Engleske toliko je bio uticajan na potonje stvaraoce da su formirali čitav podpravac nazvan po njemu, bajronizam. 

Njegovo najpoznatije delo svakako je Putovanje Čajlda Harolda, koje predstavlja autobiografsku poemu, a čiji je glavni junak (dvojnik svog autora) postao simbol za sve junake romantizma  i nazvan je bajronovski junak. 

Viktor Igo

Ostao je posebno upamćen po predgovoru svoje prve drame Kromvel (1827), koji je uzet kao manifest francuskog romantizma. Zapravo, njegov dramski rad doveo je do preobražaja čitav francuski teatar. 

Ipak, značajniji je bio kao romanopisac. Njegov roman Bogorodična crkva u Parizu pravi je primer romantičarskog dela. Pun je fantastike, genijalnih opisa arhitekture tadašnjeg Pariza, neobičnih događaja i likova, ispunjen je poetikom. 

Najpoznatije delo svakako su mu Jadnici, skup više romana u jednom, predstavlja pravu romansijersku kompoziciju, obuhvatajući sve važne događaje iz čitave epohe. Iz svakog reda ovog dela izbija Igoov humanizam, njegova saosećajnost sa svetom siromašnih, progonjenih i poniženih. 

Aleksandar Sergejevič Puškin

Poticao je iz stare plemićke porodice, vaspitan u Liceju kod Petrograda, ipak se rano priklonio revolucionarima. Zbog političkih sadržaja u svojim delima, bio je izložen progonima vlasti, pa je boravio na jugu Rusije, u Besarabiji. Čak i nakon povratka u Petrograd, pritisci sa vrha nisu izostajali. Poginuo je u jednom dvoboju, čemu su doprinele gradske spletke oko nesrećnog Puškina. 

Iako je prerano umro, ostavio je svetskoj književnosti Evgenija Onjegina, Cigane, Ruslana i Ljudmilu, Kavkaskog zarobljenika, Pikovu damu, Kaptanovu kći i tako pokazao da je sjedinio književne forme sa zapada i domaći folklor i tradiciju. Na njegov rad posebno su uticali Šekspir, Bajron i Skot.

Ostao je zauvek upamćen kao najveći ruski pesnik i ,,prvi veliki majstor ruske proze“. Iako je sledio romantičarske ideje, on se svojim kasnim radom sve više približavao realističkim shvatanjima.