Književnost

„Pribor za čaj“ – istinita priča iz jednog dnevnika

Danas mi u mislima dolazi pribor za čaj moje bake, stari zeleni kredenac i detinjstvo. Pitam se… odakle krenuti. Hajde od jutra. Aprilsko jutro na planini kao što je naša od proleća je bilo udaljeno kao Venera od Marsa. Snežna idila nije išla na ruku ni baki koja nije mogla ubrati biljke da njima ofarba jaja, a ni dedi, koji je psovao što je mraz prekinuo pupoljke šljiva te neće biti rakije ni te godine. Mama je jedina bila srećna, jer nas je odvela tamo – u njen dom, njenu planinu, da dočekamo Vaskras.


Dok sam čekala da se ugreje hladna soba gledala sam u bakin miraz – zeleni kredenac u kojem je bilo svega i svačega, a opet je sve imalo nekakvog reda. Na staklu su bile poređane slike mame, tetki, njihovih skromnih venčanja, moja slika, sestrina slika i slike ostalih unučića. Na vrhu kredenca bila je pegla za veš, koja je meni uvek privlačila pažnju, jer je bila neobičnog izgleda. Pored pegle stajao je omekšivač za veš kome sam babi poklonila za 8. mart.

Govorila je da će ga čuvati samo za posebne prilike. Iznad kredenca je bio zalepljen poster folk pevačice Cece, verovatno iz dana kada je počinjala svoju karijeru. Jedan ugao kredenca uvek je bio prepun slatkiša i grickalica, za nas, unučiće, jer u selu nije bilo prodavnice, pa su baka i deka napravili svoju. Najlepši i centrali deo zauzimao je pažljivo poređani pribor za čaj.
Ko nema pribor za čaj, taj ima kuću, ali nema dom. „Porodicu okuplja jedno zajedničko ispijanje čaja“, i to je govorila baba. Sada sve mislim da je bila u pravu.

Pribor za čaj i mi

„Baba, je l smem da skuvam čaj i uzmem ovaj pribor?“

„Naravno, dušo!“

„Evo sad ću! Kamilica, nana, šipurak?“


Tako je počelo to aprilsko jutro. Sedeli smo i pili čaj iz najlepšeg pribora. Pričali o prošlim danima, budućim danima, proizvodnji meda, načinima farbanja jaja. Baka je prva došla na ideju, kad već nema biljaka, da jaja ofarbamo njenim bojama za farbanje vune. Što da ne?


Avantura je krenula, a kada smo ofarbali i poslednje jaje u kući, umazanih ruku, obraza i čela, seli smo kao pečalbari posle celodnevne berbe kukuruza i rekli mami: „Čaj!“.
Pitala sam babu da li želi da me nauči da pletem. Njeno lice je ozarila posebna toplina, a u uglu tih plavih očiju videla sam i jedan vodeni biser koji se koleba da li da padne preko belih obraza, ali ipak nije. Baka je samo osmehe delila, suze je čuvala za sebe.
Tog dana sam naučila i da pletem.
Ovo je prva godina kada neću farbati jaja. Takav je običaj, a baka je govorila običaji se moraju poštovati! Deka, baka i mama će, tamo gde su sada svi zajedno, verovatno farbati najlepša jaja, kao onda pre dvadeset godina. Ja ću skuvati čaj i posuti u onaj isti pribor koji čuvam kao najdragoceniju uspomenu na dane veselja, pune kuće, porodice.

Isplešću šal i pokloniti ga nekome koga ću jednom odvesti na onu planinu na kojoj sam naučila da kuća nije isto što i dom, jer je tamo zima i u aprilu. Tamo nema rakije, ali ima jagorčevine i šipurka i majčine dušice – da pijemo čajeva koliko nam duša hoće.

20. april 2021.

A. Stošić

Slično

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button