Leksikologija srpskog jezika

Leksikologija je grana lingvistike koja se bavi proučavanjem značenja reči i veze između njih. Ime je dobila od grčkih reči lexis, lexikos (reč, rečnički) i logos (reč, nauka). Pošto su reči, odnosno leksika, u osnovi leksikologije, jasno je da ova naučna disciplina zavisi od, kako lingvistkinja Rajna Dragićević navodi, ,,života jezičke zajednice“. 

I zaista je tako. Čovek je u središtu dešavanja. On oko sebe svesno ili nesvesno stvara potrebu za imenovanjem predmeta, pojava, bića, situacija i slično, pa otuda nastaju vrlo složeni leksički sistemi. 

Neke reči iz rečničkog fonda jedne zajednice vremenom gube svoju upotrebu iz više razloga. To je slučaj sa istorizmima (paša, kmet, feudalac) i arhaizmima (pendžer, ambis, basamak). Prvi se gube iz komunikacije jer jednostavno ono što su imenovali više ne postoji, a drugi se povlače iz razloga što su ih zamenile druge reči istog značenja (prozor, provalija, stepenica).

Oni tako postaju tzv. deo pasivne leksike. 

Sa druge strane, promena načina života na svim životnim poljima sa sobom donosi potrebu za imenovanjem svega što se premijerno pojavilo. Takve reči nazivaju se neologizmi. Da bi se bolje shvatilo, kao primer navešćemo reč kompjuter. Jasno nam je da u današnje vreme kompjuter apsolutno više nije neologizam, ali vratimo li se nekoliko desetina godina unazad, shvatićemo da je ne tako davno on zaista bio nova reč u rečničkom fondu. 

Dakle, promene  u načinu života kod ljudi dobrim delom diktiraju i promene u leksici koju oni koriste. 

Leksikologija: podela

Leksikologija se može podeliti po više kriterijuma. 

Najkrupnija podela je na: leksikologiju u užem i leksikologiju u širem smislu. Prva proučava samo reči kao jezički jedinice, dok širi smisao podrazumeva i frazeologiju (sa značenjima svojih frazeoloških jedinica) i druge srodne lingvističke discipline (tvorba reči, onomastika, etomologija…). 

Druga podela je na: opštu leksikologiju (odnosi se na sve jezike) i posebnu (odnosi se na poseban jezik). Ne treba da čudi što dosta pravila iz opšte važi i u posebnim, budući da su mnoga pitanja u jeziku univerzalna na svetskom nivou (npr. polisemija, sinonimija, antonimija, hiponimija…). Kao primer za to dobro će poslužiti čuveni par antonima: dobar-loš, engl. good-bad, nem. gut-schlecht, fr. bon-mauvais, ital. buono-cattivo. Dakle, antonimija je globalna jezička pojava. 

Leksikologija se deli i na: leksikologiju jednog jezika i uporednu/kontrastivnu leksikologiju. U središtu proučavanja jednojezične je neka pojava u samo jednom jeziku, dok se uporedna bavi izučavanjem takve pojave u više srodnih jezika (npr. slovenski jezici), a kontrastivna se odnosi na nesrodne jezike (npr. jedan slovenski i jedan germanski jezik). 

Četvrta podela je na: sinhonijsku i dijahronijsku leksikologiju. Sinhronijska proučava leksičke pojave u jednom vremenskom periodu, obično savremenom, dok dijahronijska kao istorijska poddisciplina proučava leksički razvoj kroz vreme. 

Odnos leksikologije prema srodnim disciplinama

Etimologija ja naučna disciplina koja se bavi proučavanjem porekla reči. Ona se dodiruje sa leksikologijom samo onda kada se bavi razvojem značenja neke reči. Ima širi spektar proučavanja od leksikologije, jer nju zanimaju i glasovne i gramatičke promene koje su uslovile promenu značenja reči. Zajedničko im je, dakle, ono što se odnosi na samo značenje reči, jer forma reči nije predmet interesovanja leksikologije. 

Veliki broj proučavalaca jezika istakao je da je za leksikologiju etimologija najbitnija zbog svojih etimoloških rečnika. Oni su zlata vredni leksikolozima kod izrade novih jednojezičnih rečnika. 

Terminologija proučava reči koje se koriste u određenim strukama ili naukama, a koje se nazivaju termini. Oni predstavljaju nemali deo leksikona jednog jezika, bogate ga svojom specifičnošću, jer im je upotreba usko specijalizovana. Za leksikologe ja naročito važno kako se termini razlikuju od opšteg rečničkog fonda. Zanima ih kako se uklapaju u leksička pravila, da li podležu njima teže ili lakše od drugih reči. 

Proučavajući termine, srpski lingvisti su došli do određenih zaključaka. Najpre, termini verovatno zbog svoje uske primene nemaju sposobnost razgranate polisemije. Veoma retko će neki termin dobiti metaforično ili metonimično značenje. Takođe, njihove derivacione sposobnosti su ograničene (tuberkuloza-tuberkulozan).

Termini, uz ovo, retko imaju sinonime u jednom jeziku. Ako se pak i pojave, oni su uglavnom preuzeti iz drugog jezika (malokrvnost-anemija).

Ono gde su termini u prednosti u odnosu na opšti leksički fond jeste njihova bolja antonimičnost (materija-antimaterija, deminutiv-augmentativ, hipertenzija-hipotenzija). 

Lingvista Danko Šipka naveo je nekoliko osobina idealnog termina: transparentnost (već iz naziva saznaje se njegovo značenje), internacionalnost (da je međunarodno prepoznatljiv), ustaljenost (opšteprihvaćen u datoj disciplini), kratkoća (najbolji su oni termini koji se sastoje od jedne reči), sistemnost (uklopljenost u postojeći terminološki sistem), preciznost ili nedvosmislenost. 

Onomastika je naučna disciplina koja proučava imena. Kao takva, ona je zanimljiva i leksikologiji, jer imena predstavljaju obiman leksički sloj i to onaj sloj koji se veoma retko menja. Onomastiku zanimaju imena ljudi (antroponimi),  životinja (zoonimi), biljaka (fitonimi), mesta (toponimi), uzvišenja i planina (oronimi), vodenih površina (hidronimi) itd. Svi zajedno se nazivaju onimi. 

Kolektivna ekspresija

Leksikologija se interesuje za posebnost značenjskog aspekta kod imena u odnosu na opšti rečnički fond. Imena, kao što je već poznato, imaju samo sposobnost nominacije (imenovanja), ali ne i označavanja. Međutim, dešava se da recimo imena naroda dobiju neka svojstvena značenja, što spada u domen kolektivne ekspresije. Piroćanac je tako škrta osoba, Švajcarac tačan i precizan, Japanac vredan, a Crnogorac lenj. Tako će svaki govornik srpskog jezika bez ikakvog objašnjenja znati na šta cilja onaj koji mu kaže da je pravi Crnogorac. 

Frazeologija proučava značenja frazeoloških jedinica kao ustaljenih sklopova reči. Frazeologizmi, po definiciji, predstavljaju ustaljene jezičke jedinice koje se sastoje od najmanje dve reči i imaju jedinstveno značenje u tom spoju.

Čuveni primer ′kad na vrbi rodi grožđe′ u tom obliku ima značenje ′nikad′. Značenje čitave fraze ne može se uočiti ako njene delove razdvojimo. Dakle, samo te reči u ustaljenom redosledu imaju jedno značenje koje se u lingvistici naziva opšte ili globalno.

Zbog toga se frazeologizam tretira kao zasebna jezička jedinica, nasuprot reči, predloško-padežne kontrukcije, zavisne i nezavisne predikatske rečenice i komunikativne rečenice kao najkrupnije jezičke jedinice. 

Tvorba reči pripada u širem smislu morfologiji reči, budući da je zanimaju pitanja forme reči. Za leksikologiju je važno to što je u jeziku mnogo više derivata od prostih reči i samim tim je mnogo više značenja kojima se ona bavi. U tom smislu, što je bogatije tvorbeno gnezdo oko jedne reči, bogatija je i leksikologija jezika kome pripadaju. 

Leksikografija je od svih srodnih disciplina možda u najtešnjoj vezi sa leksikologijom, jer se ona prvenstveno odnosi na izradu rečnika koji su osnovno oruđe leksikologa. Sa druge strane, leksikografu je veoma bitno da prati značenja reči do kojih je došao leksikolog kako bi njegove definicije u rečnicima bile što preciznije i adekvatnije prilikom opisa reči. Dobar leksikograf ne mora nužno da izvanredno poznaje značenje (semantiku) reči ukoliko pored sebe ima dobrog leksikologa koji će mu u tome pomoći. Zato se kaže da su ove dve discipline neraskidivo povezane. 

Iako se iz osnovne definicije o leksikologiji kao lingvističkoj disciplini dobija površan podatak da se ona bavi značanjem reči, dublja istina nije tako jednostavna. Videli smo da ona nije baš laka za proučavanje. Ima dosta svojih podela po različitim kriterijumima. U bliskoj je vezi sa mnogim drugim jezičkim granama. Nesumnjivo je da od njih mnogo dobija, ali da im i mnogo pruža i da svakako bogatstvo jednog jezika izuzetno zavisi od bogatstva njegove leksikologije. 

Na ovom linku je koristan uvid u leksikološke odrednice.