Kako smo nastali i koja je naša svrha na planeti? Ko je stvorio planetu i univerzum? Da li postoje Bog i zagrobni život? Je li život koji trenutno živimo ujedno i jedini koji ćemo imati? Sve su to pitanja koja ljudi postavljaju sebi još otkako su prvi put bili sposobni svesno razmišljati.
U svom tom propitkivanju života i sebe u njemu, nastale su mnogobrojne religije. One su putem ‘svetih’ knjiga širile svoju reč i nastojale odgovoriti na sve nedoumice koje su mučile prosečnog čoveka. Na taj način su oblikovale i njegovo spoznavanje samog života i svoje uloge u istom.
Danas, hiljadama godina kasnije religije uživaju veliko poštovanje i praktično su neizostavni deo čovečanstva. U duhu religije se mnogi ljudi odgajaju i kreiraju svoje moralne vrednost, a sve to na osnovu onoga što religija kojoj pripadaju propisuje.
No, ako uzmemo u obzir sve ono čemu svedočimo danas, videćemo da postoji aktivni i pasivni način verovanja u određeno božanstvo. Bez obzira u kojeg Boga neko verovao, svaka religija bi u osnovnoj nameni trebala pozivati na dobro. Zašto je onda na svetu toliko loših stvari ukoliko svaka religija propisuje i nagrađuje činjenje dobrih dela?
Ne postoje jasne definicije religije
Zašto ljudi, čak i ako su deklarisani kao vernici, nastavljaju raditi stvari koje se kose sa pravilima religije? Jedan od razloga leži u činjenici da dosta naših poteza i razmišljanja nastaju instinktivno i nagonski, a to je često u sukobu sa samim racijom i onim što je ispravno ili religije smatraju da je ispravno. Takođe, nekada je nagon jednostavno jači od naše sposobnosti kontrole. Međutim, pored navedenih faktora postoji još nekoliko njih zbog kojih ljudi često lutaju u svojim delima. Glavni faktor je nepostojanje jasne definicije religijskih propisa. Propisi bilo koje religije imaju prostora za različite definicije, pa ih ljudi tako i shvataju i oblikuju ih prema svojim nahođenjima. To objašnjava zašto u svakoj religiji primetimo veliki broj različitih pravaca koji nastaju kao posledica različitih pogleda na ono što religije govore.
Da li su religije dobra ili loša stvar?
Na ovo pitanje postoje dva potpuno suprotna odgovora: I jesu i nisu. Poražavajuća činjenica je zaista što svaka religija podstiče na činjenje dobra, ali uglavnom bezuspešno. Religije su uprkos tome i dalje uzrok brojnih ratova, podela, diskriminacija, zlodela i tako kroz historiju. Ratovi prouzrokovani religijskim podelama rezultirali su ogromnim brojem ubistava, progona i raznih drugih zločina. Nažalost i trenutna svakodnevnica pokazuje da na osnovu historije nije mnogo toga naučeno.
Ipak, postoji definitivno i pozitivna strana religija, a ona se najčešće ogleda u njenom individualnom uticaju na svoje sledbenike. Posebno se to vidi u načinu na koji im pomaže da prevaziđu teške trenutke. Religija daje nadu u bolje sutra i da će oni koji pobegnu ruci pravde na ovom, istu dobiti na drugom svetu.
Kako religija olakšava ljudima život
Religija na više načina pomaže ljudima, a toga su svesni čak i oni koji nisu vernici. Ateisti i agnostici često će priznati da je religioznim ljudima lakše prolaziti kroz određene životne teškoće.
Religija olakšava gubitak bliskih osoba
Religije najčešće podrazumevaju postojanje zagrobnog života i na smrt ne gledaju kao na definitivni kraj. Drugim rečima, smrt označava preseljenje duše na drugi svet. I dok ateisti apsolutno odbijaju pomisao na bilo kakav vid zagrobnog života nakon smrti, religioznim ljudima pojam zagrobnog života značajno olakšava gubitak bliskih osoba. Svakom čoveku koji poseduje empatiju i emocije gubitak najbližih predstavlja najveći strah. To je ujedno i najteža prepreka sa kojom se mnoge osobe suočavaju u životu. Zbog toga je uteha koju religije pružaju od velike pomoći u smanjenju bola i pružanju snage u nastavku života. Ateističnim osobama smrt bliskih ljudi teže pada, jer ne veruju da će ih ikada više videti. Kod religioznih osoba postoji nada da će se ponovo sresti sa njima na drugom svetu.
Religija ima značajan ‘placebo’ efekat
Placebo efekat je u slobodnom značenju reči ‘lažni efekat’. To je pozitivno stanje svesti koje rezultira korištenjem nečega za što verujemo da ima blagotvorno delovanje na naš organizam. To može biti bilo koja tableta ili sama voda, sunce ili nešto deseto. U religioznom smislu, placebo efekat mogu davati molitve kojima se religiozni ljudi obraćaju Bogu. Na taj način se jednostavno osećaju bolje u svojoj koži ubeđeni da ostvaruju komunikaciju sa višim bićem.
Bez obzira postojao Bog ili ne, vernicima molitva u svakom smislu olakšava postojanje, a za to su sami zaslužni. Vernici svojim verovanjem i ubeđenosti u to kreiraju sebi osećaj olakšanja. Placebo efekat koji molitve donose vernicima, omogućavaju im da se lakše nose sa svakodnevnicom, povećavaju nadu u pozitivan ishod nečega ili im donosi sigurnost koja im je preko potrebna u životu.
Religija olakšava spoznaju prolaznosti života
Slično kao što je slučaj i sa gubitkom bliskih osoba, religioznim ljudima lakše pada i spoznaja o sopstvenoj prolaznosti. Vernici na ovozemaljski život gledaju samo kao na ‘prvo poluvreme’ i uvereni su da smrt nije kraj već samo nastavak. Bolje rečeno, smrt je u religijskom smislu preseljenje u neki drugi, pošteniji, pravedniji, bolji i lakši svet. Takvo razmišljanje im značajno olakšava nošenje sa teškim dijagnozama neizlečivih bolesti, kao i samim osećajem smrtnosti. U odnosu na ateiste koji veruju da nema drugog života osim ovoga i da se svojom smrću definitivno zauvek ‘gase’, vernici imaju nadu koju im njihova religija daje. To ih čini manje ranjivijim, manje depresivnijim i u većini slučajeva manje zastrašenim od smrtnog ishoda.
Religija olakšava savest
Bili aktivni ili pasivni u praktikovanju vere, odnosno religije, ista vernicima omogućava da uvek potraže pomoć u njoj. Ako se osećaju loše zbog nečega što su uradili, religija im može poslužiti kao jedan vid ‘filtera’ putem kojeg mogu očistiti svoju savest i tako olakšati sami sebi. Religija u svojoj bazičnoj postavci nikada ne okreće “leđa” onima koji potraže pomoć pod njenim okriljem, te joj se ljudi uvek mogu obratiti za istu.
Ono što povezuje svakog religioznog čoveka koji ima empatiju jeste potreba da se osećaju bolje onda kada su svesni da su uradili nešto loše. U religioznom smislu to se obavlja molitvom i molbom za oprost ako je reč o islamu ili samim ispovedanjem pred sveštenim licem ukoliko se radi o krščanstvu ili hrišćanstvu. U bilo kojem slučaju i religiji, ljudi su svesni da se uvek mogu obratiti Bogu za pomoć i zamoliti ga za oprost, te tako olakšati sebi osećaj krivice i nastaviti dalje.