Značaj terminologije za osobe sa invaliditetom

Ana Jovčić
0

Kako se svest društva na određenu temu menja, menja se i način na koji će se o njoj govoriti. Nije zanemarljiv način upotrebe jezika ni u jednoj sferi života. Međutim, nediskriminišuće govorenje ili pisanje o osobama sa invaliditetom, koje pojedinci nazivaju i osobama sa hendikepom, od ogromnog je značaja za njihov bolji položaj u društvu. Prisutno je mišljenje da je nevažno kako pomenute osobe neko naziva dok se prema njima ponaša sa uvažavanjem. Istina je, međutim, drugačija. Ukoliko se kroz jezik ne pokazuje poštovanje i uvažavanje same osobe, već se akcenat stavlja na nedostatak, šalje se jasna poruka da je prvenstvo dato invaliditetu a ne svemu onome što njenu ličnost čini jedinstvenom i vrednom.

Sve do novije istorije smatrano je da „invalidi“ ne mogu doprinositi društvu, da je o njima neophodno brinuti i lečiti ih kako bi se invaliditet otklonio i kako bi ponovo postali korisni članovi zajednice. Bili su odbacivani od strane svoje okoline, pravo na rad im je bilo uskraćeno te su prinuđivani na prošnju kako bi preživeli. Terminologija koja se tada upotrebljavala ne sme nastaviti da živi i danas u jeziku iako brojni mediji zarad publiciteta i „klikova“ senzacionalistički o njima izveštavaju. Oni ne shvataju ili ne mare za štetu koju im time nanose. Takvim tekstovima dodatno učvršćuju sliku o osobama sa invaliditetom kao o ljudima vrednim sažaljenja, nemoćnima i nesposobnima za kvalitetan život i rad.

Neretko ćemo se suočiti sa terminima kao što su prikovan ili vezan za kolica, hendikepiran, amputirac, ratni invalid a većina ljudi u njima neće opaziti ništa loše.

Činjenica da će ljudi uglavnom preko toga preleteti bez ikakve zapitanosti, potvrđuje da svest društva na temu invalidnosti i dalje nije na zavidnom nivou. Postoje lingvistička stanovišta koja ne uvažavaju upotrebu termina kao što su osoba sa invaliditetom/hendikepom zbog izbegavanja tzv. Birokratizacije jezika. Oni, naime, stav potkrepljuju time da, primera radi, kuvara nećemo u svakodnevnom pisanju i govoru nazivati osobom koja kuva. Ipak, kuvar kao reč ne karakteriše osobu kao nevažeću poput termina – invalid.

Invaliditet ili hendikep?

U Srbiji i dalje među organizacijama koje okupljaju osobe sa invaliditetom/hendikepom ne postoji jedinstven stav oko ova dva termina. Svi se slažu, međutim, u tome da je na prvom mestu osoba sa svim svojim karakteristikama, a da invaliditet/hendikep dolazi kasnije. „Leksikon stranih reči i izraza“ (Milan Vujaklija, Prosveta, Beograd, 2002) kaže da reč invalid označava onoga ko je nesposoban ili onesposobljen za službu. Tu spada i zarađivanje radi izdržavanja sebe i svoje porodice, naročito onaj koji je onesposobljen u ratu, ratni invalid. Reč invalid potiče od latinskog izraza invalidus koji označava da je osoba nejaka, bezvredna, nemoćna.

osobe sa invaliditetom
Jedna od mnogih akcija koje sugerišu na nepovoljan položaj osoba sa invaliditetom

Nije uputno koristiti ni termin invalidno lice, iako nekima, možda, zvuči stručno. To i dalje znači da je osoba iznemogla, nemoćna, neupotrebljiva pa i škart. Uz sve to, nedostatak je istaknut u prvi plan. Izrazi kao što su „hendikepirana osoba“ ili „invalidna osoba“, označavaju da osoba u celini nije funkcionalna u svakodnevnom životu. 

Zakonski i podzakonski akti Republike Srbije u novije vreme kao jedini ispravni termin ističu osoba sa invaliditetom. Udruženje studenata sa hendikepom, s druge strane, služi se isključivo terminom osoba sa hendikepom. Kako ističu, invaliditet ne obuhvata sve grupe ovih osoba poput onih koje imaju dijabetes. Dodaju da termin nema veze sa izrazom „hand in cap“. Izraz se odnosi na prošnju na koju su ove osobe bivale prinuđene tokom vekova, usled diskriminacije kojoj su bile izložene. Pomenuto udruženje objašnjava da se reč hendikep odnosi na izjednačavanje mogućnosti kao u golfu ili drugim sportovima.

U ovom smislu, hendikep označava pomagalo koje im pomaže da njihove mogućnosti budu izjednačene sa mogućnostima ljudi koji nesmetano funkcionišu. Tako će, primera radi, beli štap ili kolica biti njihov hendikep.

Dijagnoza ne sme biti u prvom planu!

Jezik treba da prati razvoj društva i njegove svesti. I dalje, međutim, postoje udruženja koja okupljaju osobe sa nekim invaliditetom a u svom nazivu na prvom mestu više od polovine veka čuvaju vrstu invaliditeta kao što je „Savez slepih Srbije“. Drugačiji naziv organizacije bi verovatno zahtevao veći broj reči, ali to ne bi trebalo da bude opravdanje. Preporučljivo je da se umesto termina kao što su cerebralac, paraplegičar ili distrofičar, koriste izrazi čovek sa paraplegijom, osoba sa cerebralnom paralizom, dete sa distrofijom.

Da li uopšte postoje ,,posebne potrebe“?

Osobe sa posebnim potrebama ne postoje jer svaki čovek ima potrebe kao što su potreba za čitanjem knjiga, konzumiranjem voća, odlaskom u banku i slično. Razlikuju se samo načini na koje te potrebe ljudi zadovoljavaju. Ukoliko izrazito niska osoba želi da dohvati šećer sa najviše police, ona će upotrebiti stolicu. Time će „zadovoljiće svoju želju-potrebu da dođe do istog. Ovaj plastični primer koristimo kako bismo pokazali da nema mnogo razlika ni u životima osoba sa invaliditetom/hendikepom.

Ipak, neki stručnjaci i dalje insistiraju na ovom terminu, ali to nije prikladno iz razloga što odgovornost nije na osobi koja „ima drugačije potrebe“ već na društvu koje treba da im omogući nesmetano funkcionisanje. Mogao bi se, umesto ovog, upotrebiti termin osobe sa posebnim izazovima. Svaki čovek će imati potrebu da ode do prodavnice u nekom trenutku. Neko će ići sporije, neko drugi brže, neko će koristiti kolica, dok će neka osoba otići u kupovinu automobilom.

osobe sa invaliditetom

Osobe sa invaliditetom ili hendikepom treba da budu ravnopravni članovi društva. U skladu sa tim se o njima mora i govoriti. One nisu bolesne i dešava se da zbog situacije invaliditeta i ne idu kod lekara jer je njihovo stanje često nepromenljivo. Rešenje nije lečenje već društvo koje ih uvažava i čini im okruženje pristupačnim za život. Jezik i terminologija su veoma važni, ali predstavljaju tek jedan od brojnih koraka koje svako treba da preduzme na putu ka boljem društvu za njihov celokupan život.

Komentari

Odgovori

Vaša email adresa neće biti objavljena.

Ana Jovčić
25/01/2022
0
komentara