Gramatika

Zavisne rečenice ~ kako da ih uočimo i međusobno razlikujemo

Tokom komunikacije sa učenicima, primećeno je da sistem zavisnih rečenica ide pod ruku sa sistemom glagolskih oblika kada je u pitanju omraženost od strane učenika. Razlog tome je dvostruk. Najpre, zavisne rečenice zaista jesu teška oblast u okviru srpskog jezika. Ima ih dosta i potrebno je zapamtiti mnogo veznika, priloga, zamenica i vezničkih spojeva pomoću kojih se prepoznaju. Drugi i daleko problematičniji razlog jeste taj što većina profesora, budući da je opštepoznato kako je ovo nevoljena tema, brzo ,,preleti“ preko nje. Ne posveti joj se dovoljno pažnje, profesori se ne potrude dovoljno i da na adekvatan način prikažu učenicima ovaj sistem, pa tako on zauvek ostaje nejasan, dosadan i težak. 

Problem kulminira onda kada dođe vreme polaganja završnog ispita iz srpskog jezika na kraju osmogodišnjeg školovanja. Tada naši maturanti ponovo shvataju koliko ne vole ovu oblast, koliko je komplikovana, a na proveri znanja je ima dosta. I šta sad? Moramo je naučiti da ne bismo izgubili bodove, jer obično bude više od jednog pitanja u vezi sa zavisnim rečenicama. Ali kako da naučimo? Predstavićemo u nastavku najlakši način pomoću kojeg se mogu shvatiti te toliko nezgodne zavisne rečenice.

Komunikativna rečenica

Komunikativna rečenica predstavlja najkrupniju sintaksičku jedinicu na jezičkom nivou. Ona je obeležena velikim slovom na početku i interpunkcijskim znakom na kraju. Važna osobina joj je da iskazuje jednu celovitu, zaokruženu misao koja je smisaono povezana.

Primer

Milena je došla kući nakon što joj se završio trening, pa je odmah skinula ranac i oprala ruke, sela za sto da jede, a onda se posvetila domaćem zadatku, ne razmišljajući o sutrašnjoj utakmici.

Predikatska rečenica

Predikatska rečenica podrazumeva sintaksičku jedinicu formiranu oko glagola u ličnom glagolskom obliku koji ima funkciju predikata. Ona označava radnju, stanje, zbivanje, proces i nižeg je ranga po hijerarhiji od komunikativne rečenice. Teorijski gledano, jedna komunikativna rečenica može imati beskonačno predikatskih u sebi, sve dok su one smisaono povezane. 

Da bismo odredili broj predikatskih rečenica u okviru jedne komunikativne, prvi korak jeste da podvučemo sve predikate (glagole u ličnom glagolskom obliku) u njoj. Dakle, broj predikata određuje nam broj predikatskih rečenica. 

Primer

Milena je došla kući nakon što joj se završio trening, pa je odmah skinula ranac i oprala ruke, sela je za sto da jede, a onda se posvetila domaćem zadatku, ne razmišljajući o sutrašnjoj utakmici.

U ovom primeru zapažamo 7 predikata, što znači da se ova komunikativna rečenica sastoji od 7 predikatskih rečenica. Ono što sigurno privlači pažnju i što često dovodi do greške prilikom provere znanja svakako je ovaj oblik ne razmišljajući. Sastavljači testova ga ciljano daju kako bi se videlo da li učenici umeju da razlikuju lične i nelične glagolske oblike. Naime, ukoliko nam se u rečenici nađu glagoli u oblicima: glagolskog priloga sadašnjeg (ne razmišljajući, čitajući, glagolskog priloga prošlog (pročitavši, našavši) i infinitiva (slušati, imati), mi ih ne smemo registrovati kao zasebne predikate. 

Primer

Ušla je u kuću, noseći kutiju u rukama. Pročitavši knjigu, dugo je razmišljala o njoj. Slušati muziku svakog dana, zdravo je i opuštajuće. 

Podvučeni glagolski oblici, dakle, nemaju sposobnost formiranja predikatske rečenice. Oni ostaju na polju sintagme, koja je za stepenik niži nivo od predikatske rečenice. 

Dobro je napomenuti da komunikativna rečenica, u zavisnosti od broja predikatskih, može biti prosta i složena. Ako se komunikativna sastoji od samo jedne predikatske, onda je reč o prostom tipu, a ukoliko je više predikatskih, onda je to složena forma.

Podela predikatskih rečenica

One se dalje dele na zavisne i nezavisne. Nezavisne su one koje same imaju komunikativnu funkciju, dovoljne su da prenesu poruku, odnosno ,,mogu da stoje samostalno“. Sa druge strane, zavisne su samo sastavni deo ili član više rečenice, nedovoljne su da obrazuju komunikativnu misao i ,,ne mogu da stoje samostalno“, već se oslanjaju na druge nezavisne rečenice koje moraju biti pored njih.

Zavisne rečenice

Tradicionalna podela zavisnih rečenica kaže da postoji 10 različitih vrsta. Svaka od njih ima svoje značenje i službu u okviru više rečenice i određena obeležja po kojima je možemo prepoznati.

Izrične zavisne rečenice

Prepoznajemo ih po tome što njih nagoveštava neki ,,glagol, mišljenja, govorenja, opažanja i osećanja“ ( npr. reći, kazati, tražiti, misliti, verovati, znati, videti, zapaziti, voleti, nadati se). Od pomoći mogu biti, ali ne uvek, veznici kojima počinju te rečenice (da, kako).

Izrične rečenice obuhvataju dve podvrste: deklarativne i zavisnoupitne. Deklarativne se još nazivaju i izrične u užem smislu i uvek na njihovom početku stoje veznici da/kako (Odlučio sam da ću upisati fakultet. Slušali smo kako sviraju na tvrđavi).

zavisne

Zavisnoupitne veoma podsećaju na nezavisne upitne, ali one nemaju tipično upitno značenje i ugrađene su u višu rečenicu (Pitali smo se da li ćemo završiti na vreme. Kaži mi koliko ćeš ostati tamo).

Izrične rečenice najčešće imaju funkciju pravog objekta (dobijaju se kao odgovor na pitanje Šta?). Učenicima je ovo teško da uoče, jer su navikli da je u službi pravog objekta reč ili sintagma, nikako cela predikatska rečenica. Od velike koristi će biti ako na mestu izrične rečenice probaju da zamisle bilo koju reč uz glagol koji joj prethodi. Ukoliko se ta reč uklapa i nalazi se u akuzativu bez predloga, onda imamo rešenje. Da objasnimo!

Primer

Rekla sam joj da nam oni rade iza leđa. Rekla sam joj istinu.

Imenica istina nalazi se u akuzativu bez predloga, što znači da ima funkciju pravog objekta. Na istom mestu može se naći čitava zavisna rečenica da nam oni rade iza leđa, stoga i ona ima istu službu. 

Odnosne zavisne rečenice 

One se, kako im samo ime kaže, odnose na neki pojam iz više rečenice i bliže ga određuju. I ova vrsta rečenica ima svoje podvrste.

Prvu podvrstu čine rečenice koje počinju zamenicama koji, čiji, kakav, koliki i veznikom što (Maša ima talenat za slikanje kakav se retko viđa, Milan ima druga koji je profesor matematike).

Ukoliko se rečenica odnosi na neki mesni ili vremenski pojam, ona može započeti zameničkim prilozima gde, odakle, kad. U tom slučaju, ovi prilozi se mogu zameniti zamenicom koji i to nam pokazuje da je reč o odnosnim rečenicama (To je momenat kada čovek shvati suštinu života = To je momenat u kojem čovek shvati suštinu života).

Ovakve odnosne rečenice imaju dve službe, zavisno od vezanosti za pojam na koji se odnose. Ako taj pojam nije dovoljno određen, onda se odnosna rečenica oseća kao njegov pravi atribut, ne odvaja se zapetom i nema pauze u govoru (To je momenat u kojem čovek shvati suštinu života = To je ključni, najvažniji momenat). Ukoliko je pojam već dovoljno određen, onda odnosna rečenica samo daje dodatnu informaciju i ponaša se kao apozitiv, obavezno se odvaja zapetom (Ovo je moja razredna Vesna, koju smo već jednom srele).

Drugi podtip odnosnih rečenica su one koje počinju imeničkim zamenicama ko i što/šta. Tada one imaju funkciju subjekta ili objekta (Ko rano rani, dve sreće grabi = Ranoranilac sreću grabi, Ispričaj mi šta si čuo = Ispričaj mi istinu).

Treća vrsta su odnosne rečenice koje daju dodatnu, neobaveznu informaciju i počinju veznikom što (On je jedini dobio desetku na ispitu, što je svima bilo veliko iznenađenje). Obavezno se odvajaju zapetom.

zavisne

Mesne rečenice

Označavaju mesto vršenja radnje u okviru više rečenice i, kao takve, imaju službu priloške odredbe za mesto. Dobijaju se kao odgovor na pitanje Gde?. Počinju zameničkim prilozima za mesto gde, kuda, odakle ( Našli smo se gde smo se i dogovorili, Išli smo kuda smo naumili, Pojavio se odakle ga nismo očekivali). 

Vremenske rečenice 

Mogu imati dva različita značenja. Ako se dobijaju na pitanje Kad?, onda imaju značenje vremena, a ako se dobijaju na pitanje Koliko dugo?, onda znače meru vremena. U prvom slučaju prepoznajemo ih po veznicima kad, dok, pošto, čim i vezničkim spojevima nakon što, samo što, tek što, pre nego što (Kad smo videli naše igrače, svi smo skočili na noge; Pre nego što su izašli, čuo se gromoglasan aplauz). Tada one imaju službu priloške odredbe za vreme. 

Na značenje mere vremena ukazuju nam veznici dok, otkad, otkako i takve vremenske rečenice imaju službu priloške odredbe za meru vremena (Otkako smo se preselili, imamo mnogo više komšija). 

Namerne rečenice

Pokazuju svrhu ili cilj više rečenice i uglavnom imaju službu odredbe cilja. Prepoznatljive su po vezniku da (sa prezentom i potencijalom) i kako (sa potencijalom) i rečci li (s odričnim potencijalom). Na primer: Da bismo završili na vreme, moramo krenuti ranije; Kako bi pobedio u trci, trenirao je svakog dana; Dugo je štedeo novac ne bi li kupio sebi novi bicikl.

Uzročne zavisne rečenice

Dobijaju se na pitanje Zašto? i pokazuju šta je uzrok radnje više rečenice. Počinju veznicima jer, pošto, što, kako, vezničkim spojevima kako što, zato što, stoga što i izrazom budući da ( Pošto je kasno krenuo, nije stigao na vreme; Uspela je da položi ispit zato što se dugo spremala; Budući da nisu imali dovoljno novca, nisu mogli da idu na letovanje). Uzročne rečenice imaju funkciju priloške odredbe za uzrok. 

Uslovne rečenice

Počinju veznicima ako, ukoliko, kad (s potencijalom), da ili imaju rečcu li, iskazuju uslov za vršenje radnje više rečenice i imaju službu priloške odredbe uslova. Primeri: Ako osetim potrebu, ja ću ti se javiti; Kad bismo bili oprezniji, bilo bi manje nezgoda.

Dopusne rečenice 

Pokazuju nam da se radnja više rečenice odigrava uprkos onome što one znače. Kao takve, one imaju funkciju dopusne odredbe. Počinju veznicima iako, mada, premda i izrazima uprkos tome što i pored toga što (Iako smo znali kakav će ishod biti, mi smo se potajno nadali pobedi; I pored toga što je bilo najavljeno loše vreme, igrači su izašli na teren). 

Poredbene rečenice

Doslovno iskazuju sa čime se poredi ono iz više rečenice i služe kao poredbena odredba. Kada ovakve rečenice počinju zameničkim prilozima kako, koliko i vezničkim spojem kao što, onda se ono što je iskazano višom rečenicom poredi sa stvarnom situacijom (Kako seješ, tako ćeš i žeti). Ako je na početku veznički spoj kao da, onda je u pitanju poređenje sa zamišljenom situacijom (Ti pričaš kao da si tek ustao). 

Posledične rečenice 

Posledične rečenice pokazuju posledicu radnje više rečenice, imaju službu posledične dopune i počinju veznikom da, prilozima tako, toliko ili pridevima takav, toliki (Ona je toliko visoka da uopšte ne mora da nosi cipele na štiklu). Ove rečenice uvek se nalaze na kraju više rečenice i nikada se ne odvajaju zapetama.

Korišćenje zapeta kod zavisnih rečenica 

Postoje tri glavna, opšta pravila kod korišćenja zapeta u vezi sa zavisnim rečenicama:

1) Ako se zavisna rečenica nalazi na početku više rečenice, tj. nalazi se u inverziji, ona se obavezno odvaja zapetom (Dok smo čekali autobus, ispričao mi je kako su se upoznali).

2) Kada je zavisna rečenica umetnuta u druge delove više rečenice, ona se, takođe, odvaja zapetama (Volela bih da, ako budem imala vremena, posetim Muzej iluzija).

3) Ako zavisna rečenica dolazi na kraj više, onda ona može da se odvoji zapetom, ali i ne mora. Kada radnju iskazanu zavisnom rečenicom osećamo kao dodatnu informaciju, neobaveznu za prenošenje poruke, onda je odvajamo zapetom (Pozovi nas, kad budeš imao vremena). Ukoliko je zavisna rečenica neodvojiv deo ostatka više rečenice, onda se ona ne odvaja zapetom (Pozovi nas kad budeš imao vremena). Prvi slučaj bi odgovarao na pitanje Da li da vas pozovem? a drugi na pitanje Kad da vas pozovem?

Slično

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button