Ime ruže – likovi u romanu Umberta Eka

Ivan Jovic
0

Roman Ime ruže (Il nome della rosa) objavljen je 1980. godine. Umberto Eko (1932-2016) bio je italijanski teoretičar književnosti, pisac, filosof, estetičar, semiolog, esejista i istoričar srednjeg veka. Iza sebe je ostavio mnoge eseje, naučne radove, šest romana, a Ime ruže je prvi roman. Francuski časopis Mond ga je uvrstio u 100 najvažnijih naslova 20. veka. Po ovome romanu 1986. snimljen je film sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi.

Umberto Eko je napisao ovaj detektivsko-filosofski roman da bi pokazao piscima kako da pišu i kako da ukomponuju motive, likove, radnju u jednu smislenu celinu zvanu roman. 

O romanu

Radnja romana se prvenstveno bazira na dve stvari, misteriozna ubistva u opatiji  (o kojoj do kraja romana ne saznamo ništa, ni ime, ni lokaciju). Druga stvar, koja se nametne tokom istrage ubistava, je potraga za izgubljenom, nikad viđenom i objavljenom Aristotelovom drugom knjigom Poetike. Ova dva motiva se međusobno prepliću i vezana su jedan za drugi. 

Ta knjiga sama po sebi ne bi bila zanimljiva da se u njoj ne govori o smehu koji je u srednjem veku među sveštenstvom bio zabranjen. 

Pored ove dve teme govori se i o principu siromaštva: da li crkva treba da bude siromašna ili ima  pravo da postane/ostane bogata. Dalje, o raznim jeresima koje su potresale Evropu u srednjem veku, nauci,  napretku.

Nosilac ideje o nauci i napretku, ujedno i poslat u misterioznu opatiju da reši ubistva je lik Vilijema od Baskervila.

Lik Vilijema od Baskervila

Vilijem od Baskervila vezan je za lik monaha Adsa. Adso je taj koji priča u romanu, čitava radnja je u stvari njegovo sećanje. 

Lik u romanu

Lik Vilijema i Adsa možemo posmatrati kao detektivski par (kao na primer Šerlok Holms i doktor Votson). Vilijem je zaljubljen u nauku, u sve što je inovativno, Adso, iako mlađi od njega boji se novog, novo ga plaši i zbunjuje. U jednom delu romana Adso za Vilijemove instrumente kaže:

Međutim, u početku sam se pribojavao da su to neki veštičiji izumi, pa sam se pravio da spavam izvesnih vedrih noći u kojima se on smeštao (držeći u ruci neki čudnovati trougao) da posmatra zvezde.

Zanimljiv je način na koji Adso govori o njemu. On uvek govori sa puno divljenja i poštovanja, zbunjen je pred njim, trudi se da ga razume, ali mu ne polazi uvek za rukom.

Vilijema krase mnoge osobine, jedna od najizrazitijih je pronicljivost, on je izuzetno bistar, oštrouman i primećuje sitnice koje niko drugi ne vidi, a bitne su. Vilijemova oštroumnost često je prožeta humorom koji je intelektualni humor. Humoristični iskazi su puni brige i saveta upućenih mladom Adsu, on mu kaže u jednom delu: Neka ti se Sveti Duh smiluje i u tu tvoju takvu uspe više soli nego što imaš, sine moj.

Koliko je Vilijem zaljubljen u nauku želju za istinom i napretkom govori nam činjenica da je samo jednom u celom romanu zaplakao. On ne plače kada vidi tela ubijenih monaha, ne plače na suđenjima gde se drugi osuđuju na smrt. Jedini put kada plače je trenutak kada shvati da je druga knjiga Aristotelove Poetike zauvek izgubljena.

U tom trenutku sebe krivi za to i kaže: Poneo sam se kao jogunica, sledio sam nekakav privid reda, a valjalo je da dobro znam kako u vaseljene nema reda. 

On zna biti lukav, smešan i uporan u isto vreme. Velika istina o ovome liku jeste da je on lik ispred svog vremena.  Veruje da čovečanstvo mora da napreduje u svim sferama života. On voli čoveka i svet oko sebe, zalaže se za jedinstvo sa prirodom. Ne samo jedinstvo, već razumevanje i iskorištavanje svega što priroda daje. 

Nijedan lik u ovome romanu nije dorastao Vilijemu, on svojim uverenjima i stavovima stoji nasuprot svih. Govori veliku istinu, da se tajne nauke nalaze u knjigama, čak i u neverničkim knjigama koje sama crkva odbacuje i zabranjuje, ali čuva u svojim bibliotekama. Crkvu, Hristosa i sve učenje on gleda na svoj način. Vilijem se ne zatvara u određene krugove, njegovo znanje nije ograničeno i konačno, stalno se nadograđuje saznajući nove stvari.

Lik Vilijema uvek sagleda stvari iz više uglova, ne zadržava se i ne prihvata samo jednu teoriju. Zbog toga često dolazi u sukob sa ostalima. 

U romanu saznajemo da se Vilijem u prošlosti bavio poslom inkvizitora. On se pri ispitivanju ostalih likova ponaša kao inkvizitor, ima svoje metode kojima dolazi do istine. Sagovorniku pristupa prijateljski, povede bezazlen razgovor i polako dolazi do suštine dok drugi ne shvati da nema smisla oklevati i kaže Vilijemu sve što ga zanima. 

Lik Adsa

Za razliku od Vilijema o kome podatke dobijamo od ostalih likova, lik Adsa možemo pratiti kroz njegove postupke. Malo je primera gde o njemu govore drugi likovi. 

Ono što najviše određuje Adsa je njegov poziv. U trenutku radnje, on je mladi iskušenik koji se nada da će postati monah i dalje napredovati. Ova činjenica govori mnogo o njemu kao liku. Njegova vizija je jasna, zna šta se od njega očekuje i kako treba da se ponaša u određenim situacijama.

Mnogo toga što pruža svet iza opatijskih zidova je za njega zabranjeno. Na Adsa utiče sredina i svi oko njega, više nego i na koga drugog u romanu. On i sam govori o poteškoćama monaškog poziva i mnogim odricanjima na koje je pristao. 

Lik Adsa je najbolje posmatrati kroz dve prizme. On je iskušenik od osamnaest godina i mladić od osamnaest godina i između ta dva sveta se on nalazi.

Lik mladića željnog života i svega što mladost donosi vidimo u epizodi sa devojkom (vode ljubav). Adso je simpatičan u svojoj zbunjenosti, luckasti su njegovi pokušaji da ne misli na devojku jer je vidi u svemu. Na kraju se Adso miri sa stvarnošću i shvata da nikada više neće videti svoju prvu i jedinu ljubav kojoj nije saznao ime.

lik u romanu

Treba spomenuti način na koji Adso govori o likovima u romanu, on najčešće pri prvom susretu opisuje lica, a dajući fizički opis, daje nam i karaktere likova. Opisujući lica, Adso opisuje i atmosferu u romanu, strah, uznemirenost, radost.

Adso uvek na kraju svega, beži u veru koja ne traži pitanja, traži samo da se veruje i prepusti. Sam Adso u romanu priznaje da mu mnoge stvari nisu jasne ni sa osamdeset godina, koliko ima kada piše svoju ispovest.

Fra Dolčino

Lik fra Dolina je lik zakojeg u romanu saznajemo da je pogubljen jer je optužen da je širio jeres. Ovaj lik se ne pojavljuje fizički u romanu, ali je itekako prisutan jer se o njemu i njegovom delu dosta govori. Najzanimljiviji je jer je nosilac jedne ideje i preko njegovog dela Eko gradi priču o tome da li crkva treba da bude siromašna ili bogata. 

Fra Dolčino (1250 – 1307.) je stvarna istorijska ličnost. Zalagao se za siromaštvo i poniznost, oslobođenje od bilo kakve uzdržanosti, hteo je jednake društvene staleže, zagovarao je svesrdnu pomoć bližnjima i međusobno poštovanje. Još jedna njegova ideja bila je da sva imovina bude zajednička. Kao jeretika optužio ga je inkvizitor Bernar Gi i spaljen je na lomači.

U delu se raspravlja o njegovom liku i delu i tadaAdso dolazi do poražavajućeg zaključka. Zaključuje da je najveća krivica fra Dolčina bila u tome što je pokušao da uradi ono za šta se crkva vekovima zalagala. Shvata da se ne sme menjati poredak stvari, iako se moramo nadati i želeti da se on promeni. 

Fra Dolčino je lik koji pokazuje kako se istine mogu menjati kroz istoriju i prilagođavati u različitom vremenu, situaciji i za potrebe različitih ljudi.

Umberto Eko je većinu radnje stavio u biblioteku, čuvarku i riznicu mudrosti koja na kraju izgori. Mudrost i znanje nisu dostupni svima, ni sada, pogotovo u vremenu radnje romana, srednjem veku.

U romanu se postavlja pitanje, da li je znanje ograničeno? Odgovor je da je dostupno onima koji imaju moć.

Ime ruže je veliko delo jer otvara mnoge teme. Na primer: teme želje za moći, ljudske gluposti i cinizma, čovekove želje za boljim životom, pogrešnim i pravim odlukama. Pored njih i teme nepravde i istine. 

Komentari

Odgovori

Vaša email adresa neće biti objavljena.

Ivan Jovic
22/02/2022
0
komentara